Nas gost: Akademik Dragoslav Mihailovic

GADJENJE NAD POLITIKOM

Sta se desavalo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti kada se raspravljalo o predlogu da Slobodan Milosevic, predsednik Srbije, podnese ostavku? Kako je, ovde i u Rusiji, nastalo doba ravnodusnosti prema zrtvama

Pisac kultnih knjiga " Kad su cvetale tikve " i " Petrijin venac " , akademik Dragoslav Mihailovic - u mladosti je bio novinar - danas je nesklon pricanju za novine. Stalno zapitan o smislu i potrebi svedocenja, on je ipak - sa nesvakidasnjom iskrenoscu - govorio o sebi i svojim prijateljima u vremenu velikih licnih i kolektivnih nesreca.

Kada biste pisali memoare, sta biste rekli o ovim godinama, o sebi u tim godina i o svima nama, o tome sta nam se ispodesavalo.

- Sta mogu da kazem o ljudima u ovom vremenu, sta mogu da kazem o sebi? Posle svog mladalackog iskustva, nosim u sebi veliko gadjenje na politiku. Sa tim gadjenjem nisam bio u stanju da istrajno pratim politicke dogadjaje i to me u velikoj meri hendikepira.

Godine 1992, maja ili juna, na godisnjoj skupstini Srpske akademije nauka i umetnosti, predlozio sam da se ne drzimo uobicajenog dnevnog reda, da ne raspravljamo o godisnjim izvestajima, nego da se okrenemo situaciji u kojoj se nalazi srpski narod. Tada sam, ako mogu dobro da se setim, prvo citirao jednu Beketovu misao: Ljudi tesko dolaze u polozaj da se ocekuje njihovo misljenje. Rekao sam i to da smo upravo u tom polozaju, jer mnogi od Akademije ocekuju da se izjasni.

Da, jedni se bave politikom, a drugima se bavi politika.

- Po mojoj oceni, srpski narod se u tom trenutku nalazio mozda u najtezoj situaciji u ovom veku. I u toj najtezoj situaciji vodili su ga najnesposobniji ljudi. (Na jednom drugom mestu izrazio sam se jos direktnije: najnesposobniji i najpokvareniji.) Oni vode srpski narod, rekao sam, pod zastavama dveju propalih ideologija, jugoslovenstva i titoizma, i to nas moze odvesti jedino u katastrofu.

Odmah uz to se, da tako kazem, upetljao tekst jedne peticije, kojom se predlagalo da Slobodan Milosevic podnese ostavku. Nju ce potom sledeca dva-tri dana potpisati, cini mi se, sezdeset pet clanova te kuce, od nas sto dvadeset tadasnjih. Ali na samoj Skupstini pocele su zucne rasprave. Jedni su bili za to da citava Akademija peticiju prihvati, drugi su bili protiv nje.

A vi ste razumeli i zasto su jedni protiv nje i zasto su drugi za nju.

- Razumeo sam vrlo dobro, i sam sam bio medju potpisnicima.

Jedan akademik je tada izasao za govornicu i gotovo citav sat pricao o vinogradima despota Stefana Lazarevica na Kosovu u XV veku. Jedan moj prijatelj od koga sam ocekivao vise razuma a manje patetike, sa govornice je emfaticno uzviknuo: " Ja necu da pevam, Danke, Dojcland! " Doslo je, tako, do polemike samo o peticiji, koja je potrajala dva-tri sata. I predsedavajuci Skupstine je tu guzvu iskoristio da moj predlog za prosirenje dnevnog reda i ne stavi na glasanje iako je na to po Statutu i dobrim obicajima Akademije bio obavezan.

I ne samo to. Ako smem da dodam, moj predlog nije usao ni u zapisnik Skupstine, a na sledecoj Skupstini iduce godine, kada se raspravljalo o proslogodisnjem zapisniku, iskreno da kazem, bilo me je sramota da trazim da se ispravka unese. I tako je to i ostalo.

Ono sto jedni ljudi nisu spremni da urade, drugi su spremni da iskoriste?

- Cesto, vrlo cesto. Svojevremeno sam, 1989, 1990. i 1991, pre raspada Jugoslavije, na osnovu saznanja do kojih sam dosao, pisao da druga Jugoslavija mora da se raspadne i da joj nema spasa i smatrao sam da mi treba, izbegavajuci krvoprolice, da pristanemo na mirno razlaganje Jugoslavije, naravno, vodeci racuna o nasem narodu koji se u tom trenutku nalazio izvan Srbije.

Upravo povodom tih pitanja imao sam jedanput priliku da prisustvujem sednici dveju uprava Udruzenja knjizevnika: aktuelna uprava bila je pozvala na razgovor o polozaju srpskog naroda i prethodnu upravu; mislim da sam u tom trenutku bio u onoj prethodnoj. To je bilo neposredno posle objavljivanja Mihizovog predloga za resenje srpskog i jugoslovenskog pitanja u dvanaest ili trinaest tacaka.

Taj predlog, objavljen u NIN-u, smatrao sam izvanrednim. Mihiz je predvidjao ono sto sam predvidjao i ja, raspad Jugoslavije, i davao predloge o tome sta mi, Srbi, u tom raspadu treba da cinimo: kako da se zastitimo, kako da zastitimo pripadnike naseg naroda, kako da zastitimo pripadnike drugih naroda od nas.

Predlozio sam da razgovor pocnemo od premisa koje je formulisao Mihiz. Nazalost, istog casa kad sam to izjavio, ili mozda jos pre mene, moj prijatelj Mihiz je svojih trinaest tacaka povukao i rekao da nisu dobra osnova za razgovor.

Na pomolu je, dakle, bila nova podela?

- Doslo je do podele na cetiri grupe, od kojih su tri bile vatreno jugoslovenske. Ostao sam potpuno usamljen, kao jedini kvaziantijugosloven.

Bili ste sami jedna grupa?

- Takoreci. Mihiz me nije branio. Jedan od koga sam to takodje ocekivao, javio se i poceo nesto da mrsi; nisam ni razumeo sta govori. Jedna projugoslovenska grupa je bila vrlo odlucna, da tako kazem: ako ne moze drugacije, sudbina Jugoslavije ce se resiti oruzjem. (Na to sam prijatelju do sebe diskretno sapnuo da u rat sa takvim glupim ciljem kao sto je Jugoslavija ne treba zuriti. On je iz glasa viknuo: " Cuti ti! Ti u rat mozes poslati samo svoje pse! A moji ce sinovi ratovati! " ) Druga projugoslovenska grupa je bila nesto umerenija, otprilike na liniji vodjstva u Srbiji, ali i u njoj se u potaji stiskalo oruzje. Treca projugoslovenska grupa je bila za to da se prihvate svi moguci uslovi i zahtevi, te da se pognu glave i da se cuti...

Otisao sam sa sednice krajnje razocaran. Prosto nisam znao sta da mislim.

Zastanimo sad nad recju gadjenje. Koliko ce to gadjenje, koje ste pomenuli, gadjenje nad politikom koja nas je ponizila, upropastila, otrovala, sahranila, itd., koliko ce biti teretno u vasoj knjizevnosti? Hoce li smetati vasoj knjizevnosti?

- Iskreno mislim da je politika teret za pisca. Nema boljeg primera za to u nasoj knjizevnosti od Ive Andrica. On je prema politici osecao najdublje gadjenje i ljudi koji citaju njegovu literaturu mogu jasno da ga osete. Duboko je zalio svakog coveka koji se na bilo koji nacin umesao u politiku...

I trosio se u politici...

- Kako pisac koji se bavi Golim otokom moze da pise o izvodjacima jedne teroristicke politike? Sa zaljenjem i sa tugom. Sto se mene tice, mogao sam - ako smem da budem neskroman - biti od velike koristi partiji, bilo kojoj partiji, a ona jedna ciji sam kandidat bio, nasla je za potrebno da me posalje na Goli otok.

Mnogo smo puta moj kum i prijatelj Borislav Pekic i ja napravili vic na racun rezima koji nam je dozvolio da prezivimo zatvor. Mi smo to preziveli - na njegovu nesrecu. I zatim smo rezimu doneli toliko neprilika koliko nisu mogli ni zamisliti.

Zasto mislite da ljude rezima potresa neka knjizevna istina? Verovatno nije uputno pretpostavljati da bi se oni ponasali onako kako biste se vi ponasali na njihovom mestu.

- Ispricacu nesto u prilog te vase tvrdnje. Bio sam na pozorisnom festivalu u Pirotu 1994. godine. Tamo se pojavio novinar iz nekog provincijskog grada koji me je u poverenju, i sa velikim cudjenjem, upitao da li je moguce da je na Golom otoku postojalo pozoriste. Ja sam, naravno, rekao da je na Golom otoku postojalo pozoriste, kao u svim koncentracionim logorima na svetu.

Za pokazivanje?

- Za pokazivanje, za slucaj da se pojavi neka komisija, ali i za unutrasnju upotrebu. Kao sto je poznato, u nekim nacistickim logorima su egzekucije vrsene uz logorski kamerni orkestar koji bi svirao Baha, Betovena, cak veselog Mocarta.

Covek je ostao nezadovoljan mojim odgovorom. Rekao je da mu je neki logoras dao spisak predstava koje su se igrale u vojnom logoru i da je time bio zapanjen.

Kad sam se vratio u Beograd, taj spisak se pojavio i u Beogradu i jedna mlada kustoskinja je pocela da se interesuje za te dogadjaje. Dosla je i do mene, nasla i neke druge ljude koji su bili na Golom otoku. Iz golootocanskih arhiva izvadjene su i neke fotografije sa predstava i oktobra 1994. godine u Pozorisnom muzeju je otvorena izlozba o pozorisnom zivotu na Golom otoku. Na toj izlozbi sam govorio sa jos cetiri bivsa logorasa.

Desilo se tako da sam govorio prvi. Rekao sam da tamo prave kulture nije bilo, da je sve bilo, zapravo, lazna kultura.

Nazalost, posle mene su govorila trojica mojih drugova, koje volim, i jedan koji mi nije drag i koji je na Golome napisao tekstove za dve operete, po duhu prevaspitacke i, zapravo, udbaske. Dvojica mojih prijatelja kao da su to shvatili kao priliku za licnu afirmaciju, ili su bili odvise povrsni, poceli su da pricaju viceve koje smo pravili na Golom otoku. Onaj je govorio, naravno, o velikom uspehu svojih opereta. I kad se nase nastupanje zavrsilo, ustao je jedan covek iz publike, koji je mozda stvarno bio indigniran, ili, ko zna, od nekoga poslan i rekao: " Mi vas gledamo kao velike zrtve, a vi ste se tamo zavitlavali. Imali ste pozoriste, glumili ste zene, glumili ste gospodu! Sta ste vi to radili! Vi ste nas dosad lagali! "

I to je, naravno, odjeknulo...

- Sta se zatim desava? Stampa se jedna knjizica o tamosnjem pozorisnom zivotu gde se opet ravnopravno govori o udbaskim predstavama sa onima drugim, i gde se, u tekstovima na koricama, pravi intriga o tome kako smo bili na ostrvu " umerene sredozemne klime " sa temperaturnim prosekom od sesnaest stepeni godisnje! A mi smo crkavali ili od vrucine ili od zime. Saopstava se i podatak da je u logorima bilo sesnaest hiljada zatocenika ukupno, iako sam ja u mojim tekstovima vise puta tu teoriju oborio i vise puta napisao da nas je, po svoj prilici, bilo cetrdeset do sezdeset hiljada. Samo mrtvih bilo je pet do petnaest hiljada!

Ta mlada kustoskinja, koja je napisala knjigu, nesto mi je u jednom trenutku mutno rekla da su joj neki delovi teksta, valjda, menjani. Onda vidim da su glavni ljudi koji su ucestvovali u pripremi izlozbe i stampanju knjizice direktor Pozorisnog muzeja Miodrag Djukic i glavni i odgovorni urednik udbaske " Revije 92 " Dusan Milovanovic. Posredno sam saznao da je na stampanje knjizice i priredjivanje izlozbe uticala i gospodja Mira Markovic, direktorka Direkcije JUL-a. A moram da dodam da je i onaj golootocanin koji je napisao sve prevaspitacke dramske tekstove, kao predsednik jedne minorne partijice Jugoslovena, takodje clan iste Direkcije. I mislim da je i on imao udela u toj podvali, u kojoj smo mi, golootocani, ispali magarci.

U tim godinama, kada se takvi projekti ostvaruju, kada se Goli otok prikazuje kao ostrvo veselosti i uzivanja, desavalo se i stosta drugo sa golootocanima. Neki od njih, poput Dragoljuba Micunovica, ni krivi ni duzni, difamirani su kao " saradnici " Udbe.

- Mislim da se nasi zlocinci nisu nadali da cemo mi ikada dici glavu. Oni su nam takoreci svima, pretnjama i ucenama, iskamcili obavezu saradnje sa policijom. I tim obavezama su negde iza nasih ledja neprekidno mahali.

A sta je znacila ta obaveza? Sta je covek koji je potpisao bio primoran da radi?

- Pravno nije bio primoran ni na sta. Ali bespravno je bio uhapsen, bespravno je poslat u logor, bespravno su ga prebijali i kosti mu lomili, bespravno su mu silovali zenu ili sestru, bespravno su mu ubili oca... Postojao je ogroman strah medju tim ljudima i neki su mu kasnije, mozda, i podlegli.

Na to odmah moram da dodam da sam od dr Obrena Djordjevica, bivseg ministra unutrasnjih poslova Srbije, dobio podatak da je veoma, veoma mali broj golootocana posle pustanja saradjivao sa policijom. Po mojoj proceni, taj broj nije premasivao brojku od nekoliko promila.

Sve je to uzasan podlacki zlocin od kojeg se titoizam nikad nece oprati. Ti podlaci su prolili toliko krvi da bi njome svakog jutra mogli da se umivaju i da peru zube, a neki od njih, kao Jovo Kapicic Kapa, kao nedavno umrli Veselin Bulatovic i jos zivi Branko Damnjanovic, i jos neki, imaju je na dusi toliko da bi njome mogli da napune svoje kucne bazene, pa da u tome radi odrzavanja kondicije plivaju.

Postoji prica, tacnije tvrdnja, da ta golootocka knjizevnost pripada bivsem vremenu, da je prosla moda disidentske literature, da vise ni Salamov nije ono sto je bio, da je Solzenjicin dosadan. Kako to komentarisete?

- Da, postoji mozda. I moram da kazem: nije to samo moda u knjizevnosti danas nego je, mislim, ukorenjena vec i u narodu. Na izvestan nacin, i mi golootocani smo, donekle, tome doprineli. Sigurno se secate da su neki od golootocana poslali cestitke JUL-u i SPS-u posle pobede na izborima. Verovatno nisu imali pojma da bas te dve partije i dalje cuvaju i skrivaju dokumentaciju o Golom otoku.

Zatim, prosli smo kroz rusenje Jugoslavije, kroz gradjanski rat, kroz sankcije. Ljudi smatraju da je to sada vaznije i aktuelnije nego ono sto se desilo pre cetrdeset ili pedeset godina.

Moram reci da je slicno raspolozenje, danas, i u Rusiji. Ljudmila Razumovska, ruska spisateljica koja je ovih dana bila u Beogradu i ciji se komad " Kuci " igra s velikim uspehom u Ateljeu 212, rekla je otprilike to isto sto sam rekao i ja i sto ste vi naslutili vasim pitanjem. Rekla je da se niko u Rusiji vise ne interesuje za Solzenjicina. Nije pri tom spomenula ogromnog pisca Salamova.

Kako je prosao Vitalij Sentalinski?

- Proslog leta, bio je u Beogradu i prisustvovao promociji svoje knjige " Vaskrsla rec " . To je knjiga koja govori o piscima postradalim u zatvorima i zatocenim u Gulagu u vreme cistki u Svojetskom Savezu.

Naime, u Rusiji je uradjeno nesto sto kod nas nije: donet je osti zakon o rehabilitaciji i date su instrukcije kako da se to radi. Kao sto su nekad postojale sudske trojke koje su po kratkom postupku ljude osudjivale na smrt, ili na dvadeset godina logora, tako sada postoje trojke za rehabilitaciju.

Ovi ljudi su u dokumentaciji KGB-a pronasli jedan veoma dramatican podatak iz zivota Isaka Babelja. Isak Babelj je bio uhapsen 1937. godine i optuzen, posle jednog putovanja u Japan, da je japanski spijun. Odmah po dolasku u zatvor bacen je na takozvani konvejer. Islednici su se smenjivali, a on je stalno morao da odgovara na pitanja, da beskrajno ponavlja svoju biografiju. I na kraju, posle nekoliko dana konvejera, bio je slomljen. Priznao je da je japanski spijun i rekao jos za nekolicinu ljudi da su to isto. Vracen je u celiju i pusten da se odmori. Deset, petnaest ili mesec dana kasnije, ne znam tacno koliko, ipak se pribrao i shvatio sta je uradio. Trazio je da ga islednik nanovo primi i porekao sve sto je priznao. I sada, posle mnogo godina, posle sezdeset godina, izaslo je na videlo to da je Babelj bio covek koji je jednog trenutka bio slomljen, ali se posle toga opet uspravio.

Sto kaze Bulgakov: rukopisi ne gore...

- Sve je od uzapcenih rukopisa uhapsenih pisaca nadjeno...

U drugoj knjizi " Goli otok " ja sam pisao o slucaju Branka Putnika. Godine 1995, u leto, odrzana je promocija te knjige u knjizari BIGZ-a, u Ulici srpskih vladara. Bilo je prisutno, sigurno, tridesetak novinara. Rekao sam: " Ovde je, pred vama, jedna od zrtava montiranih politickih procesa, Branko Putnik, mozda jedini zivi covek koji je prosao kroz tu strahotu. Kolege novinari, iskoristite priliku da ga nesto upitate. "

I niko ga nista nije upitao?

- Niko ga nista nije pitao. I covek je kroz osam meseci umro, u potpunom gluvilu javnosti, kao da nije ni postojao.

Posle sam i od Sentalinskog cuo nesto slicno. " Niko se u Rusiji danas ne interesuje za gulage, za zrtve gulaga i velikih cistki. Svi samo zele da citaju porno-literaturu i krimice.

Vi ste i u samoj Akdemiji nauka imali posla sa takvom ravnodusnoscu i sa necim jos gorim. Cini se da su neke vase kolege romanesknije i od samog Jove Kapicica...

- Pa, on je bio zanatlija smrti, a oni su zanatlije dovijanja. Jedan od prethodnih predsednika Akademije, Pavle Savic, upravo pred moju kandidaturu za dopisnog clana i pred kandidaturu Obrena Blagojevica za redovnog clana, 1981. godine slao je svoga saradnika Bogdana Bogdanovica da ide u Udbu da se raspita sta politicka policija misli o nama. Verovatno je trazio neke kompromitujuce podatke.

Kako vidite duhovnu klimu u kojoj su moguci takvi slucajevi? Sta se to desilo sa Jugoslavijom, koja je godinama vazila kao najslobodnija medju socijalistickim zemljama, a evo - poslednja se oslobadja?

- Mislim da moramo otvorenim ocima gledati i u nasu proslost, i u nasu sadasnjost, a i u sebe same. Tvrdnja da smo bili slobodniji od drugih je lazna. Ona je iskonstruisana u propagandne svrhe i uvek se zasnivala na tome sto ce se razapeti koza jos nekog golootocanina, pa ce se njome nanovo tresti pred svetom da bi se pokazalo kako se Titova Jugoslavija bori protiv Sovjetskog Saveza. I na osnovu toga opet bi bio iskamcen neki zapadni kredit ili pomoc... Za Srbe, posebno, Tito je bio strasniji od Hitlera i od bilo koga drugog.

Pa ipak su ga voleli...

- Obozavali su ga. Glupi Srbi, koga nisu obozavali! ali narodno obozavanje, moram da dodam, i ne znaci mnogo ako imas uza se sve moguce novine, televiziju, radio, svakovrsno neprekidno javno uzdizanje u nebo, a to imaju svi diktatori. I svugde su diktatori i bili obozavani. Ne treba da se osecamo posebno krivim zbog toga.

Titova drzava se raspala u mukama i nista ovde vise nije kao nekada. Ni ljudi, ni odnosi medju mnogim ljudima. Imate li vi iste prijatelje koje ste imali 1990. godine?

- Nazalost, neke sam izgubio. Nastojao sam da svoje prijateljstvo zastitim od politike, ali neki od mojih prijatelja mene nisu hteli da cuvaju. Pravili su vrlo gadne, cak i javne intrige. Ne znam sta se dogodilo sa Mirkom Kovacem i Vidosavom Stevanovicem, ukoliko se odgovor ne nalazi u njihovom strahovito rdjavom karakteru. Ta dvojica ljudi spadaju medju najdarovitije pisce srpskog jezika, a poneli su se kao nekada Knut Hamsun prema svojim kolegama i prema svom narodu.

Kovac je svojevremeno objavio jedan tekst u nedeljniku " Danas " , gde je rekao da sam opravdavao ubistvo cetrdeset sedam Siptara na Kosovu. A onda sam ga, navodno, upitao: " Da li je moguce da je tvoja zena Slobodana Matic Hrvatica? " Kad mi je on, kao, odgovorio, ja sam, taboze, rekao: " Steta, mislio sam da je bas simpaticna. "

To su takve podlacine da ne mogu ni da ih opisem. Napisao sam Mirku Kovacu jedan posprdan odgovor koji je " Duga " objavila i koji " Politika " , koja je, inace, prenela Kovaceve podlosti iz " Danasa " , nije smatrala za shodno da prenese u svojim " odjecima " , iako sistematski prenosi tekstove izvesne direktorke Direkcije JUL-a.

Novembra prosle godine bio sam u Francuskoj, gde sam u Poatjeu ucestvovao na jednom skupu pisaca. Stigao sam tamo osamnaestog uvece. Dvadeset treceg sam imao svoje predstavljanje, a cini mi se, devetnaestog moj prijatelj Vidosav Stevanovic je dao veliki intervju " Mondu " , ciji je naslov glasio " Krivci za rat u Jugoslaviji su srpski intelektualci " . Moram da kazem da sam od izlaska toga teksta prosto oko sebe u Poatjeu, i u Francuskoj, osetio neki hladan vetar.

Pitam se da li ce ta dva talentovana pisca, posle svega sto su ucinili, moci da napisu onakve knjige kao sto su " Refuz mrtvak " i " Periferijski zmajevi " ili " Nebeski zarucnici " i " Malvina Trifkovic " .

Nema razloga braniti anacionalne slucajeve, ali izvesno je da smo u godinama gradjanskog rata imali i onaj vristeci, znojavi, prizemni, histericni patriotizam, koji se ne pita o zrtvama i o ceni nacionalnog projekta. Postojali su pisci koji su, nazalost, ohrabrivali svaku budalu da resava nacionalno pitanje.

- Stari kralj Petar je jedanput rekao: " Srbi se previse zanimaju za politiku. " To je tacno i ne moze se poreci. I kad sam rekao da moramo da gledamo u nasu proslost, ali i u sebe, mislio sam i na nas mentalitet i na nas bojovnicki povrsni optimizam, tako cesto lisen razuma i tako cesto u punom dejstvu upravo onda kad se svet mora posmatrati drukcije.

Sta se sada desava u vasoj knjizevnoj radionici? Sta je sa " Cizmasima? "

- Odavno sam se pokajao sto sam poceo da se bavim Golim otokom. Na to sam potrosio punih dvadeset godina. Sada je preda mnom rukopis romana od tri stotine strana, koji se, nazalost, opet odnosi na Goli otok.

" Cizmase " cu mozda zavrsavati, a mozda i necu. Jer ja sam jedan od onih kilavih Radovana, Mrsoja i pipavaca, u literaturi, koji sve sto rade - rade veoma dugo, neprekidno sedeci na " jajima " starih rukopisa.

Javna je tajna da je Mihiz bio prvi citalac mnogih rukopisa velikih srpskih pisaca dvadesetog veka. On je sad u fazi cutanja i usamljenosti. Da li je citao vase rukopise, da li vam sada ta citanja, ako ih je bilo, nedostaju?

- Ne, Mihiz nije citao moje rukopise. On je veoma lucidan, ali i veoma racionalan covek. A ja ne pristajem na racionalnost u pisanju. I kad sam imao neki problem, on mi je nudio ideje koje nisam mogao prihvatiti.

Prva dva rukopisa sam objavio pre naseg poznanstva. " Petriju " mu nisam davao, " Cizmase " mu nisam davao. Pokusao sam da ga uputim u citanje " Golog otoka " , ali on time nije hteo da se bavi.

Da li ste se skoro videli?

- Bio sam pre mesec i po dana kod njega. Vise skoro nikoga nije primao, ali mene je, eto, primio. Ceo sat smo razgovarali, salili smo se na racun svoje smrti. Pitam ga kako je, a on odgovara da ocekuje poziv " odozgo " . Pitam ga zasto se zuri. S kim cu se ja, dodajem, zezati ako me ostavi? Kaze: " Ne ostaje mi se ovde vise. "

Razgovarali smo malo o deci, o njegovoj Mili i o mojoj Milici i Banetu. On slusa i klima glavom. " Dobro je " , kaze, " dobro. " Pomenuli smo i jednu kafansku svadju Mirka Kovaca sa mnom pre dvadeset godina. " On je i onda " , kaze, " osecao zavist, a ja to nisam razumeo. " A zatim smo se opet vratili onoj tuznijoj temi. Svojevremeno smo jedan drugome dali rec da ce preziveli umrlome drzati posmrtni govor, ali zatim smo od toga odustali i jedan drugoga razresili. Sad smo porazgovarali o tome gde cemo se sahraniti. On kaze da hoce da ide u Irig. Tamo ima svoje grobove. Tamo je i njegov otac Gojko sahranjen, tamo mu i majka lezi. Hoce da legne pored njih. Ja sam mu pricao da sam, sto se moje buduce mrtvacke sudbine tice, veoma zbunjen. Pomisljao sam da se vratim u moju Cupriju, ali pre nepunu godinu bio sam tamo na groblju i svoje humke video zatrpane sutom i djubretom. Iako redovno placam grobarinu, iako postoje sluzbe koje su duzne da o groblju vode racuna, sve je isprljano i zatrpano. Sa tugom pomisljam da ce me tamo i mrtvoga zaboraviti, kao sto su me zaboravili zivog.

Tako smo se malo salili i rastali smo se. Nadam se da cemo se jos u ovom zivotu videti.

Najzad, ovo pitanje je neizbezno: kako vidite danasnju knjizevnost, mladu i staru?

- Ne znam da li imam najbolje vidjenje knjizevnosti. U knjizevnosti je doslo do promene ukusa. A novi knjizevni tok ne ceni mnogo nas koji smo se svojevremeno borili i protiv rezima i protiv nekadasnjeg knjizevnog ukusa. Neki istaknuti novi kriticari cak kazu, sa velikom brutalnoscu, da smo izlapeli i da smo zaboravljeni. Sta da se kaze na to - mozda i jesmo zaboravljeni.

A koji su to ljudi ?

- To su oni koji se deklarisu kao postmodernisti.

# Milo Gligorijevic