Kosta Cavoski

MILOSEVICEVA UJDURMA

Ovim predlogom za izmenu Ustava Milosevic ipak nije otkrio sve svoje namere

Ako pod vlascu Slobodana Milosevica nas svakidasnji zivot nije nimalo lak ni prijatan, bar nije dosadan. Za to se pobrinuo sam predsednik, koji nas neprestano iznenadjuje ponekom neocekivanom politickom dogodovstinom ili ustavnom ujdurmom.

Poslednja takva naopaka zamisao jeste namera vladajucih socijalista da Slobodana Milosevica predloze za saveznog predsednika, pod uslovom da se prethodno izmene ustavna pravila po kojima ce njihov kandidat biti izabran. Da nekim slucajem bilo koji kandidat za polozaj americkog ili francuskog predsednika samo pomene da bi trebalo izmeniti ustav pre nego sto on oglasi svoju kandidaturu, odmah bi bio prezren i ismejan kao obicn sarlatan. U nasoj, po mnogo cemu neobicnoj zemlji, Slobodan Milosevic cak s pravom trazi ono cega se u dobro uredjenoj drzavi svaki ozbiljniji politicar kloni i stidi: da se najpre izmene dva clana saveznog Ustava o nacinu izbora predsednika pre nego sto on blagoizvoli da se za taj polozaj kandiduje. Pri tom se verovatno drzi one poznate maksime rimskog cezarizma po kojoj sve sto vladar pozeli, ima snagu zakona (Ljuod principi placuit, leges habet vigorem).

Kako Slobodan Milosevic zahteva da, umesto Savezne skupstine, ubuduce svi gradjani biraju saveznog predsednika na neposrednim izborima, manje upuceni odmah ce upitati: zasto je toliko vazan nacin izbora ako se ni u cemu ne prosiruju ovlascenja tako izabranog predsednika? Odgovor je u tome sto neposredan nacin izbora politicki ojacava predsednika i cini ga, po prirodi dobijenog mandata, maltene ravnim Skupstini, cije Vece gradjana takodje bira narod neposredno. A kako je predsednik jedan, a izabranih poslanika 138, njegova politicka tezina cak moze da prevagne u slucaju ozbiljnijih i trajnijih podela medju poslanicima. Uz to, stvarno osnazen polozaj predsednika moze kasnije da posluzi kao dobar izgovor i za formalno prosirenje njegove, trenutno uske, ustavne nadleznosti.

Pored ove, na prvi pogled prepoznatljive, svrhe predlozenih ustavnih promena, Milosevic po svoj prilici ima na umu i jednu skrivenu nameru: da otkloni ustavnu zabranu reizbornosti, a mozda i produzi predsednicki mandat. Prilikom sastavljanja saveznog Ustava od 1992. godine Milosevic nije hteo da postane savezni predsednik, pa je stoga savezni sef drzave dobio manje znacajna, mahom ceremonijalna, ovlascenja, sto sadasnjem predsedniku Zoranu Lilicu, velikom ljubitelju vojne parade i pleh muzike, nije nimalo smetalo, pa ni okolnost da ce smotru pocasne cete vrsiti samo cetiri godine bez mogucnosti da bude ponovo izabran. Za razliku od Lilica, Milosevic mnogo vise voli stvarnu i dugotrajnu vlast nego paradnu muziku, pa ce toga radi bar pokusati da otkloni postojecu ustavnu zabranu ponovnog izbora. A nije iskljuceno da ce se izboriti i za produzenje mandata bar na pet, a mozda i na sedam godina, sto mu otvara mogucnost bar desetogodisnje, a mozda i cetrnaestogodisnje predsednicke vladavine, ako mu u medjuvremenu zla sreca ne skrati mandat.

Konacno, Slobodanu Milosevicu nije dovoljan samo polozaj saveznog predsednika, nego mu je izuzetno vazno da nekog svog pouzdanika progura za republickog predsednika, a svojoj stranci iznova obezbedi lagodniju vecinu u Republickoj skupstini. To bi tesko mogao postici ako se vremenski razdvoje izbori za saveznog predsednika od potonjih republickih parlamentarnih i predsednickih, a mozda i opstinskih izbora. Zato ce pokusati da nekakvim sprovedbenim propisom - Ustavnim zakonom za sprovodjenje amandmana na Ustav SR Jugoslavije - bar malo odlozi izbor saveznog predsednika kako bi se svi pomenuti izbori odrzali istoga dana.

Ovim predlogom za izmenu saveznog Ustava Milosevic ipak nije otkrio sve svoje namere, narocito ne onu najdublju koju jedino on sam za sada zna. Na to pre svega upucuje cinjenica da vladajuci socijalisti nisu uporedo sa kandidovanjem Milosevica za predsednika istakli svog kandidata za predsednika Srbije. To najpre moze znaciti upozorenje Milosevicevim spoljnim pokroviteljima - americkoj vladi i Evropskoj uniji - da jos vise pritisnu drcne crnogorske glavare, koji se vec javno opiru njegovoj samovolji i iskazanoj zelji. Jer, u protivnom, nema druge nego da se Milosevic po treci put protivustavno kandidkuje za predsednika Srbije, ako celnici "bratske" Demokratske partije crnogorskih socijalista ne pristanu na predlozene ustavne promene i time podastru crveni tepih kojim ce Milosevic zakoraciti ka novom polozaju. Nije pri tom iskljuceno da neki od stranih diplomata u Beogradu poverljivo dosaptavaju vodecim crnogorskim socijalistima da je bolje da izadju u susret Milosevicevim zeljama. Jer, na znatno slabijem polozaju saveznog predsednika on jos moze da ispuni zahteve zapadnih sila - da federalizuje Srbiju i Kosovu i Metohiji da status federalne ili konfederalne jedinice pod medjunarodnim protektoratom - a da vise ne bude u stanju da se opire i buni.

Mogucno je, medjutim, da pomenuti predlozi za izmenu saveznog Ustava predstavljaju samo lukav, dobro promisljen potez, cije ce ocekivano odbijanje pred stranim pokroviteljima pruziti Milosevicu uverljiv izgovor da se po treci put kandiduje za predsednika Srbije. Jer, covek od vlasti nikada ne ide rado sa jaceg na slabiji polozaj. Takvu mogucnost jos pre cetrdest dana nagovestio je Milosevicev verni konstitucionalista Ratko Markovic, kada je svojim autoritetom ustavopisca manje upucenima rastumacio da Slobodana Milosevic moze bez ikakvih ustavnih smetnji da se po treci put bira za predsednika Srbije. Ovakva "tumacenja" obicno se daju na zahtev zainteresovanog, mada nije iskljuceno da je to Ratko Markovic ucinio samo da se vise od drugih omili svom predsedniku.

Bilo kako bilo, svi su izgledi da ce Miloseviceva volja i zelja jos jednom imati snagu ustava. Jedino je pitanje da li ce mu poci za rukom da izmeni savezni Ustav ili ce morati da pogazi republicki Ustav.