Samoubistva izbeglica

NA BRIJACU SUDBINE

Nereseno statusno pitanje, teskoba, ponizenost i uzaludnost zivljenja, mnoge izbeglice navodi na ocajnicki cin - da sebi oduzmu zivot

Alarmantno su nedavno odjeknule reci Milorada Muratovica, predsednika Udruzenja za pomoc izbeglim i prognanim licima, da je u jednoj martovskoj nedelji deset izbeglica izvrsilo samoubistvo, da 5-6 sedmicno umre od gladi. Slicna je i izjava Milosa Petrovica iz Udruzenja izbeglica iz Backe Palanke (rodom iz Bosanskog Petrovca) da se od pocetka izbeglickog egzodusa do sada ubilo preko 200 Drvarcana a 800 njegovih zemljaka za godinu i po umrlo.

" Razloge treba traziti u nemogucnosti izbeglica da se bar malo priblize normalnoj egzistenciji a ta borba traje bezuspesno vec sest godina " , kaze Muratovic. " Psihicka rastrojstva dovode do slucajeva napada cak i na rodjeno dete i bliznje, kao sto se nedavno desilo da majka puca u cerku i sobnog komsiju u kolektivnom centru u Krnjaci, mada je vecina samoubistava i umiranja od gladi zabelezena u privatnom smestaju. "

Muratovic navodi i druge primere: " Bracni par Obren i Sofija Kulidzan su u Herceg-Novom izvrsili zajednicko samoubistvo skakanjem u more. Jana Drazeta iz Ivosevca kod Knina, stara 75 godina, umrla je od gladi u objektu 'Gosa' za smestaj starijih izbeglica u Gnjilanu. U Staroj Pazovi sekretar Crvenog krsta Milan Skoko nam je izjavio da 137 porodica zivi u nemogucim stambenim uslovima, da svakog meseca dvoje-troje umre a jedna osoba izvrsi samoubistvo. U Rumi, gde je najveca koncentracija izbeglica, redovno se desavaju samoubistva... "

U drugim institucijama, nadleznim za izbeglice, smatraju da su Muratoviceve izjave preterane i nepotkrepljene valjanim cinjenicama i dokazima. Tako portparol UNHCR-a u Beogradu Marvan Elkuri kaze da oni nemaju podatke o velikom broju samoubistava i da konkretno znaju za svega nekoliko slucajeva. " Mi imamo socijalnu sluzbu koja obilazi teren i u stalnom kontaktu smo sa izbeglicama. Verovatno bismo znali da je broj samoubistava izrazen. Saradjujemo sa mnogim institucijama koje se, sa psiholoske strane, preventivno bave traumama i stresovima izbeglica, kako ne bi doslo do samoubistava. "

U Republickom komesarijatu za izbeglice odgovor se nije mogao dobiti jer je potrebna odredjena procedura a nadlezni su zauzeti " resavanjem tragedije tih ljudi " . U stampi je ipak zabelezeno da iz pomenute institucije priznaju da samoubistva postoje, ali da je tesko poverovati da je taj broj bas toliki, te da se " ta vrsta evidencije u Komesarijatu ne vodi " . Medjutim, ima izvora koji tvrde da Komesarijat raspolaze takvim podacima jer snosi troskove sahrana preminulih izbeglica. Podacima, verovatno, raspolaze i Ministarstvo unutrasnjih poslova, ali ih ni oni ne saopstavaju. " Mi smo od MUP-a trazili podatke, ali ih nismo dobili " , kaze Muratovic. " Zato do njih stizemo posrednim putem. Iz stampe, opstinskih udruzenja, od pojedinaca... "

Naravno da su takvi podaci nepouzdani, ali to jos ne znaci da pojava samoubistava ne postoji. Sve spoljne faktore koji dovode do njih, prof. dr Stevan Petrovic vezuje za ratna zbivanja na ovim prostorima. " Kao psihijatar opservirao sam veliki broj izbeglica. Narocito su strasni utisci vezani za dugacke izbeglicke kolone tokom egzodusa iz Krajine. Duz puta kojim se kretala ta tuzna kolona ostajali su mnogi grobovi ljidi koji su digli ruku na sebe. Iako su bezali gonjeni nagonom za samoodrzanje, nisu mnogo ispoljavali emocije straha. Delovali su zapanjujuce apaticno. O zivotu i smrti su govorili krajnje racionalno, kao da se radi o obicnim stvarima. "

U posleratnom periodu profesor Petrovic narocito ukazuje na povratnike iz rata, na veliki broj invalida, mladih ljudi suocenih sa strasnom cinjenicom da se njihovi zivotni planovi nikada nece realizovati. " Vise od polovine tih ljudi nisu nasli adekvatan prijem i u njih se uselila strahovita tuga. Neki su se pasivno predavali dogadjajima, otupeli i bez ikakvih emocija. Neki su bezali u akhohol, drogu, kriminal, prostituciju... Mnogi su dizali ruku na sebe ne mogavsi to vise da izdrze. U osecanju beznadja zapadali su u depresivne krize. Snovi su im puni kosmara i budili su se sa urlikom. Invalidi su narocito bezali u san jer im je on donosio trenutnu iluziju. Ali, sto je san bio lepsi, utoliko je budjenje bilo stravicnije i teze... "

Do sada nije pravljeno ozbiljno psihosocijalno istrazivanje u toku ovog rata i posle njega. U nedostatku novcanih sredstava drzava nije mogla da finansira takvo istrazivanje iako, kako kaze prof. Petrovic, samoubistva kao specifican fenomen posle ovog rata uopste nisu sporna. " Posle svakog rata, narocito u fazama mira, kada dolazi do opustanja i pravljenja nekih bilansa, raste broj psihosomatskih bolesti i samoubistava " , kaze Petrovic. " Mi jos ne raspolazemo tacnim ciframa ali, u svakom slucaju, znamo da broj samoubistava daleko premasuje cifru iz prethodnog, mirnodopskog vremena. "

Otkako se drzava Srbija bavi problemom izbeglistva, o izbeglicama se, uglavnom, govorilo tokom izbeglickih talasa, da bi se interesovanje posle smanjilo. Mnogo puta su potcrtavani njihova nesreca, saosecanje, smestaj i slicno, a najmanje je govoreno o uzrocima i mogucnostima njihovog trajnog resenja. Ovim problemom se cak ni parlament nije bavio, pa tako ni do danas nema drzavnog programa o resavanju izbeglickog problema. U javnost su upucivane bombasticne parole da je ova drzava " zbrinula blizu milion izbeglica " , a da se pri tom cuti da je 90 odsto tih ljudi smesteno privatno, a samo 10 osto smesteno u kolektivne centre.

Najavljenim gasenjem Republickog komesarijata za izbeglice, njihov polozaj ce postati jos tezi. Jos vazeci komesar za izbeglice Bratislava Buba Morina vec je postavljena na mesto ministra za brak i porodicu u vladi Srbije. Drzava ni do sada po izbeglici nije izdvajala vise od devet dinara mesecno, njeni dugovi opstinama su veoma visoki, ali dok je bilo Komesarijata, bilo je i neke nade. Tek sada su vidljive razmere siromastva jer je opstine zahvatila panika posto ce ceo teret zbrinjavanja izbeglica pasti na njih i sve umornije donatore cije se povlacenje takodje najavljuje. Drzava je dvostruki duznik. Ona opstinama duguje veliki novac za izdrzavanje izbeglica, a samim izbeglicama duguje brigu za njihovu buducnost.

Na nedavnoj konferenciji Saveza slobodnih gradova u Somboru, na kojoj je govoreno o problemu izbeglistva u Srbiji (izostali su predstavnici vlade, Komesarijata za izbeglice i Crvenog krsta), Velimir Ilic, predsednik SO Cacak, bio je vrlo direktan rekavsi da je problem izbeglica odavno ispolitizovan time sto je " sa racuna za izbeglice novac skidan da bi se u Republici Srpskoj finansirala izborna kampanja i pomogle stranke rata " .

Jos ostriji u osudi Komesarijata je savezni poslanik i potpredsednik Koalicije Vojvodina Mile Isakov, koji je nedavno pokrenuo pitanje uslova zivota izbeglica u Vojvodini: " Republicki komesarijat krije od sveta svoju i nebrigu drzave za izbeglice. Medjunarodna zajednica uvek pomaze onoliko koliko pomaze i drzava. Posto UNHCR smanjuje pomoc, Morina je morala nesto da preduzme da se priliv novca nastavi. Simptomaticno je da je, dok je bilo para napretek, ona sedela u Komesarijatu. Sad, kada je pomoc sve manja, ona odlazi. Nazivajuci Republicki komesarijat za izbeglice " sedistem dilera humanitarne pomoci " , Isakov dodaje: " Krajnje je vreme da Komesarijat predoci tacan izvestaj o tome koliko su para iz humanitarne pomoci primili, kojim kanalima i kome je otisla i po kojim se to kriterijumima humanitarna pomoc deli. To niko ne zna a Komesarijat jos uvek odbija da da takve podatke. "

Pitanja integracije, drzavljanstva, pogotovo dvojnog, za koje su izbeglice posebno zainteresovane, odsteta za izgubljenu imovinu u nekadasnjim boravistima, regulisanje penzija u bilateralnim kontaktima SRJ i Hrvatske i BiH - glavna su pitanja koja drzava jos ne resava. Muratovic predocava podatke po kojima izbeglice potrazuju 80 milijardi nemackih maraka na ime neovlascenog koriscenja stanova i imovine u ranijim boravistima od strane drugih lica (za sest godina), oko 60 miliona maraka izbeglice izdvajaju svakog meseca da bi ovde platile stanarinu, a oko 500 miliona dinara izbeglice moraju da obezbede da bi prezivele jedan mesec.

Prema podacima UNHCR-a, na teritoriji SRJ se nalazi 536 000 izbeglica. U studiji ove medjunarodne organizacije, koja jos nije prevedena sa engleskog jezika, konstatovano je da ugrozenu kategoriju cini oko 120 000 ljudi. Tu su bolesni, invalidi, deca (1 000 dece je bez roditelja)... Ako se tome doda da je jos 160 000 ljudi koji su pripadali radno sposobnoj populaciji (od 18 do 60 godina) obolelo, zakljucak je da je gotovo svaki drugi izbeglica ugrozen.

U javnosti su mnogi spremni da alarmantne izjave Muratovica tumace kao kontrameru za najavljeno smanjenje medjunarodne pomoci. Narocito se istice da ove izjave padaju bas u vreme pred izbore u istocnoj Slavoniji, kako bi se tamosnji srpski zivalj zaplasio i predupredio novi talas izbeglica iz ove oblasti i da to radi sinhronizovano sa Komesarijatom za izbeglice Srbije. Navodno, takve izjave pre nije davao.

" To su gluposti " , tvrdi Muratovic. " Zna se da od onoga sto izbeglice dobijaju za mesec dana, mogu da prezive svega tri dana. A sa Komesarijatom imamo i mi probleme. Kada je bila Sadako Ogata, nije nam bilo omoguceno da se sastanemo sa njom. Morali smo drugim kanalima da joj dostavimo nasu poruku. Na osam nasih pisama upucenih Komesarijatu Srbije Buba Morina nije odgovorila ni na jedno. Nesto nabolje se menja i odnos medjunarodne zajednice. UNHCR je izasao sa programom za integraciju izbeglica koje zele da ostanu ovde. "

Gospodin Elkuri iznosi da je ukupna pomoc samo neznatno smanjena. Sa 46 miliona dolara u prosloj na 40 miliona dolara u ovoj godini. " Osnovni problem je sto nema konacnih odluka i resenja. Donatori pomoc salju, godine prolaze, a nista se ne desava. Izbeglice se ne vracaju. Sada je sve usmereno na trazenje dugorocnih resenja. Odnosno, u zavisnosti od broja onih koji ce se vratiti i onih koji ce ostati, odredjivace se i velicina pomoci. "

Medju izbeglicama u izbeglickim centrima sve je veci strah da ce biti prisilno razaslati po Republici Srpskoj. Bojazan je narocito pojacana dogadjajima u istocnoj Slavoniji. Tamo su Hrvatska i UN pristali da rese problem izbeglica, dok je korpus u Srbiji ostao nedirnut. Nasa drzava se o tome ne izjasnjava, vec problem samo nacelno pominje. " UNHCR program vracanja sprovodi po osnovu spajanja porodica " , kaze jedna izbeglica, uz zahtev da se ne imenuje.

" Oni samo organizuju transport, sto ne znaci da ce povratnik moci da udje u svoju kucu. Za to ce morati da se izbori na hrvatskom sudu. Na taj nacin su prosle godine uspeli da vrate 501 Srbina, knjizeci to kao veliki uspeh. Medjutim, nema pracenja sudbine tih ljudi. Taj povratak traje samo do Zagreba a sve ostalo je na ledjima rodbine. UNHCR vise nista ne garantuje. Nije jasno zasto se pri ovim transportima oduzimaju izbeglicke legitimacije i vracaju u Republicki komesarijat. Ukoliko takva osoba naidje na nekakav problem, ne moze se vise vratiti kao izbeglica, vec samo kao strani drzavljanin " , kaze ova osoba. Sa druge strane, povratak Hrvata u Slavoniju nadgleda se od strane UN i UNHCR-a.

Izbeglici iz Vukovara ce, pak, dozvoliti povratak iz Slavonije na Kordun ali tamo nece moci da udje u svoju kucu, vec ce morati da ceka na adaptiranje prihvatnog centra za srpske izbeglice koji je samo desetak kilometara udaljen od njegove kuce. " Taj centar je za mene logor " , kaze ovaj Kordunas. " Ne bi me iznenadilo da logor ograde zicom da bi nas toboz spasli od pretnji i napada gnevnih Hrvata. Ja u taj logor necu, a gde cu, ne znam. Ako nista, ubicu se. "

Mnogi ljudi su polagali nadu u odlazak u trece zemlje. Takvih zahteva je bilo na hiljade. Cak i onda kada su dobijali garantna pisma od svoje rodbine u tim zemljama, nasa drzava im nije htela da izda pasos, pa je i ova nada drasticno gasena. " Ako ova drzava ne zna sta ce sa nama, Hrvatska nas nece, zasto nam ne dozvole da odemo tamo gde mozemo " , rezignirano kaze izbeglica, samo jedna u nizu onih kojima je ovo resenje bila poslednja slamka za bekstvo od teskobe i beznadja.

Gladni i nezbrinuti, izbeglice zapadaju u strasnu depresiju i agoniju. Njihovo pravo da budu ljudi niko ne resava. Zato ne treba da cudi sto mnogi od njih umesto nedostojnog zivljenja biraju dostojanstvenu smrt. Uostalom, jos je lord Bajron rekao da nema coveka koji, prilikom brijanja, bar jednom nije pomislio da sebi brijacem prereze vrat.

# Slobodan Ikonic