CUTANJE
Do sudbinskog znaka, do pravog otkrovenja pesme, pesnici najviseg reda dolaze kroz osamu, cutanje, osluskivanje kosmickog leda.
Ako je Vislava Simborska u jednom trenutku zastitila svoj duhovni prostor i zacutala - zar se to ne ume razumeti kao nova dimenzija pesnickog podviga slavne poljske gospodje, zar se to bas mora iskoristiti za javno sumnjicenje da "nije izdrzala slavu Nobelove nagrade i razorno dejstvo novca koji ovu nagradu prati"? Zar u zivotu ove genijalne covecice i pre Nobelove nagrade nije bilo perioda stvaralacke cutnje, osame, pribiranja oko sopstvene stajne tacke? Zar je pre pomenute nagrade bila poznata po ornosti da brblja sa "ljubiteljima poezije" i piskaralima po kulturnim rubrikama belosvetskih zurnala?
Ako je "zabranila" prevodjenje svoje poezije "u mnogim zemljama i narodima" - zar je zbog toga moramo sumnjiciti za oholost, ludilo slave i kontrolu profitabila? Zar se to ne bi moglo razumeti kao njena patnja i zgadjenost nad silnim zloupotrebama koje su usledile bas posle te proklete Nobelove nagrade, a u vidu ekspres prevoda i izdanja, neukih predgovora i svakojakih slavopojskih sicardzijsko - grabezljivih nepodopstina?
Oni koji su prevodili velike pesnike znaju tu vrstu sagorevanja, poznaju tu cast, to uzdizanje sopstvenog jezika, tu novu vatru.
Kojim se darovima u drugim jezicima mogla ponadati pesnikinja kad je saznala da su "prevodioci" (bas posle te proklete Nobelove nagrade) za noc "postizali" ono sto je njoj, kao matici, uzelo ceo zivot?
Samo iz dubokog (dubinskog) nerazumevanja pesnicke umetnosti prvog reda moze se zamisljati kako je pesnik srecan-presrecan kad ga prevode po celom svetu i kako uziva u toj iznenadnoj i u sopstvenoj duhovnoj projekciji nekontrolisanoj slavi?
Zasto je tako malo tzv. intervjua s pesnicima prvog reda?
Samo zlobna lakoca pomislja na oholost; pre ce biti da je u pitanju strah od banalnosti, zazor od drskosti kojoj neznanje daje strasnu snagu.
Iskljucila je, kaze se, i telefon, gospodja Simborska.
I to se pripisuje pogubnom dejstvu novca od proklete Nobelove nagrade.
Navukla zavese, cak i to.
Sta radi iza zavesa? Broji pare? Pije?
O kad bi sve to bilo tako prostacki jednostavno!
I Vladika Rade, iza zvezda, slutio je led.
PEPEO
Termoelektrana pored Obrenovca radi danonocno, godinama, decenijama. Prepisujem iz jednog pismenog zadatka: "... Veliko energetsko srce Beograda, Srbije..."
U pismenom zadatku se govori o elektricnoj struji, ali mali genijalac ne pominje ni dim ni pepeo.
Za razliku od naseg Predsednika Slobodana Milosevica. Koji otvoreno i iskreno govori i o dimu i o pepelu. U vec cuvenom razgovoru sa seljacima.
Prvo im je (dakle, seljacima) obecao da ce odmah posle glasanja (jos dok se glasovi budu prebrojavali) porast proizvodnje i dohotka u Srbiji daleko prevazici evropske mere. Posle cega je jedan stogodisnjak zaplakao od radosti.
Zatim im je obecao da ce (takodje posle glasanja) specijalnim zakonom (leh specialis) ukinuti dim i pepeo na svim ugljenokopima i uokolo svih termoelektrana.
Pa su i eko-aktivisti briznuli u plac, od radosti. Dovde je bilo s ironijskom intonacijom iz posebnih simpatija prema Predsedniku. Koji takodje zna da ugalj ne moze sagorevati, a da kad se odlije struja, ne ostanu dim i pepeo. Termoelektrana pored Obrenovca poseduje pepeliste velicine 270 (dvsta sedamdeset) hektara - (Kalemegdan se prostire na 25 hektara) da bi rodjeni Beogradjani lakse shvatili). Sloj pepela na tom ogromnom prostoru dostize mestimicno debljinu od devet metara. Kad zaduvaju zapadni vetrovi, kad zapusu severci, kad zaurla s Karpata, onda se taj silni pepeo dize u vazduh, tamni duh kuge. Veje po tresnjama, kajsijama, sljivama, zasipa kupus i boraniju, paradajz i salatu, zasipa kelji luk, jagode, maline, dinje i lubenice, pada na krave i koze, ocrni rublje na konopcima, zapusi cuclu, davi macke i kokoske, davi vodovod. Zatrpava mravinjake, tamani pcele, rasteruje zeceve. Ubija macke i miseve; kerovi se brane zavijanjem kao pred nesrecu, pred smak sveta.
I to traje godinama.
Beograd se greje i radi na struju. Beograd je ravnodusan; ni vapaji gospodje Nade Ajdacic ne bude Beograd.
I odjednom svetlo u dubokoj tami: cujem glas poznatog strucnjaka za pepelista, glas ohrabrenja.
Da bi se potpuno umirio pepeo s obrenovackog pepelista (kaze taj glas strucnjaka za pepeo), potrebno je cetiri miliona dinara. Ne cetiri miliona dolara nego bas tako - dinara. Dakle jedan milion dojc mark.
Malo ili mnogo?
Mnogo. Mnogo je cetiri miliona dinara za nepravednim sankcijama mrzitelja Srbije upropascenu Srbiju. Mnogo je milion, eeeej milion dojc mark, ali od sporta nema veceg zdravlja naroda. Toliko je kostala biciklisticka staza od Dorcola do Ade Ciganlije. Ali ta staza je humanizam i renesansa Beograda. Nemoguce je zamisliti Beograd bez biciklisticke staze od Dorcola do Ade.
Ona kuca, s Karicevim bazenom, brat bratu (zena muzu) prodale bi se za milion dojc mark.
Kad bi se nasao kupac.
Pa zar da se toliko novac spiska u nista, u pepeo?
Dijagnoza nije bas takva.
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.