HRVATSKA

VUKOVARKI BUMERANG

Pitanje " remetilackog srpskog faktora " , tako radikalno reseno vojskom, policijom i sahovnicom na Kninskoj tvrdjavi, zloslutno je uskrsnulo na samoj granici sa Srbijom gde glavnina preostalih Srba u Hrvatskoj sada trazi svoju politicku autonomiju

(Od naseg stalnog dopisnika iz Zagreba)

Vukovarski kamen na savesti hrvatske drzavne politike poslednjih dana postao je pretezak. Sudbina istocne Slavonije koja se u paketu sa Baranjom i zapadnim Sremom u novom politickom recniku zove hrvatsko Podunavlje, u jeku predizborne kampanje ponovo se vratila u izborni inzinjering Tudjmanovog kabineta. Hrvatska, u medjuvremenu, pokapa svoje mrtve. Gotovo da nema dana da se na zagrebackim grobljima ne sahranjuje poneki Vukovarac nedavno ekshumiran iz masovne grobnice na farmi " Ovcara " , a crne povorke stalna su slika i na grobljima ostalih hrvatskih gradova. Nedavni sprovod novinara " Radio-Vukovara " Sinise Glavasevica, takodje identifikovane zrtve sa " Ovcare " , u javnosti je izazvao mnogo emocija, ali je na posebno mucan nacin jos jednom aktuelizovao price o ratnoj zaveri hrvatskog drzavnog vrha i beogradskih pregovaraca u jeku razaranja Vukovara 1991. godine. U takvoj atmosferi nema jasnih reakcija, pogotovo ne zvanicnih, na vesti o odobrenom dvojnom drzavljanstvu istocnoslavonskih Srba i formiranju zajednice " srpskih opcina " na tom podrucju.

Umesto njih prevladava vec poznata nacionalno-teritorijalna retorika o celokupnoj Hrvatskoj " od Sutle do Dunava i od Dragonje do Prevlake " . Lokalni i zupanijski izbori, cije je odrzavanje u istocnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu 13. aprila odobrio i americki upravnik Zak Klajn, najavljuju se kao " izbori za dunavske granice " . Oni bi trebalo da budu i krunski dokaz da zvanicni Zagreb vise nema namere da oruzjem resava svoje teritorijalne probleme i tamosnje " srpsko pitanje " , a najvecu tezinu im, u domacim okvirima, daju uvek pretece razmere prognanickog nezadovoljstva. No, sudeci prema opreznim analizama stvarnog stanja stvari u tom delu Hrvatske, predstojeci aprilski izbori zapravo su velika nepoznanica za hrvatsku stranu.

Zagrebacki pregovaraci sa generalom Klajnom, poput potpredsednika vlade Ivice Kostovica, unapred su zabrinuti zbog moguceg masovnog iseljenickog talasa Srba koji sada zive na istoku Hrvatske. Razlog je, naravno, daleko od medjunacionalnog uvazavanja i ljudske solidarnosti. Zbog srpskog egzodusa u vreme vojnih pohoda na Knin iz avgusta 1995. godine i njegovih posledica po sadasnje stanje u tom delu Hrvatske, medjunarodni posmatraci, ukljucujuci i americkog ambasadora Pitera Galbrajta, konstantno pritiskaju kako vladu u Zagrebu, tako i predsednika Franju Tudjmana. Pozivajuci se na UNTAES-ove izvore, vlada premijera Zlatka Matese predvidja da bi iz istocne Slavonije moglo da se iseli oko 20 000 Srba, a dr Kostovic unapred opominje da hrvatska strana nema nameru da tim ljudima (za koje se nagadja da i nisu autenticni istocnoslavonski Srbi) prizna politicke razloge odlaska. Pritisnuti stalnim svetskim opomenama zbog krsenja ljudskih i manjinskih prava, hrvatski politicari vec sada govore da ce se na iseljavanje iz istocne Slavonije odluciti uglavnom " ekonomski emigranti " , iako je ta sintagma jednako neuverljiva kao i svojevremeni pokusaji da se Srbi, izbegli iz Hrvatske u vreme vojnih operacija " Bljesak " i " Oluja " , proglase - optantima.

Neprilike Hrvatskoj donela je i dvostruka lista osoba koje je domace pravosudje optuzilo za ratne zlocine. Ministar odbrane Gojko Susak licno je demantovao postojanje nezvanicnog popisa od gotovo hiljadu imena namenjenog za internu upotrebu, dok je generalu Zaku Klajnu predata lista od 150 osumnjicenih osoba. Uprkos tome, u Zagrebu se naveliko govori o " kaznenim odredima " sadasnjih vukovarskih prognanika koji samo cekaju da izbori prodju da bi zapoceli " pravednu osvetu " .

Svoj pohod na Vukovar sprema, dakako, i predsednik Hrvatske i vladajuce Hrvatske demokratske zajednice Franjo Tudjman koga objektivniji posmatraci smatraju ocem svih pogresnih poteza koje je zvanicna hrvatska politika povlacila u vezi sa svojim " krajnjim istokom " . Tudjmanovoj kancelariji bliski i skloni izvori prognoziraju da ce se predsednicki izbori u Hrvatskoj odrzati pocetkom leta (a ne u avgustu kada im je zvanican rok), pa bolesni hrvatski predsednik namerava da se vec u junu svecano pokaze u Vukovaru. Posto su propali planovi vladajuce partije da ostale stranke u Hrvatskoj nagovori da na izbore u istocnoj Slavoniji izadju zajedno, u tzv. hrvatskom bloku kojim bi se pokusalo parirati nepredvidljivoj snazi srpskih stranaka, Tudjman je odlucio da Vukovar ponovo do kraja iskoristi za vlastiti politicki opstanak.

Upravo zbog toga u javnosti se nerado govori o poslednjem potezu Zaka Klajna koji je, posle raspisivanja izbora u istocnoj Slavoniji, promenio neke opstinske granice na tom podrucju. Americkom upravniku sada se priznaje da su mnogi njegovi potezi protezirali hrvatsku stranu. Time se zapravo pokusava neutralisati nezadovoljstvo opozicije, posebno hrvatskih liberala i njihovog celnika Vlade Gotovca koji u takvom potezu ne vide nista dobro za Hrvatsku. Pa ipak, bas je hrvatski drzavni vrh, u liku neizbeznog prvog coveka svih javnih i tajnih poslova sa Srbijom i Jugoslavijom Hrvoja Sarinica, potpisao Erdutski sporazum koji je, usput, tada pozdravio i deo samoproglasene opozicije.

Franjo Tudjman i svi politicari koje je on imenovao na bivse i sadasnje polozaje vec su tada zapravo odobrili formiranje zajednice srpskih opstina u istocnoj Slavoniji premda im ona sada tako neprijatno mirise na nova zarista hrvatsko-srpskih sukoba. U Hrvatskoj se dogodio paradoks. Pitanje " remetilackog srpskog faktora " , tako radikalno reseno vojskom, policijom i sahovnicom na Kninskoj tvrdjavi, zloslutno je uskrsnulo upravo na granici sa Srbijom. Bas tamo je, naime, sada koncentrisana glavnina preostalih Srba u Hrvatskoj, a nije tesko pretpostaviti kakve ih emocije, posle svega u ovom ratu, vezu za tu zemlju, i u kakvom ce raspolozenju Hrvati-povratnici gledati preko Dunava.

Kontroverzni potezi Pantovcaka i Banskih dvora u istocnoj Slavoniji imaju, jasno, i svoju manje emocionalnu stranu, a upravo ona u Zagrebu sada pritiska konstruktore " etnickog ciscenja " i " humanih preseljenja " . Javna je tajna da su uticajni inostrani politicari, od Bila Klintona do Klausa Kinkela, zvanicnoj hrvatskoj politici posle " Bljeska " i " Oluje " ostavili izbor - ili ce omoguciti masovan povratak Srba u kninsko i glinsko podrucje odakle su se masovno iselili, ili ce im sva prava iz Ustavnog zakona o zastiti manjina (bez koga Hrvatska nije mogla da iznudi medjunarodno priznanje) osigurati bas u istocnoj Slavoniji. Premda nerado, Franjo Tudjman i dvorska kamarila iz Predsjednickih dvora odlucili su se za ovo poslednje.

Dvostruko drzavljanstvo, pomerene opstinske granice u selima oko Vukovara, Vinkovaca, Iloka i Osijeka, kao i sve glasnije price o demilitarizaciji citavog istocnoslavonskog podrucja, samo su komadic pozamasnog mozaika u koji tek treba da se uklopi danasnja hrvatska politika. Kada je posle vojnih operacija u leto 1995. godine u Hrvatskoj preostalo cak i manje od dva odsto srpskog stanovnistva, drzavni parlament smesta je ukinuo njihovo pravo na formiranje zasebnih kotara - kninskog i glinskog - kao i oblika politicke autonomije. Zagreb je time samo potvrdio da mu je kninski krs vazniji od vukovarske ravnice, a i jedno i drugo po vaznosti je odavno nadmasio hercegovacki krs i uvek primamljivo popunjavanje " mekog trbuha " Hrvatske drzavnom teritorijom Bosne i Hercegovine. Kratkovida politicka racunica uskoro se vratila kao bumerang. Srbi su sada vecinsko stanovnistvo u " hrvatskom Podunavlju " a kao takvima im, s Pantovcaka parafiran, Erdutski sporazum otvara vrata za legalno formiranje " srpskog kotara " . Sve one politicke finese od kojih su toliko zazirali radikalni hrvatski politicari u vreme prvih balvana na kninskim cestama, pocele su da se ostvaruju u najnezgodnije vreme i na najnezgodnijem mestu. A sto je jos nezgodnije, sada je tesko iskaliti bes na " pragmaticnom Amerikancu u Podunavlju " kako Zaka Klajna oslovljavaju drzavni mediji.

Vukovarski kamen je za hrvatski vrat stvarno postao pretezak teret. Ako glasovima bivsih i sadasnjih Vukovaraca zeli da kupi jos jedan predsednicki mandat, Franji Tudjmanu zato zaista ne preostaje drugo nego da ponovi svoju cuvenu recenicu iz 1992. godine: " Vjerujem Milosevicu. "

ZORICA STANIVUKOVIC