PRIVATIZACIJA: DR LjUBOMIR MADzAR

CUPANJE ZDRAVOG ZUBA

Ova vlast ne zeli privatizaciju, jer je njeno " sveto nacelo " poimanje svega postojeceg - pa i ekonomije - odredjeno politickim determinizmom. Politika je sve, ona je svemu nadredjena: drustvu, ekonomiji, samom zivotu

Sistem u kojem smo se zatekli spada u klasu onih politickih poredaka ciju kljucnu, neposredno prepoznatljivu i zapravo definicionu karakteristiku predstavlja dobro poznata i za nasu socijalisticku proslost jos cvrsto vezano operativno nacelo poznato pod nazivom politicki determinizam. Politika je u njemu nadredjena svim drugim oblastima drustvenog zivota i determinanta svih bitnih promena u njima. Ne bi stoga nikoga trebalo da zacudi sto je i preobrazaj vlasnistva i trazenje puteva za izlazak iz sadasnje zamke kolektivne svojine stvar opredeljenja i odluka koji su eminentno politicki. To je, uostalom, bio slucaj i u zemljama u kojima je politika u daleko manjoj meri sudbina pojedinaca, njihovih razlicito definisanih grupa i drustvene zajednice kao celine. Da li ce i kad biti privatizacije i, ako je bude, kojim ce putevima krenuti i na koje ce se strategije orijentisati, odredice se u zamrsenim, visestruko isprepletenim i nikada do kraja transparentnim kanalima imehanizmima politickog odlucivanja.

Nas politicki direktorijum jos jednom je, medjutim, jasno pokazao da ga se svojinski preobrazaj, a posebno ona njegova tugaljiva komponenta koja se terminoloski moze odrediti jedino kao privatizacija, doima kao bolno i nenadoknadivo vadjenje zuba. Iz razloga koji niposto nisu nedokucivi, politicki konstituisana upravljacka elita dozivljava privatizaciju kao cupanje zdravog zuba iz maltene zdravog tkiva. Njen rezervisan i krajnje oprezan odnos prema promeni vlasnistva najbolje se vidi po tome sto je ona u radnoj verziji Zakona o svojinskoj transformaciji i ovoga puta ostavljena na volju kolektiva u samim preduzecima, bolje receno na volju poslovodnih struktura u organizacijama u kojima se jos zatekao drustveni kapital. Drustvenom vlasnistvu i ovoga puta ostavljen je neogranicen zivot. Izostavljanjem dugo ocekivanog coup de grace zakonodavac nije na bolje uocljiv nacin mogao pokazati svoju ideolosku i akcionu, a mozda i emotivnu i interesnu vezanost za drustvenu svojinu. Pored neogranicenog i moguce beskrajnog odlaganja ovog posla za koji mnogi veruju da je doslovno hitan, zakonodavac je u ovaj inace zapetljan i tesko predvidiv proces uneo jednu dodatnu, ocigledno krupnu dimenziju neizvesnosti: zbog principa dobrovoljnosti nece se znati niti sa kojom masom kapitala ce se moci racunati u procesu privatizacije, niti kojim ce se tempom i u kojim dozama drustveni kapital ukljucivati u transformaciju vlasnistva. Time je dodatno komplikovano nesto sto je i bez ovog posebnog izvora neizvesnosti dovoljno rizicno i tesko upravljivo.

Drugo jednaka vazno osnovno opredeljenje jeste orijentacija na strategiju prodaje. Izbor prodaje kao nacina i postupka privatizacije poseban je i nezavisan otezavajuci i usporavajuci faktor i maltene siguran recept za neuspeh celog ovog velikog poduhvata. Prodaja nije uspela ni u jednoj od zemalja koje su se nasle pred velikim izazovom izlaska iz socijalizma, a nije dala spektakularne rezultate cak ni u mnogim zemljama kod kojih vlasnicki preobrazaj nije bio noseca komponenta promene sistema i gde se jedino radilo o tome da se smanji ucesce javnog vlasnistva za koje se uspostavila neka vrsta drustvenog konsenzusa da je hipertrofirano. Velika Britanija je potrosila 12 dragocenih godina da bi ucesce drzavne svojine u svom ukupnom raspolozivom kapitalu smanjila sa oko 17 na oko 9 odsto. Ako bi isle tim tempom, vecini donedavno socijalistickih zemalja trebalo bi nekih 120 godina da se iskobeljaju iz zatecenog sistema kolektivnog vlasnistva. A Velika Britanija je imala i sve uslove za brzo i efikasno implementiranje strategije prodaje: berze i ostale institucije trzista kapitala, neuporedivo vecu kupovnu moc, veze sa medjunarodnim trzistem kapitala, stanovnistvo naviknuto na kapitalne transakcije kakve se javljaju u procesu privatizacije i, iznad svega, potrebna znanja i skoro vekovna iskustva za izvodjenje ovoga kompleksnog poduhvata.

Za teskoce sa kojima neminovno mora da se sukobi strategija prodaje i za njen definitivni neuspeh postoje i ozbiljni i sada vec dobro poznati teorijski i analiticki razlozi. Najvazniji je onaj koji ima principijelnu i univerzalnu vaznost i koji se mora ispreciti kao smetnja privatizaciji i u privredama koje su u mnogim bitnim preduslovima za delotvornu realizaciju strategije prodaje bile i ostaju daleko ispred nase. Rec je o strukturnoj neravnotezi izmedju makroekonomskih tokova i fondova koja je u strucnoj literaturi poznata pod nazivom stock-flonj diseljuilibrium. Problem je neposredan i posve jednostavan: kupovnoj snazi koja se formira iz tekuce stednje i koja je izraz sredstava izdvojenih iz tekuceg dohotka i, eventualno i delom, iz dohotka nekoliko skorasnjih godina suprotstavlja se u procesu vlasnickog preobrazaja masa kapitala koja se formirala decenijama; iz stednje koja je eventualno oformljena u intervalu od godinu-dve valja otkupiti kolicine kapitala koje su formirane desetinama godina. Fondu kapitala, koji je vrlo velik u odnosu na tekuce makroekonomske agregate, mora se suprotstaviti - da bi prodaja uopste imala neke izglede da uspe - takodje neki fond kupovne snage, npr. neka analogna komenzurabilna velicina kao sto je ukupna vrednost nekih kategorija finansijskih instrumenata, dugo akumulirana a u nekom smislu blokirana stara stednja, javni dug ili neki slican oblik dugo talozenih i po obimu velikih obaveza prema inostranstvu. Ako se fondu kapitala ne suprotstavi analogan fond kupovne snage, strategija prodaje mora neminovno da se nadje pred jednom od sledece dve jednako neugodne alternative. Ona, naime mora ili da pristane da proces transformacije traje decenijama, prelazeci mozda i stotinu godina, ili da, skracujuci period prodaje, prihvati tako niske cene koje ceo poduhvat kompromituju, obezvredjuju i fakticki cine apsurdnim.

Pored ovog principijelnog, za strategiju prodaje postoje i dva druga manje dalekosezna ogranicenja. Prvo se sastoji u velikom osiromasenju nase privrede i stanovnistva koje vec godinama daje dubok pecat svekolikoj privrednoj stvarnosti sadasnje Jugoslavije. S tako drasticno opalim dohocima, u situaciji kad se velika vecina domacinstava bukvalno, iz dana u dan, bori za svakodnevno prezivljavanje, potrebna kupovna snaga za krupne kapitalne transakcije sigurno ne moze da se nadje. Ulaganja u vlasnicke naslove ocigledno imaju karakter izdavanja na luksuzne elemente, pa u opstoj nestasici sigurno ne mogu uci u krug prioriteta. Drugi razlog je nedostatak poverenja kako na unutrasnjem, tako jednako i na spoljnom planu. Borba je nedavno (1. aprila 1997, str.11) izvestila da je na listi poznatog finansijskog casopisa Euromonedz Jugoslavija zauzela 166. mesto u grupi zemalja rangiranih prema stepenu investicionog rizika. Za merenje (ne)poverenja na unutrasnjem planu ne postoje tako kvantifikovani pokazatelji, ali nema nikakve sumnje da je stanje bar toliko lose ako ne i nepovoljnije. Zaludno je i neosnovano ocekivati da bi se u takvoj klimi mogli naci, makar i malobrojni i tek delimicno spremni, kupci za drustveni kapital. Nezavisno od prethodnih ogranicenja, sam ovaj cinilac dovoljan je da prodaju kao metod privatizacije ucini potpuno neizvodivom. Ko god hoce da stvori privid resenosti da nesto ucini oko vlasnicke transformacije, a zaista ne zeli da na tom podrucju bilo sta ozbiljno uradi, neka se samo orijentise na strategiju prodaje.

Opredeljujuci se za neobaveznost i prodaju, zakonodavac se u isto vreme opredelio i za jedan duboko nekonzistentan i zato neefikasan privredni sistem. U literaturi je definitivno dokazano da koegzistencija kolektivnog i privatnog vlasnistva nije trajno odrziva i da se ta krhka konstelacija medjusobno nespojivih elemenata mora u dogledno vreme srusiti, uz definitivan slom drustvenog vlasnistva, ali i uz veliko i sasvim nepotrebno osiromasenje celog drustva. Ovde se jedino moze primetiti da je svojinski nezasticeni sektor kolektivnog vlasnistva osudjen na stalno krvavljenje i teske, kontinuirane gubitke u interakcijama sa vlasnicki sredjenim, visoko motivisanim i u raspodeli troskova i efekata jasno postavljenim privatnim sektorom. U kupoprodajnim transakcijama privatni sektor ce uvek skuplje prodavati drustvenom sektoru i jeftinije kupovati od njega nego sto je to moguce i prirodno s obzirom na trzisne odnose i ravnotezne cene koje im odgovaraju. Slicna asimetrija javlja se i u finansijskim i u svim ostalim transakcijama. Vec danas su u privredi jasno prepoznatljive konfiguracije drustvenih firmi okruzenih vecim brojem malih privatnih preduzeca, s tim sto ova potonja u nekoj vrsti simbiotske veze intenzivno crpu i izvlace poslednje preostale zivotne sokove iz uveliko vec sasusenih drustvenih organiazacija. Nije daleko vreme kad ce se ogromna vecina tih uveliko anemicnih preduzeca pretvoriti u veliku opustosenu skupinu supljih, avetinjski ispraznjenih skoljki. Time kao da je nagovestena skrivena ali mozda prava strategija privatizacije: od sadasnje nezdrave simbioze privatnog i drustvenog sektora neke drustvene grupe imaju nesumnjive i zamasne finansijske koristi; zakonodavac kao da je hteo da produzi taj cudan aranzman, dajuci relevantnim krugovima mogucnosti da iz osakacenog drustvenog sektora izvuku sve sto se jos izvuci moze. Nusproizvod ovakvog pristupa bila bi velika verovatnoca da se temeljno kompromituje svaki onaj koji na tu pustu zemlju dodje posle aktuelne vlasti. U tom mesecevom pejzazu tesko da ce iko vise imati sta da trazi. Zakonodavac kao da se, umesto za transparentnu i zakonski uredjenu privatizaciju, opredelio za spontanu, divlju privatizaciju. Naum ce verovatno biti kompletiran kad se iz istih krugova u kojima je skuvan ovaj radni nacrt svojinske transformacije digne povika da je, zbog pritisaka da se zemlja po svaku cenu otisne na put privatizacije, drustvo gurnuto u haos i nepravde prvobitne akumulacije kapitala.

Politicka volja se u radnoj verziji zakona ocituje u jos jednoj dimenziji. Inkompatibilnost raznih oblika vlasnistva unutar sistema ima za posledicu inkompatibilnost sistema kao celine sa svetom u koji treba da se konacno ukljucimo. Svet ne ume niti hoce da komunicira sa sistemima u kojima je u znatnijoj meri zastupljena drustvena svojina. Institucionalni oblici u dve privrede jednostavno se ne uklapaju jedni u druge. U vezi s tom nespojivoscu bogata iskustva su akumulirana jos u vremenima samoupravnog socijalizma u SFRJ. Ovakva koncepcija svojinske transformacije baca tesku senku na inace ceste izjave koje iz zvanicnih krugova dolaze o nuznosti i toboznjoj spremnosti za preduzimanje svega sto je potrebno da bi se zemlja vratila u svet i uklopila u medjunarodni institucionalni poredak i svetsku podelu rada. Opsti interes za povratak u svet je valjda nesumnjiv i nikome ga vise ne treba dokazivati. Medjutim, on kao da opet pada u senku preovladjujuceg partikularnog interesa: radna verzija ovog zakona kao da sugerise da postoje krugovi koji su za postojecu ksenofobicnu atmosferu sa nekakvim anaerobicnim formama zivota zainteresovani zbog razloga koji nisu samo ideoloske naravi. U zakljucku dovoljno je podsetiti da nikakvih izgleda za normalan ili bilo kakav razvitak nema privreda koja se mnogostrukim nitima ne poveze sa svetskom privredom i njenom sve guscom i sve bogatijom mrezom institucionalnih struktura i organizacionih aranzmana.

Medju mnogim kriterijima koji se navode kao osnova za vrednovanje alternativnih programa privatizacije i za izbor onog koje se na skupini raspolozivih opcija prihvata kao najbolji - uvek se i neizostavno navodi i zahtev pravicnosti. Privatizacija je odvec kompleksan poduhvat da bi mogla u isto vreme zadovoljiti sve kriterijume i, posebno, da bilo koji od njih zadovolji u onako visokom stepenu kako se to u povrsnim analizama i na prvi pogled ucini celishodnim i neophodnim. Svi, inace brojni i bez izuzetka relevantni, kriterijumi ne mogu da se posmatraju bez uzimanja u obzir ostalih kriterijuma, zadovoljavanje jednih mora da se zrtvuje da bi se u vecoj meri zadovoljili drugi, a konacan rezultat je uvek neki kompromis u kojem nijedan kriterijum nije " u potpunosti " zadovoljen, ali je zato svaki kriterijum zadovoljen bar u izvesnoj meri. Ni kriterijum pravicnosti ne moze biti zadovoljen u nekom potpunom ili cak apsolutnom smislu, sta god upravo uptorebljene reci mogle da znace. U domenu privatizacije, kao i u drugim podrucjima ekonomske politike, interesi su mnogostruki i aspiracije izukrstane, a svaka promena pogoduje jednim i ide na stetu drugih interesa. Mora se priznati da ni na terenu privatizacije nije moguce obezbediti neku potpunu ili cak veliku pravdu.

Iz nemogucnosti da se kriterijum pravicnosti ne moze apsolutizovati, kao sto se atribut iskljucivosti ne moze pripisati nijednom drugom kriterijumu, ipak ne sledi da neki program ne moze da bude izrazito deficitaran u pogledu bilo kog kriterijuma, a jos manje da zbog navedene nemogucnosti njihovog apsolutizovanja nije moguce vrednovati niti rangirati alternativne programe. Neminovno relativizovanje svih kriterijuma niposto ne znaci da su svi programi isti ili da se moramo pomiriti sa bilo kako uoblicenim programom. Stavise, lako se moze ispostaviti da zbog drasticnog ignorisanja ili, prosto, povrede nekog kriterijuma neki program moze da bude neprihvatljiv bez obzira na ucinke koje daje u pogledu nekih (ilicak svih) drugih kriterijuma.

Prethodna uvodna razmatranja data su da bi se pripremio teren za sledecu jednostavnu propoziciju: program vlasnicke promene, koji je u opstim konturama naznacen u radnoj verziji Zakona o svojinskoj transformaciji u takvom je stepenu narusio kriterijum pravicnosti da se ni na koji nacin ne moze okarakterisati kao drustveno ili u bilo kojem drugom smislu prihvatljiv. U sveukupnoj slozenoj i siroko izdiferenciranoj strukturi jugoslovenskog uveliko pluralizovanog drustva, zakonodavac izdvaja i u raspodeli preostalog drustvenog kapitala naglaseno i neumereno forsira samo dva cinioca: zaposlene u drustvenom sektoru privrede i drzavu.

Forsiranje drzave je besmisleno. Ako je svrha vlasnickog preobrazaja stvaranje identifikovanog, jasno prepoznatljivog i individualizovanog vlasnistva, onda je toliki oslonac na drzavu kontraproduktivan: iz jednog tipa kolektivne svojine kapital se prebacuje u drugi tip, i to takav koji je, po misljenju kakvo uveliko preovladjuje u struci, inferioran u odnosu na onaj iz kojeg izlazi. Cini se, naime, da vise ne treba dokazivati da je drzavna svojina ekonomski manje efikasna nego drustvena, a da je jednako inferiorna i u pogledu individualnih sloboda i drugih sirih drustvenih vrednovanja koja se namecu kao relevantna pri oceni alternativnih tipova svojine. Zakonodavac je, doduse, predvideo da drustveni kapital pod odredjenim uslovima ode u drzavne ruke da bi ga drzava u daljem postupku privatizovala. Medjutim, ocena ovakvog resenja zavisi od procene buduceg ponasanja drzave. Malo je realisticnih analiticara koji veruju da ce drzava biti voljna i sposobna da obavi privatizaciju kapitala kad se i ako se on nadje u njenim rukama. Ako se prihvati procena da drzava nece ni moci ni hteti da privatizuje kapital kojeg se jednom domogne - a za takvu procenu dosadasnja iskustva nude obilje materijala - onda je prebacivanje velikog dela drustvenog kapitala u drzavne ruke prava katastrofa. To bi u konceptu preobrazaja koji nudi radna verzija Zakona bio u isto vreme i jedan od najvecih promasaja.

Drugi drustveni cinilac koji je u raspodeli drustvene imovine neumereno i do apsurdne iskljucivosti favorizovan jesu zaposleni u drustvenom sektoru privrede. Ekstravagantnost ovog opredeljenja mozda se najbolje moze sagledati ako se nabroje drustvene grupe koje su u raspodeli kapitala izostavljene. To su, pre svega, zaposleni u neprivredi (policija, vojna lica, lekari, profesori, sluzbenici u drzavnoj upravi...). To su, potom zaposleni u privatnom sektoru privrede (pre svega zemljoradnici, zatim sitni samostalni preduzetnici i lica zaposlena u njihovim pogonima i radnjama, pripadnici slobodnih profesija i mnogi drugi koje sami uspevaju da obezbede osnovu za svoju egzistenciju). Gore od svega, medju onima koji su iskljuceni su i nezaposleni. Zaobidjeni su oni koji su liseni bilo kakvih izvora prihoda u formalnom sektoru, dok se onima koji ipak imaju kakve-takve stalne prihode daje i ova dodatna prednost. Nista valjda nije toliko na liniji dosadasnje apsurdne i duboko nepravicne politike kao bas ovo resenje u radnoj verziji Zakona kojim se na tako drastican i toliko upadljiv nacin privileguju oni koji su i do sada imali velike prednosti, a u isto vreme se diskriminisu upravo oni koji su dugo i predugo bili zrtve ubitacne ekonomskopoliticke i, uopste, drustvene diskriminacije. Postoje nepravde koje ne treba mnogo obrazlagati, koje govore same za sebe. To je zasigurno jedna od njih. Treba dodati da je takav upadljivo nejednak tretman pojedinih grupa krajnje neproduktivan, pa i direktno stetan, sa cisto politickog gledista. On drustvo deli i antagonizira, a u njegovim siroko definisanim stratumima stvara velika, i to opravdana nezadovoljstva. Tako se stvaraju nepotrebni sukobi i napetosti, s ociglednim i potpuno nepotrenim politickim troskom.

Posebno izdvajanje zaposlenih u drustvenom i drzavnom sektoru privrede i njihov privilegovani tretman u raspodeli drustvenog kapitala pravda se tako sto se potezu dva argumenta, od kojih je jedan ekonomskoteorijski, a drugi pragmaticno-politicki. Oba su pogresna. Sto se teorije tice, navodi se da je postojeci drustveni kapital plod radnickog truda i da kao rezultat njihovog rada treba sada kroz raspodelu onog sto je jos preostalo da im bude vracen. Poznato je, medjutim, da je zaposlenje u vreme naseg socijalisticog poretka predstavljalo jednu od dve krupne socijalne privilegije (druga je bila dodela drustvenog stana) koje su definisale duboku, u neku ruku klasnu podelu u jugoslovenskom drustvu. Stavise, dve privilegije su bile dobrim delom komplementarne i vrlo cesto isle jedna sa drugom. Sada zakonodavac hoce da zida privilegiju na privilegiju i da onima koji su vec bili u velikoj prednosti da nesto krupno cega su drugi liseni.

Sama teorija apstinencije koja lezi u osnovi shvatanja o drustvenom kapitalu kao produktu radnickog truda naopaka je i pogresna. Akumulacija kojom se finansiralo formiranje sadasnjeg drustvenog kapitala izdvajana je iz dohotka koji niposto ne moze da se interpretira kao rezultat samo jednog faktora - zivog rada. Naprotiv, dohodak je uvek rezultat kombinovanog sadejstva svih proizvodnih cinilaca: rada, kapitala i prirodnih resursa. Kapital ima svoju tehnicku produktivnost i javlja se kao cinilac stvaranja dohotka. Kod nas se u raspodeli dobar deo dohotka koji u tom bitnom tehnickom smislu pripada kapitalu, nazalost, prelio u licne dohotke. Kapital je stoga dosao u posed samo jednog dela dohotka koji mu pripada. Iz tog dela izdvajana je akumulacija kojom je finansiran njegov dalji rast. Kapital je i kod nas, kao sto je to uvek bio i ostaje da bude slucaj u svim ostalim privredama, stvarao sam sebe, izrastao po logici sopstvenog funkcionisanja i, uslovno receno, nagomilavao se i sirio svojom sopstvenom zaslugom.

(Nastavice se)