612 ZIGOSANIH
Kako nasa sredina reaguje na obolele? Ko je kriv za sirenje epidemije? Zbog cega lekari odbijaju da lece obolelog? To su samo neka od pitanja koja ce biti razmatrana na tribini "Eticki aspekti AIDS-a"
Svakodnevno se u svim evropskim zemljama vodi velika medijska kampanja u borbi protiv side, u koju su neretko ukljuceni umetnici, poznati politicari i naucnici. To je verovatno razlog sto se u tim zemljama sasvim drugacije gleda na obolelog i sto je njegov drustveni i medicinski polozaj neuporedivo bolji nego kod nas. Ove godine prvi put je broj umrlih od side opao u Francuskoj i Americi.
Kako reaguje nasa sredina na obolelog od side? Isto kao i srednjovekovna prema gubavcima. Najcesci stav je da je sidu dobio onaj ko ju je i zasluzio, gotovo "kao bozju kaznu" buduci da od nje obolevaju i moralno "posrnule" grupe, homoseksualci i osobe sklone cestoj promeni partnera.
Oboleli je, dakle, a priori kriv za svoju bolest. I niko se ne pita da li je kriva dvadesetogodisnja devojka kojoj je pre cetiri godine krvnim produktima u medicinskoj ustanovi prenesen virus side. Koliko je kriva zena zarazena transfuzijom krvi na porodjaju s trecim detetom? U cemu je moralna odgovornost medicinske sestre koja se povredila i inficirala negujuci bolesnika? Da li je kriva devojka koja je, puna ljubavi i poverenja u svog momka, predajuci mu se, polozila i svoj zivot u njegove ruke? Moze li se govoriti o krivici supruge kojoj je muz, otac njene dece, preneo virus teske bolesti? I da li je i taj muz kriv kad nije znao da ima opasan virus? Niko od njih nije kriv.
Ako je tako, ko je kriv za sirenje epidemije? Krivi smo svi mi, saglasni su epidemiolozi, zbog nepoznavanja nacina sirenja HIV infekcije, potcenjivanja opasnosti, nepreduzimanja preventivnih mera i patrijarhalnog seksualnog ponasanja nasih muskaraca, koje iskljucuje kondom iz seksualnog cina.
Ne cudi sto neupuceni imaju panican strah od side, ali je neprofesionalno, medicinski i pravno nedopustivo, da se lekari i medicinsko osoblje plase obolevanja odbijajuci da pruze neophodnu medicinsku pomoc obolelom od ove smrtonosne bolesti. To je i razlog sto je Eticki komitet Srpskog lekarskog drustva organizovao tribinu "Eticki aspekti AIDS-a".
Moderni gubavci
Mada su putevi sirenja side odavno poznati, inficirani sidom u nasoj sredini osudjen je na socijalnu smrt. Svetska zdravstvena organizacija izdala je jasno saopstenje: sida se ne prenosi uobicajenom socijalnom komunikacijom, rukovanjem, koriscenjem zajednickog pribora za jelo i pice, vazduhom (govor, kijanje, kasljanje), vodom (kupanje u bazenu, moru, reci), preko odece, obuce, rublja, kvake na vratima, drzaca u javnom saobracaju, sedistima, ubodom insekata, ujedom kucnih ljubimaca i domacih zivotinja, druzenjem ili boravkom u istom domacinstvu sa inficiranom osobom, u predskolskim ustanovama, skoli, radnom mestu.
Prema tom uputstvu, pacijenti inficirani HIV-om ne moraju biti izolovani da bi se zastitile druge osobe. To je zato sto izvan ljudskog organizma virus side ne opstaje dugo. Osetljiv je na dezinfekciona sredstva, alkohol, etar, etanol, natrijumhipohlorid, kiseline i baze, a relativno je otporan na ultraljubicaste i gama zrake.
Dokazivanje HIV infekcije obavlja se preko krvi u dve etape. Prva etapa sastoji se od tzv. primarnog skrininga, ELISA i RIA testovima, kojima se utvrdjuje postojanje antitela na virus side. Ako je nalaz pozitivan, rade se sekundarni ili testovi potvrde (Western-Blot metod). Njima je moguce identifikovati virus sest nedelja po ulasku u organizam. Kod nas se ovi testovi rutinski primenjuju od 1985. godine. Najnoviji testovi PCR (reakcija lancane polimerizacije) otkrivaju virus mnogo ranije i predstavljaju danas, po recima doktora Djordja Jevtovica, nacelnika centra za HIV i AIDS, beogradskog Instituta za infektivne i tropske bolesti, jedan od najznacajnijih testova za procenu potrebe za lecenjem i rezultata lecenja.
Sindrom stecenog gubitka imuniteta AIDS (skracenica od engleskog naziva acquired immunodeficiency syndrome) ili SIDA (prema francuskom nazivu Syndrome d'immunodeficience acquis) neretko ima i treci naziv "kuga naseg doba". Uocena je u Sjedinjenim Americkim Drzavama osamdesetih godina kad je primeceno da veliki broj mladih muskaraca, pretezno homoseksualaca, boluje od hronicnog gubitka imuniteta i pratecih bolesti, ali je postojbina side, zapravo, centralna Afrika. Istrazivanja su potvrdila prisustvo vrlo srodnog virusa u krvi maki zelenih majmuna, pa je izvedena pretpostavka da je sa njih virus presao i na ljude, saznajemo od doktora Djordja Jevtovica.
Sidu su iz Afrike najverovatnije preneli Haicani koji su imali koloniju u Zairu. Americki homoseksualci dolazili su vikendom na Haiti, mesali se sa tamosnjim homoseksualcima, a odatle se virus ubrzo rasirio po Njujorku i San Francisku.
Ubrzo se iz Amerike HIV infekcija prosirila i na Evropu. Prvi slucajevi registrovani su u Nemackoj, Francuskoj, Belgiji i Italiji. Preko Starog kontinenta bolest je stigla do Australije i Azije, da bi broj inficiranih u svetu do 30. juna 1996. godine dostigao 27,9 miliona. Od toga je Afrika i dalje sa 19 220 000 najznacajniji region u sirenju ove infekcije. Na jugoistoku Azije i u Tajlandu ocekuje se da ce 2 000 godine biti dva miliona seropozitivnih. Prema poslednjim podacima Svetske zdravstvene organizacije, prosle godine prijavljeno je ukupno 1 393 649 obolelih, za 16,06 odsto vise nego na dan 30.6.1995. Njeni eksperti procenjuju da je stvaran broj obolelih u svetu znatno veci i da prelazi broj 7,7 miliona.
Prema podacima epidemiologa doktora Milice Marjanovic i doktora Djordja Jevtica, od 1985. do aprila 1997. u Jugoslaviji je obolelo od side 612 osoba. Prvi slucajevi ove bolesti u nasoj zemlji zabelezeni su 1985, kad su registrovana dva bolesnika. Do sada je od 612 obolelih, medju kojima i petoro dece, umrlo 450 osoba. Utvrdjeno je da u nasoj populaciji najveci broj obolelih pripada grupi intravenskih narkomana - 325. Najvise je obolelih u Beogradu - 459 ili 73,5 odsto. U Crnoj Gori registrovano je 13 bolesnika. Od 1985. postoji tendencija porasta obolelih od side i najvise preti populaciji u punoj seksualnoj moci, od 25 do 40 godina.
Zasto nema leka
Virus HIV-a ubraja se u familiju retrovirusa i podgrupu lentivirusa, kao i u grupu RNK virusa. Njegov genetski materijal sastoji se od jednog lanca ribonukleinske kiseline RNK. Buduci da pripada familiji retrovirusa, sadrzi specijalan enzim (reverzne transkriptaze). On mu pomaze da njegova RNK predje u dezoksiribonukleinsku kiseline DNK, cime stice mogucnost da se integrise sa genetskim materijalom celija domacina. Upravo zato virus side moze ostati dozivotno u celijama inficiranog organizma.
Kao sto je poznato, virus side napada odbrambene celije ljudskog organizma, posebno T-4 limfocite. Ime T dobili su po njihovom poreklu iz timusa, grudne zlezde sa unutrasnjim lucenjem, a cetiri je oznaka njihove molekularne strukture. Kasnije je dokazano da ovaj virus prijanja i za celije mozga, pluca, i misicnog tkiva. Moguce ga je naci u svim telesnim tecnostima: krvi, spermi, vaginalnoj tecnosti, mleku dojilja, suzama, urinu, cerebro-spinalnoj tecnosti, likvoru i pljuvacci zarazenih osoba. Infekcija se, medjutim, prenosi samo putem krvi, sperme i vaginalne tecnosti jer se u njima nalazi neophodan broj virusa da bi uopste moglo doci do infekcije.
U eksperimentalnoj fazi je trinaest vakcina. Virus HIV-a, medjutim, pokazuje velike genetske varijacije, sto puta se cesce menja od virusa gripa. To je i razlog sto je za njega gotovo nemoguce pronaci vakcinu. Lecenje se sastoji u "konzerviranju" virusa, odnosno sprecava se njegova deoba pomocu lekova AZT, DDI, DDC, D4T, 3TC, sakvinavir, ritonavir i indinavir. Medzik Dzonson nije pobedio virus side, kao sto novine ponekad senzacionalno pisu, vec je kombinacijom pomenutih lekova i sprecavanjem sekundarnih infekcija zaustavljeno dalje napredovanje virusa, kaze doktor Djordje Jevtovic. Ova terapija Medzika Dzonsona kosta 20 000 dolara godisnje, mada ne mora biti toliko skupa da bi se pomoglo inficiranom.
Nosilac virusa side dugo ne ispoljava klinicke znake bolesti. Strucnjaci za AIDS cesto kazu: "Nikom ne pise na celu da ima sidu." Tada je virus jos pod kontrolom imunoloskog sistema. Od ulaska HIV virusa u organizam do pojave prvih simptoma bolesti nastaje neodredjeno dug period koji varira od osobe do osobe. Moze trajati od sest meseci do vise godina, pa i decenija. Bolest je progresivna, a tragican ishod neminovan.
Oboleli ne umiru od samog virusa, vec od posledica oslabljenog imunoloskog sistema i pratecih infekcija. Pocetni simptomi su hronicna temperatura, groznica, hronicni proliv, gubitak telesne tezine, nocno znojenje, trajno uvecanje limfnih zlezda. U 80 odsto obolelih od side javlja se zapaljenje pluca izazvano parazitom pneumocistitis karni i maligni tumor Kaposijev sarkom.
Buduci da nema efikasnog leka i vakcine, najvaznije je spreciti HIV infekciju, a za to je potrebno sveobuhvatno informisanje preko medija, publikacija i savetovanja u osnovnim i srednjim skolama. Zivimo u eri HIV infekcije, danas se cesto u svetu govori o pandemiji side, pa se borba protiv nje ubraja u prioritetne drustvene zadatke. Ako se ne preduzmu propisane mere zastite, broj inficiranih stalno ce se povecavati, kaze doktor Djordje Jevtovic.
Kako zive oboleli od side
Po recima psihologa Milanke Lalovic-Brajovic iz Centra za HIV i AIDS Instituta za infektivne bolesti, oboleli se ponasaju veoma odgovorno, mada psiholoski tesko podnose svoju bolest. Na svaki nacin zele da postede okolinu. Izbegavaju seksualne odnose. Svesni su da nikada nece zasnovati porodicu i imati decu. Dok je pacijent seropozitivan, okolina ne zna za infekciju. Kad se ispolje znaci bolesti, socijalna komunikacija je otezana u svakom pogledu. Rascuje li se na radnom mestu, sigurno je da ce zarazeni ubrzo izgubiti posao. Nasi ljudi ne zele ni da disu u istoj prostoriji gde boravi inficirani. S njim ne zele ni da se rukuju, niko ga ne ljubi za rodjendan i Novu godinu.
Cesto se i sam pacijent iz straha od odbacivanja povlaci u samoizolaciju. U svojoj kuci zivi u jednoj prostoriji, izdvaja posudje i pribor za jelo. Izbegava izlaske, druzenja bojeci se da ne bude otkriven. Ako komsije saznaju za infekciju, ne dolaze vise u posetu toj porodici, pa cak se dalja familija stavlja u drustvenu izolaciju.
Zato HIV inficirani i oboleli kriju svoju sudbinu dokle god mogu da rade, kaze psiholog Milanka Lalovic-Brajovic. Dozivljaj sebe je, ipak, potpuno izmenjen. Prati ga gubitak samopostovanja. Uz to i svest da je bolest teska, neizleciva. Kad ode u bolnicu, susret sa tesko obolelim pacijentima je dramatican. Narocito pate oni koji imaju decu.
Pod pritiskom javnog mnenja slicno se ponasa i medicinsko osoblje. Veliki je problem da se inficirani HIV-om operise. Stomatolog cesto odbija da ga leci iz straha od infekcije, a postoji i strah da se ne procuje da je imao takvog pacijenta. Ako bi se saznalo da on ima HIV inficiranog pacijenta, ostali ne bi vise trazili njegove usluge.
# VERA BOSKOVIC
(U sledecem broju: Medicinska diskriminacija obolelih)
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.