MORA LI SRBIN BITI UVRNUT
U nedelju, Devetog marta, nakon mitinga koji je imao sve elemente " istorijskog dogadjaja " , i strasnog politickog govora koji je tom prilikom odrzala obracajuci se svojim brojnim postovaocima, ali i " gospodinu diktatoru " , kako uvek u ovakvim prilikama oslovljava predsednika Srbije, zatim mirnog popodneva koje je provela u svom stanu, u drustvu sa majkom i sestrom, u ranim vecernjim casovima, u nekoj vrsti devojackog sobicka, koji je istovremeno i njena radna soba, prepuna knjiga, i pristojno kompjuterizovana kancelarija, vodjen je ovaj razgovor.
Nazalost, ogranicen raspoloziv prostor u novinama prisiljava nas da iz tog razgovora za ovu priliku izdvojimo samo pojedine delove, uz osecanje da bi iscrpna zivotna prica Vesne Pesic mogla da predstavlja i neku vrstu alternativne istorije borbe za demokratiju u Srbiji tokom burnog perioda " tranzicije " od jednopartijskog, komunistickog, sistema, ka nekom novom sistemu koji se ovde tek radja.
Kada ste i kako poceli da se bavite politikom?
- Moji poceci u politici datiraju jos iz onih vremena, ranih sedamdesetih godina, kada je ovde postojao pokret poznat pod imenom " beogradska opozicija " . To je bio, pre svega, pokret za odbranu i zastitu ljudskih prava i sloboda, pokret intelektualaca koji su se suprotstavljali represiji, gusenju sloboda, kampanjama poput onih protiv " crnog talasa " i slicnim stvarima. Ovde su, recimo, bili proganjani neki mladi ljudi, kao Danilo Udovicki, koji je bio optuzen zbog toboznjeg trockizma, zatim Pavle Imsirevic, Vlada Mijanovic i Lazar Stojanovic koji je isao u zatvor zbog " Plasticnog Isusa " ...
Upravo ta borba za slobode i prava coveka me je opredelila da se ukljucim u neku vrstu politike.
Slucajevi koje pominjete su, uglavnom, primeri naknadnog progona bivsih " sezdesetosmasa " od strane rezima. Da li ste i vi bili " sezdesetosmas " ?
- Ne, to sam pratila sa strane i u tome nisam aktivno ucestvovala. Mene je, ponavljam, u politiku odvelo angazovanje u odbrani ljudskih sloboda i prava i odbrani intelektualnih sloboda. To je bilo vreme krupnog zaokreta u oficijelnoj politici, kada su sa politicke scene oterani " liberali " , kada su iz lista " Politika " izbacivani novinari, dakle, kada je ovde nastao veliki talas represije. Suprotstavljala sam se zabranama knjiga, kao sto je bio slucaj sa knjigom Nebojse Popova i hapsenju i progonu intelektualaca, kao sto ce nesto kasnije biti slucaj sa pesnikom Gojkom Djogom.
Ta " beogradska opozicija " je onda okupila sirok i sarolik krug ljudi; tu su bili Djilas, Dobrica Cosic, Kosta Cavoski i mnogi drugi znani i neznani, neki nacionalisti i neki koji to nisu, dakle, vrlo raznolik krug ljudi koje je spajala samo jedna stvar - borba za ljudske slobode i prava. Pisali smo i potpisivali peticije. Recimo, jedna od najpoznatijih bila je peticija za ukidanje clana 133. Krivicnog zakona kojim je bio sankcionisan zloglasni " verbalni delikt " . Zatim smo potpisivali peticiju za oslobadjanje svih koji su bili osudjeni na zatvorske kazne zbog verbalnog delikta, peticiju za izmenu Ustava kojom smo trazili da se izricito garantuje jednakost bez obzira na politicko uverenje...
Tome se kasnije prikljucilo i Udruzenje knjizevnika Srbije, sa svojim Odborom za odbranu sloboda, a onda se, osamdesetih godina, ovde vec stvaraju i prva udruzenja i organizacije koje ce se samo time baviti. Ja sam bila osnivac Helsinskog komiteta 1985, bila sam clan Odbora za odbranu slobode izrazavanja koji je osnovao Dobrica Cosic...
Zbog te svoje borbe za gradjanska prava i slobode bili ste i hapseni. Kako ste dospeli u zatvor?
- To je bilo 1982. godine, u vreme onog poznatog slucaja povezanog s clankom sada vec pokojnog novinara Dusana Bogavca, objavljenim upravo u vasem NIN-u. Pre toga je na Trgu Marksa i Engelsa, danasnjem Trgu Nikole Pasica, bila uhapsena jedna grupa mladih ljudi, koji su na mitingu oficijelno uprilicenom radi izrazavanja solidarnosti sa palestinskim narodom razvili transparent sa imenom poljskog sindikata " Nezavisnost " , sto je vlast protumacila kao opasnu provokaciju. Inace, ti mladi ljudi uhapseni u prvoj grupi bili su nasi aktivisti i, sto je posebno zanimljivo, bili su vecinom studenti Fakulteta politickih nauka, a ne studenti psihologije ili sociologije, koji su od ranije bili poznati po slicnim protestima. Cim su razvili transparent " Solidarnosti " , policija ih je pokupila, uvela u obliznju knjizaru " Komunist " , gde su dobili batine, a zatim su, njih devetoro, osudjeni na po pedeset dana zatvora i upuceni u Padinsku Skelu na izdrzavanje kazne. Tada smo mi, jedna grupa u kojoj smo bili Ivan Jankovic, Nebojsa Popov i ja, organizovali protestna okupljanja pred tom knjizarom, zahtevajuci oslobadjanje svih koji su bili uhapseni. Pojavili su se i transparenti na kojima je pisalo " Oslobodite uhapsene " , ali pojavila se i policija i pohapsila sve nas koji smo protestovali i strpala nas u zatvor. Osim Ivana, Nebojse i mene, tada je bio uhapsen i Boris Tadic, sin Ljube Tadica, i veca grupa mladih ljudi, studenata i aktivista u borbi za ljudska i gradjanska prava.
Bilo je, dabome i drugih nevolja s policijom u ono vreme kada su po Beogradu odrzavani takozvani kucni univerziteti i kada je policija sprecavala i rasturala sve takve " alternativne oblike " okupljanja intelektualaca i boraca za ljudska prava i slobode i progonila ih.
Sta se posle toga dogodilo, kako je taj pokret za gradjanske slobode i prava - barem privremeno - nestao s politicke scene Beograda i Srbije?
- Ta ideja i taj pokret su doziveli tezak udarac dolaskom Slobodana Milosevica na vlast. Kada je Milosevic zaigrao na kosovsku kartu i na kartu srpskog nacionalizma, dotadasnja beogradska opozicija je pocela da se deli i cepa. Samo nas nekoliko od svih onih iz naseg starog kruga ostali smo i dalje verni tim liberalnim, slobodarskim idejama i rekli smo - ovo sto se sada radi je sve suprotno nasim idealima demokratije i gradjanskih prava. Tako smo mi ostali manjina, koja je ipak uspela da opstane tokom svih tih teskih godina, da prezivi sve euforije i ratove. I, mogu da kazem da sam ponosna sto ovaj sadasnji veliki gradjanski protest zbog kradje izbora, i ova upornost nasih gradjana, ponovo izbacuju u prvi plan ono sto je za mene uvek bilo prvo i najvaznije: pitanje nasih ljudskih i gradjanskih prava. Zato mogu da kazem da zaista uzivam u ovim sadasnjim demonstracijama, jer su one najvecim delom usredsredjene na tu veliku ideju borbe za demokratiju i prava gradjana, kao sustinsku stvar.
Mi smo zbog rata, zbog teznje ovog rezima da se po svaku cenu odrzi na vlasti, izgubiili mnogo godina da tu stvar kako treba postavimo na dnevni red. Sve vreme sam smatrala da se ne moze izgraditi nacionalni identitet bez modernog identiteta koji pociva na ljudskim i gradjanskim pravima. Jer, bez ljudskih i gradjanskih prava mi smo kao ovce koje neko moze da vodi ovamo ili onamo, a da ih pri tome nista ne pita, moze da te bije i da ti radi sta hoce, a ti nemas nikakva prava da se tome suprotstavis ili da se od toga zastitis. Moderni pojam nacije podrazumeva da nacija ostvaruje barem deo svog nacionalnog identiteta preko demokratije i preko ljudskih prava. Ako to nemas, onda i nisi nacija u pravom smislu, onda mozes da budes samo nekakva " etnicka grupa " ili ono sto zovemo " narod " , ali ne i nacija, koja je dostigla takav stepen razvoja da se postuju prava svih gradjana.
Gde je mesto Vesne Pesic u koaliciji " Zajedno " : izmedju Draskovica i Djindjica, pored njih ili iznad njih dvojice?
- Ideja za stvaranje koalicije " Zajedno " pociva na ideji partnerstva. Smatrali smo da niko tu ne treba da dominira, da bude iznad ili ispod, vec da smo mi partneri. Iz toga proizilazi i mesto Gradjanskog saveza i moje licno u svemu tome.
To lepo zvuci, ali...
- Da, ponekad je, zaista, bilo nesporazuma medju nama; mi to ne krijemo. Medjutim, ja sam uvek smatrala da nije strasno sto postoje nesuglasice i sukobi, ako smo u stanju da o tome razgovaramo i da kroz dogovor i kompromis nalazimo resenja. Javnost dobro zna da smo mi uvek uspevali da prevazidjemo sve krize u nasim unutrasnjim odnosima. Posle svih ovih iskustava, ako se i dalje budemo drzali pocetnih principa koje smo prihvatili i ako svako nase saopstenje bude i dalje prolazilo kroz " tri ruke " , mislim da nasa koalicija ima sve sanse da opstane.
Naravno, veoma je vazno da nasa koalicija opstane. Jer, da nema koalicije " Zajedno " , ja prosto ne vidim ko bi drugi bio u stanju da povede Srbiju u demokratskom i reformskom pravcu, da povede Srbiju u Evropu. Mi smo ovde, prakticno, jedina ozbiljna politicka snaga koja nema strah od sveta i nije opterecena ksenofobijom, ili nekakvim izolacionistickim strahom od toboznjeg gubitka identiteta.
Svesni smo da drugi narodi uvek vode racuna o svojim interesima i zato je logicno da i mi cinimo to isto, i da za sebe nadjemo mesto u svetu koje nam najvise odgovara.
Vasi sadasnji politicki konkurenti na domacoj politickoj sceni govore vrlo slicno: i oni se nude da Srbiju povedu u demokratiju i u Evropu.
- Mi imamo dve konkurentne grupacije i obe su, na neki nacin, ksenofobicne. Na jednoj strani je lazni " levi blok " , koji se i dalje oslanja na strah od sveta baziran na preziveloj komunistickoj ideologiji i uverenju da je komunizam idealan sistem, te da citav svet uporno radi na njegovom rusenju. To su ljudi koji se panicno plase stranaca i spoljnog sveta i opsednuti su idejom " specijalnog rata " koji se, navodno, vodi protiv nas. To sve jako dugo traje tako da je strah od stranaca i spoljnog sveta postao instinkt kod mnogih nasih ljudi.
Na drugoj strani imamo nasu tradicionalnu ruralnu psihologiju, na koju tipuje Srpska radikalna stranka. Znate ono kad neko hoce da se zeni devojkom iz susednog sela, a njegovi mestani ga pitaju - sta ce ti, bre, ta strankinja? To je opet jedna zatvorenost u sopstvenu tradiciju, bazirana na jednoj vrsti ruralne kulture koja je sama po sebi manje okrenuta prema spoljnom svetu i vec po definiciji ne predstavlja model " otvorenog drustva " .
Ne zelim da kazem da vise niko, nijedna politicka grupacija, ne moze da nam se prikljuci. U svakom slucaju sada je svima jasno sta smo mi i ko smo mi. Svi su imali prilike da se uvere da mi hocemo da izvedemo Srbiju na novi demokratski put, da od Srbije nacinimo normalnu, sredjenu drzavu. I, mislim da u tom pogledu nemamo ozbiljne konkurencije.
Devetog marta ste svecano izdiktirali uslove bez cijeg ispunjenja necete pristati na bilo kakve parlamentarne ili predsednicke izbore. Jos ste rekli da verujete da ce vlast te uslove prihvatiti. Na cemu zasnivati taj optimizam?
- Mislim da uvek treba ici s pozitivnim ocekivanjima, da nije dobro unapred reci da ovde nema i ne moze biti dovoljno razuma. Kod nas je neophodno doci barem do minimalnog konsenzusa o tome kakvo drustvo i drzavu zelimo da imamo. To su osnovne pretpostavke. A da bismo to obezbedili, potrebno je da svi budemo bar malo razumni.
Recite vi meni zasto ja ne bih pretpostavljala da u Srbiji postoji barem minimum razumnosti da se o tome postigne dogovor? Jasno je, dabome, da je to jedna moja provokacija. Iskreno verujem da bi svi razumni ljudi, svi koji nisu eventualno pobegli iz ludnice, rekli da je normalno i pravicno da svi na izborima treba da imamo iste uslove. Upravo zato ja hocu da se pozovem na tu autenticnu razumnost i pravicnost, za koju verujem da postoji kod svih ljudi. Moramo jednom da se pozovemo na to i da pokusamo da sacinimo okvir u kome ce sve stranke biti ravnopravne, da bi to vazilo za sve buduce izbore i za sve stranke, da bismo se posle toga takmicili samo u tome ko je ponudio bolji program, ko ima bolje ljude, bolju kampanju...
Konacno, treba jednom da pokazemo da i kao narod, i kao drzava, i kao stranke imamo toliko razumnosti i pravicnosti da sacinimo taj okvir.
Ipak, ljudi se pitaju: da li vi iz koalicije " Zajedno " , makar neformalno, komunicirate sa onom drugom stranom? Da li ste, na neki nacin, u prilici da saznajete sta misli vlast i sta se od nje moze ocekivati?
- Ne, takva komnikacija u pravom smislu reci nikada nije uspostavljena. Razlog je, valjda, u tome sto ovdasnja vlast nikada nije iskreno prihvatila i pomirila se sa postojanjem visestranackog sistema, visestranackog parlamenta i demokratije. To je, pocev od 1990. godine, bilo samo prividno prihvaceno od strane ovog rezima, kao jedna vrsta nuznoga zla.
Istina, za sve ove godine bilo je i nekih sastanaka pojedinih lidera opozicije sa predsednikom Srbije Milosevicem i sa njegovom zenom, jer su se neki ljudi, tu i tamo, vidjali sa njima. Ali, mislim da to nema apsolutno nikakve veze, niti znacaja. Jer, u normalnoj demokratskoj zemlji to bi morala da bude prava, institucionalizovana komunikacija. Nekakvi tajni pregovori, sve i da ih je bilo, a nije ih bilo, barem sto se tice nas iz koalicije " Zajedno " , ne bi imali nikakvog smisla. Zar mislite da bi neko od nas mogao sa njima tajno da pregovara, recimo, o pravljenju kompromisa oko rezultata izbora od 17. novembra?
Da li ste vi nekada sreli predsednika Milosevica?
- Ne, nikada. Medjutim, nije najveci problem u tome sto ga ja nisam nikada srela i sto ne znam i ne mogu da dokucim sta on, zapravo, misli. Jer, on se vrlo retko obraca naciji i retko govori sta misli i sta planira. To je sve pokriveno velom tajne. Ne samo politicka, nego i mnoga ekonomska pitanja, a narocito tokovi novca, ovde su pokriveni velom tajne. Zato mi moramo da saznajemo iz drugih, uglavnom stranih izvora, da on kao trgovac pokusava da proda neke strateske i infrastrukturne objekte u nasoj zemlji i da pokusava da dodje do velike sume " kes " novca da bi mogao da prezivi do sledecih izbora. A to sve, priznacete, mora da deluje veoma cudno nekome ko zna kako to izgleda u normalnim demokratskim zemljama.
Vidite, mi imamo paradoksalnu situaciju: nase opozicione stranke su potpuno otvorene za javnost, stampa prati i belezi svaku nasu rec, a svaki novinar moze da nas pita sta god hoce pa smo prinudjeni da se svakodnevno o svemu izjasnjavamo, dok niko ne zna sta misli vlast i nije u prilici da od vlasti trazi da se o bilo cemu javno izjasnjava.
Ipak, kao opozicioni politicar prinudjeni ste da analizirate Milosevica kao svog protivnika. Verujete li da ste dokucili sta on zeli da postigne?
- Od pocetka je bilo jasno da je njemu stalo samo do toga da se odrzi na vlasti po svaku cenu. Oduvek sam procenjivala da on nije covek koji bi se iskreno zauzimao za srpske interese, vec da je zeleo samo da iskoristi neke srpske frustracije, tim pre sto je raspad Jugoslavije za Srbe bio izuzetno traumatican. Da li danas postoji ijedan Srbin, veliki ili mali Srbin, koji bi jos mogao da poveruje da je Slobodan Milosevic bilo kakav Srbin?
On nikada ni o cemu nije imao neki smisleni plan. Samo je vukao poteze koji su, iz dana u dan, bili neophodni da bi se posto-poto odrzao na vlasti. To cini i sada.
Moze biti da sada planira da predje u federaciju, gde bi zauzeo Lilicevo mesto, ali tako sto bi iz Srbije u federaciju preneo i svoju fakticku vlast, jer on se uvek odrzavao na polozaju samo zahvaljujuci faktickoj moci koju je izgradio i uspostavio. Medjutim, njegova nevolja je u tome sto federalno mesto nije dovoljno sigurno. Federalni predsednik se ne bira na neposrednim izborima, kao predsednik Srbije. Parlament u svakom momentu, iz bilo kojih razloga, moze da smeni predsednika, kao sto smo to vec videli u slucaju Dobrice Cosica i Milana Panica.
Druga je kombinacija da pokusa da se, na silu, po treci put kandiduje za predsednika Srbije, mada na to po Ustavu nema pravo. U svakom slucaju, mislim da se jos nije odlucio sta da cini, jer mu nijedna varijanta ne izgleda dobro i sada ima ozbiljan problem. Ocigledno je da ovde vise nema pogodnog mesta za njega, jer on za sebe zeli siri prostor i vecu moc nego sto mu to bilo koji institucionalni okvir dozvoljava.
Ne verujem da on ima bilo kakvu koncepciju o Kosovu i da uopste ozbiljno razmisnja o tome. Dejton je vec nesto drugo. Verujem da je Milosevicu bilo veoma stalo da potpise mirovni ugovor u Dejtonu. Za to je imao dosta razloga. To je bilo spasavanje onoga sto se jos moglo spasti. Drugo je pitanje da li on jos nekome moze da garantuje realizaciju toga sporazuma. Pokazalo se da je njegova politika inherentno nestabilna, zbog same njegove licnosti, koja je suvise opterecena psiholoskim faktorima. Covek koji moze da proizvede ovakvu krizu zbog kradje rezultata lokalnih izbora, koji svojim ponasanjem moze da izazove da nam Evropska unija u decembru otkaze ekonomske preferencijale, sam po sebi predstavlja ozbiljan destabilizirajuci faktor i ne moze nikome nista da garantuje.
Pominjete emocije, psiholoske faktore. Do koje mere ta vrsta faktora utice na Miloseviceve poteze?
- Dolaskom Milosevica mi smo zaista imali pravu provalu emocija na politickoj sceni, mada bi politika, barem teorijski gledano, morala biti jedna racionalna delatnost. A tamo gde tako mnogo emocija prodre u politiku, drzava i takav narod moraju biti potpuno izgubljeni. Ocigledno je da treba analizirati licnost Slobodana Milosevica, jer je pitanje licnosti uvek dosta znacajno. Ja, naravno, ne mogu da procenjujem licnost Slobodana Milosevica na taj nacin, jer ga ne poznajem, ali da tu nesto nije sasvim u redu, da s njim u vezi u politiku prodire veoma mnogo emocija, a veoma malo racionalnog ponasanja, to je nesumnjivo. A to je nesto od cega su, kao sto vidimo, i svi nasi gradjani jako zamoreni. Tesko im je da zive tako nestabilno, uvek u nekom kljucanju. Znate, ljudi vole da brinu pre svega svoje sopstvene brige i imaju pravo da zive na miru i da ne misle mnogo na politiku, ali za tako nesto nemaju mogucnosti, jer ovde neko stalno unosi ogromnu kolicinu nepotrebne negativne energije u politiku. Pogledajte, recimo, Crnu Goru. Tamo je mnogo normalnija atmosfera. Tamo nema tog stalnog osecaja da se zivi u jednom potpuno nenormalnom svetu. Dok mi u Srbiji stalno imamo upravo taj osecaj, da smo stalno negde na tapetu, da se sa nama stalno nesto desava. Ja necu reci da je crnogorska vlast u sustini bitno drugacija od ove u Srbiji, da su oni mnogo posteniji. Ali nema tog i tolikog emocionalnog faktora i naboja, kakav postoji ovde, sto je svakako rezultat uticaja licnosti naseg predsednika, koji ne mozemo da prenebregnemo.
Da li bi Vesna Pesic bila spremna da se prihvati kandidature za predsednika Srbije na sledecim izborima ukoliko tako odluci koalicija " Zajedno " ?
- Nisam o tome razmisljala i, barem za sada, mislim da to ne bih prihvatila, tim pre sto tako nesto sada nije realno. Ali to, zaista, izgleda kao najprimamljivija funkcija, jer svi zele da se kandiduju za to mesto, i Panic i Karic, mozda i Kostunica, mozda i Seselj, mozda i Nebojsa Covic...
Mislim da je to veoma osetljivo pitanje i da cemo mi u koaliciji " Zajedno " morati veoma obazrivo da razmisljamo o kandidaturi za predsednika Srbije. Smatram da bi bilo veoma uputno da prethodno promenimo Ustav Srbije i da predsedniku Republike bitno smanjimo prerogative. Jer, ako ostanemo da zivimo u zajednickoj drzavi sa Crnom Gorom, a ja ne vidim zasto ne bismo ostali, onda nije dobro da i dalje postoje takve predsednicke funkcije u republikama i da u Srbiji postoji takav predsednik kakav je Milosevic. Drugim recima, trebalo bi ozbiljno razmisliti o ustavnoj reformi kojom bi se bolje uredili odnosi u federaciji, resili medjusobni odnosi republika, regiona, gradova...
Vama se cesto zamera da ste " anacionalna " licnost. Kako gledate na tu vrstu prigovora?
- Da, znam. Mislim da to ima mnogo veze s pojmom elementarne razumnosti i pravicnosti u politici, o cemu sam vec govorila. Kad se to poremeti, kao sto je to kod nas bilo poremeceno, onda su moguce i te cudne situacije da neko bude nazivan " anacionalnim " ili " izdajnikom " . U Francuskoj, recimo, mozes zastupati bilo kakva gledista u politici i nikom nece pasti na pamet da ti kaze da si " anacionalan " ili da si " izdajnik " .
Cesto sam se pitala - zasto nas nazivaju " anacionalnim " ? I zakljucila sam da je razlog veoma prost: zato sto smo se trudili da budemo razumni. Mislim da do takvog etiketiranja dolazi onda kada se iz politike iskljuci razumno razmisljanje. Pada mi na pamet da ovde svakoga ko nije barem malo uvrnut, barem malo osim sveta, odmah pocnu da sumnjice da i nije pravi Srbin. Znate, u razumnim drustvima postoje razne podele, ali takva podela na " patriote " i " izdajnike " ne postoji. Tamo je izdajnik samo onaj ko je zaista izdajnik, ko je eventualno potpisao kapitulaciju, ko radi za neku stranu silu i slicno, ali nikome ne pada na pamet da nekoga nazove izdajnikom samo zato sto zastupa razumna resenja u politici. Ovde postoje ljudi, poput Seselja i slicnih, koji se ponasaju kao da bas oni imaju nekakav pecat i mogu da dele te bumaske u kojima pise ko je izdajnik, ko patriota... Ko je njih zaduzio ili ovlastio da to cine? Mi cemo imati slobodu i demokratiju u ovoj zemlji tek kada takve etikete vise ne budu postojale. Sloboda se sastoji u tome da svako ima pravo da mirno i ozbiljno izlozi svoje stanoviste, koje moze biti prihvaceno ili odbaceno.
To pominjem zato sto su pred nama zaista teski zadaci i ozbiljni izazovi. Recimo, ko moze da negira da imamo veoma ozbiljan problem na Kosovu? Ako ne budemo imali dovoljno slobode da i Albanci, koji se u mnogo cemu medjusobno razlikuju, i Srbi, koji su skloni razlicitim resenjima za problem Kosova, ozbiljno saslusaju sva ta razlicita misljenja, nego odmah pocnemo da se medjusobno etiketiramo, kako cemo resavati taj problem? Ako se budemo odmah etiketirali i delili samo na " patriote " i " izdajnike " onda ce resavanje problema Kosova biti prepusteno samo ekstremistima. A ekstremisti, u to sam uverena, ne mogu da rese tako tezak problem.
Inace, zaista ne vidim zasto bih se ja sada nekome posebno pravdala zbog te etikete i trudila se da dokazujem kako sam Srpkinja. To nisam cinila i necu.
Da li sada, konacno, znamo sve o izborima odrzanim prosle jeseni? Recimo, kako se dogodilo da opozicija zabelezi veliki uspeh na lokalnim izborima, a da bude porazena na izborima za savezni parlament ?
- Tu ima nekoliko razlicitih stvari. Prvo, mislim da su nam oni podvaljivali i na federalnim izborima. Uostalom, to smo naknadnom proverom u nekim slucajevima i utvrdili. Ali, na lokalnim izborima se njihovo podvaljivanje pokazalo kao nedovoljno i u tome je bila najveca drama SPS-a!
Mi smo na federalnim izborima imali ozbiljnih poteskoca. Nasa koalicija tek sto je bila stvorena i jos nije bila sasvim stabilizovana, a usledio je snazan pritisak da se sa nase liste za federalne izbore eliminise prof. dr Dragoslav Avramovic, sto nas je mnogo ostetilo. Ali, postoji i treci faktor, koji sam otkrila putujuci po Srbiji. Probudila se ona vec pomalo zabelezena srbijanska strast za politiku, a to je narocito doslo do izrazaja na lokalnim izborima, jer je federalni parlament za ljude prilicno daleko. Ta energija je, konacno, izbila na povrsinu onda kada su ljudi shvatili da su im pokradeni glasovi.
Ponosna sam sto ovaj veliki gradjanski protest izbacuje u prvi plan ono sto je za mene uvek bilo najvaznije: ljudske slobode i prava. Zato uzivam u demonstracijama
Bez ljudskih i gradjanskih prava mi smo kao ovce koje neko moze da vodi ovamo ili onamo, da ih bije i da im radi sta hoce, a da ih pri tome nista ne pita
Nasi politicki oponenti su ljudi koji se panicno plase stranaca i spoljnog sveta i opsednuti su idejom " specijalnog rata " koji se, navodno, vodi protiv nas. To jako dugo traje pa je tako strah od stranaca i spoljnog sveta postao instinkt kod mnogih nasih ljudi
Ovde je sve pokriveno velom tajne. Zato mi moramo da saznajemo iz stranih izvora da Milosevic pokusava da proda strateske infrastrukturne objekte u nasoj zemlji da bi dosao do potrebnog novca da prezivi do sledecih izbora
Covek koji moze da proizvede ovakvu krizu zbog kradje rezultata izbora, koji svojim ponasanjem moze da izazove da nam EU otkaze ekonomske preferencijale, sam po sebi predstavlja ozbiljan destabilizirajuci faktor i ne moze nikome nista da garantuje
Ne mogu da procenjujem licnost Slobodan Milosevica, jer ga nikada u zivotu nisam licno upoznala, ali da tu nesto nije sasvim u redu, da je veoma mnogo emocija, a veoma malo racionalnog ponasanja, to je nesumnjivo. A od toga su nasi gradjani jako zamoreni
# Stevan Niksic
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.