Nas sagovornik : Olja Ivanjicki

SVEDOCENJA IZ AMERIKE

Ovog petka,(27. jun), u 19 casova u Galeriji "Progres" u Knez Mihalovoj ulici ceo Beograd sjatice se na otvaranje izlozbe Olje Ivanjicki. Izlozba nosi naslov "Posmatrac ljudskih dusa i sudbina".

Ovaj razgovor vodjen je tri dana pre izlozbe u Oljinom stanu-ateljeu na Kosancicevom vencu sa divnim pogledom na Savu, Ratno ostrvo, Zemun...

Tim povodom Olja kaze: Za mene ova izlozba predstavlja priliku da vidim ovo je odabrane slike zajedno, da vidim kako stoje u odnosu jedna prema drugoj. Jer, evo, desilo mi se , danas, da se jedna od prvih slika najbolje vezuje za jednu od poslednjih koju sam naslikala. Izlozba predstavlja vremenski raspon od trideset godina. Izlozbu "Posmatrac ljudskih sudbina" pocinjem slikom iz 1967. godine, slikom o ubistvu Ce Gevare a moja poslednja slika nagovestava prevlast virtuelne stvarnosti u cijem smo vec vrtlogu.

Da li je onda "Posmatrac ljudskih dusa i sudbina" retrospektivna izlozba?

- Nije. Iako je rec o tridesetogodisnjem rasponu, izbegla sam da pravim retrospektivu. Ova izlozba je samo segmemnt mog rada. To je mala istorija sveta, enciklopedija znanja, uvecanje mozga, politika, rat i dogadjaji vezani za sudbinu sveta, planetarni red i nase mesto u njemu.

Dosli ste sa Njujorskog bijenala. Imate informacije i o Venecijanskom bijenalu, o uspehu Marine Abramovic...Kako vi sve to vidite, tumacite?

- Njujorski bijenale pratim godinama. Imala sam srecu da vidim i ovogodisnji bijenale u Vitni muzeju koji je posvecen iskljucivo americkim umetnicima. Velike umetnicke manifestacije, uglavnom, daju signale koji najavljuju neke nove pojave, dogadjaje kojih su tu a jos ih nismo svesni. Te umetnicke najave su tihe iako se saopstavaju uz veliku pompu, publicitet.

Tihe najave cega?

- Nadolazecih dogadjaja i to ne samo u umetnosti nego u nastupajucoj ljudskoj civilizaciji.

Koji bi to dogadjaji bili?

- Ogromno mnozenje sveta, suludo popunjavanje sveta ljudima, demografska eksplozija, rastuca agresija mnozine prema pojedincu, pojedinca prema samom sebi, a sto se sve pretvara u totalnu agresiju. Drzava protiv drzave, nacija protiv nacije i, najzad, rasa protiv rase. Da rasni rat doci ce na kraju.

Jedna od dominantnih tema u modernoj svetskoj umetnosti je i atomiziranje ljudskog tela; izdvajanje delova tela. A ljudska creva su u modi vec poduze. Ja cekam svoj trenutak, a to je mozak.

Cekam umetnicku opsesiju ljudskim mozgom...

- Da. Na putu do ljudskog mozga, stigla sam do jezika. Pocela sam da se bavim ljudskim jezikom. Mislim da ga dosad niko nije slikao i on ce se pojaviti na mojoj izlozbi. Jer, jezik je mnogo vazan ljudski organ. Jak je, sve radi. On svakodnevno unapredjuje mozak...

Marina Abramovic se na Venecijanskom bijenalu bavila govedjim kostima, pravim i plasticnim...

- Zao mi je da nisam bila na otvaranju Bijenala u Veneciji. Bila sam zauzeta pripremom ove moje izlozbe, mog "Posmatraca ljudskih dusa". Ali, imam informacije o "Balkanskom baroku" Marine Abramovic u kome se ona bavi ratom na jedan barokni nacin; bogato i raskosno. "Balkanski barok" mogao je da napravi neko ko nije ziveo ovde u poslednjih pet strasnih godina i ko je rat dozivljavao preko Si En Ena. Mi koji smo bili ovde, s ove strane tog rata, morali smo da bezimo od tog uzasa jer je bio isuvise blizu. Mi smo morali da se bavimo necim drugim. Ali, u svakom slucaju, dobro je rat iskoristiti kao temu pa makar i na nacin Marine Abramovic. Mozda ce to biti upozorenje za buduce generacije.

Ali, da li je to, umetnost? Moze li umetnik, iskljucivo, preko Si En Ena da dozivi i da reaguje na rat, na zivot?

- Pa moze, ako hoce. Ako mu je to izbor. A vec odavno sve moze da bude umetnost. Potrebno je samo da umetnik proglasi neku "teritoriju" umetnoscu. To je, seticete se, kod nas radio Leonid Sejka. Nacrtao kvadrat na fasadi zgrade i taj kvadrat proglasio teritorijom umetnosti. E, sad koliko ce trajati ta Sejkina teritorija ili Marinin "Balkanski barok"? Ili ce samo biti pohranjen u secanjima ljudi koji su prisustvovali hepeningu, to je drugo pitanje.

Znaci li to da ce autenticni dozivljaj "Balkanskog baroka" imati samo oni koji su ga videli na Bijenalu u Veneciji?

- I da i ne. Sada postoji mocna kompjuterska elektronska industrija koja cuva, memorise hepeninge. Ali, da li ih verno cuva? Na jednoj izlozbi u Londonu gledala sam neke fotografije sa davnog hepeninga Marine Abramovic u Beogradu. Na jednoj fotografiji bio je i cuveni i sada pokojni fotograf Miodrag Djordjevic koji je i slikao taj hepening. Neko je i njega fotografisao s ledja. Znaci, hepening je slikao jos neko.I sta je sada pravi dokument i "istina" o tom hepeningu? Kod hepeninga covek nikad ne zna sta se desava u drugom planu...

Vratimo se Veneciji...

- U "Balkanskom baroku" ocigledna je potreba Marine Abramovic za destrukcijom ili neko naterivanje da drugi budu destruktivni - nad njom. Imam utisak da Marina ima nasusnu potrebu da se seti svojih prvih dana zivota, prvih jakih rezova u njenom secanju; radjanje u sumi ispod nekog drveta, partizani, cetnici. Imam utisak da, ne pitajuci za cenu, hoce da se seti svojih prvih dana zivota. Tome, trenutno, kao da stremi sva njena umetnost...

U vreme Venecijanskog bijenala u Beogradu imamo dva hepeninga; ljude od celofana na beogradskom Trgu republike i bacanje zaklane svinje pred kabinet pre sednika Milosevica. Da li je to simuliranje Bijenala ili je to, jednostavno, svetski talas, trend?

- Nasi studenti su onih 111 dana studentskog bunta mnogo pre Bijenala imali neprekidne hepeninge, to jest, "zive slike". Tako se to zvalo kod Cehova i Gogolja... I ljudi koji, trenutno, gladuju i strajkuju u Pionirskom parku ispred predsednikovog kabineta su, takodje, "zive slike". Samo sto oni to nisu proglasili umetnoscu. I to je ta tanka linija, granica izmedju umetnosti i zivota. Zivot postaje umetnost onog casa kada ga umetnik proglasi - umetnoscu. Zaklana svinja sa pismenom porukom za predsednika je, dakle, umetnost. Tacnije, proglasavanje "obicnih stvari" za umetnicki cin. Ali, to nije dovoljno. Jer, treba sto pre naci reklamnog agenta koji ce mladom umetniku obezbediti mesto u nekoj buducoj umetnickoj enciklopediji. Bez reklamnog agenta samo si badava zaglavio u zatvoru, dobio nekoliko samara i nista nisi uradio ni za sebe, ni za umetnost. Reklamni agent je taj koji, danas, pravi umetnika i umetnost.. On je taj koji zna puteve do centara moci i umetnosti. Reklamni agent je taj koji od svega moze da napravi umetnost.

Rekli ste mi, nedavno, da je savremena umetnost trenutno u mucnom stanju u kome se nalazi covek pred povracanjem...

- Da. Svetska umetnost je pred povracanjem. Svetskim bljuvanjem. Iz nje je iskljucen pojam lepog, ostale su samo teske emocije i veliki problemi. I gadjenje na njih. Lepota je ostala tamo negde za pocetak 21. veka. I lepota se, srecom, danas, veoma skupo prodaje. Ona treba da sacuva svoju cenu, pa i da je povisi. Naravno, da i danas postoje umetnici koji bi stvarali nesto lepo, ali time bi smanjili cenu Renoarovih kupacica, Maneovim veslaca na vodi ili neke baste Van Goga. Danas je zabranjeno da se to radi!! Da se radi nesto lepo!

A kako prolaze oni koji pokusavaju da se u umetnosti bave lepim?

- Te umetnike otkricemo tek za sto godina! Otkrice ih neko, ali tih umetnika nece odavno biti medju zivima niti ce od toga oni, licno, imati neke koristi. Ali nije li vecno umetnicko pitanje; za koga stvarati? Za savremenike ili za one koje nikad necete videti ni doziveti?

U koju grupu umetnika vi sebe svrstavate?

- U grupu koja traje po svaku cenu.

Koliko vas to kosta?

- Kosta me dosta. Ali, ja s tim racunam. No, to ne znaci da necu, nekiput, preuzeti nesto sto je instalacija, hepening. Mada to treba da rade mladi jer oni imaju vise prava na nesporazum; i generacijski i ideoloski i religiozni. A taj globalni nesporazum traje li traje i jos se uvecava, geometrijskom progresijom i fantasticnom brzinom. I kao da niko ne zeli da ga umanji, spreci. Kao da svi uzivaju u tom planetarnom, globalnom nesporazumu. Sirom planete odredjen soj ljudi vozika se u skupim limuzinama, livreji im otvaraju vrata, planetarni tehnokrati sa svojim tasnicama ulaze zurno u neka vrata iza kojih je erkondisn, kokteli, vecere pre kojih se drze bogzna kako mudri govori pred raskosnim ikebanama o najstrucnijim i najvaznijim stvarima na svetu. A bombe se i dalje gomilaju, nema razoruzanja...

Mislite li da ce doci do treceg globalnog nuklearnog rata?

- To pitajte nekog muskarca. Po mom misljenju, treba ukinuti cinove generala, admirala. Generalske cinove onih koji nisu bili u ratu. Jer, ne znaju sta je rat. Priznacete da ima tezinu kada se za nekog kaze bio je u Vijetnamu, u ratu u Zalivu, bez obzira na kojoj strani. Ja sam, recimo, bila okupirana vojnickom cizmom americkog generala Svarckopfa koji je bio u Zalivu. Slikala sam njegovu cizmu; ona je nosila sve oznake ovog vremena. Nista modernije nisam naslikala. U toj mojoj cizmi je naslikan citav Pentagon koji nije dozvolio mom generalu da zavrsi rat u Zalivu. I zato sada Sadam Husein hoce da se klonira da bi njegov klon zavrsio taj rat, tu "Pustinjsku oluju".

Posle pet godina bili ste ponovo u SAD. Kako vam se, danas, cini Amerika?

- Nisam imala nikakav "civilizacijski sok" jer i ja pratim Si-En-En. On, ipak, pokriva ono sto se u SAD desava dnevno. A gledam i pomno pratim americke reklame. Reklama nije naivna stvar. U njoj je naslikan americki zivot. Pre dvadeset godina, recimo, reklamiralo se masno mleko. Sada se reklamira sve posnije mleko. Reklamira se samo njegova bela boja. Isto je i sa posteljinama. Ranije je u americkoj reklami preovladjivala bela boja u posteljini, a danas nema bele posteljine. Nema posteljine uopste.Kao da se ne pere ili ne upotrebljava vise.

Cime, onda, Amerika hoce danas da fascinira coveka?

- Sada hoce da vas fasciniraju informatikom, komunikacijom. Mobilni telefoni i tome slicno.

A sta muci Ameriku?

- Nema ljudi na ulici. Ne vide se od automobila, taksista, gradskog saobracaja, zurbe. I ono malo ljudi na ulici ne hoda nego trci. Zive u paklenom, munjevitom ubrzanju. Mislim da nije daleko dan kada ce ljudi u Njujorku poleteti. Kao muve zunzare. Zaista mislim da ce poleteti na nekim elektricnim motorcicima. Kao sto je onaj vec sleteo na stadion na Olimpijadi u Los Andjelesu. Pitam se; da li je, zaista, to neizvodljivo?

Sta je jos utisak iz Njujorka?

- Za Njujork je zasluzan njegov gradonacelnik. Jer, kako sam jos na aerodromu sela u taksi moje drugarice pocele su da ga hvale. I, zaista; poceo je da sredjuje Harlem. Okrecen je. Sredjeni su parkovi za decu, ofarbani su u pastelnim bojama njujorski mostovi. I vise se ne bojis onih pogleda na ulici, da ce te neko napasti i orobiti. Nijedan los pogled nisam osetila na sebi. Mada, istinai za volju, ja ne polazim od toga da u tudjem pogledu vidim lose.

A da li vam se desilo nesto lepo?

- Jeste. Na nekoliko dana pred moj put za Ameriku, zove me moja prijateljica Tanja Kasnar, arhitekta iz Njujorka, koja vec dugo zivi tamo i kaze mi da dolazi za Beograd posle pet godina i najvise zbog mene. Ja joj kazem; ne moras da dolazis jer polazim za Njujork. Ali, ona je vec uzela kartu. Kazem joj; dobro dodji pa cemo se odmah zajedno vratiti, ispricacemo se u avionu. Kada smo se priblizili Americi, a ja mislim: boze, kako ce mi sada, posle pet godina, izgledati pristanisna zgrada na aerodromu "Kenedi" gradjena pre 25 godina u pretencznom, modernom stilu. A te pretencionizne stvari, znam, brzo zastarevaju. Kao cipele od pre dve godine.

A moja Tanja bas radi za agenciju koja treba da projektuje novu aerodromsku zgradu na "Kenediju". I objasnjava mi kako to rade postupno, deo po deo zgrade posto se aerodrom "Kenedi" ne moze zatvoriti, Njujork bi stao. A kada smo sleteli, Tanja me pita: sta mislis koji cemo samo deo zgrade ostaviti? Ja joj odgovorim kao iz topa: kontrolni toranj. Kako si pogodila? pita me Tanja. Zato sto je jedino toranj napravljen bez pretenzija.

Sem tornja bilo je, valjda, jos neceg lepog u Njujorku. Bili ste u Metropolitenu na izlozbi o Vizantiji...

- Nije slucajno sto je krajem milenijuma Vizantija stigla u Njujork, u Metropoliten. Jer, sa Vizantijom je ovaj milenijum i poceo i iz Konstantinopolja su zracili jos dugo kultura i sjaj sve dok se ovaj srednjovekovni megapolis nije sam od sebe urusio...

Nece li se i Njujork urusiti na kraju ovog milenijuma?

- Ja to ne bih ni da izgovorim. Jer, reci imaju veliku moc. Cak i da ruse sve pa i gradove. Pogotovo kada ih izgovaraju neki ljudi koji znaju da ih izgovore. Zato bih pre rekla da izmedju nekadasnje Vizantije i Njujorka vidim jedan veliki vremenski luk i mozda ce Vizantija svojim posebnim pogledom ka coveku, spolja i iznutra, uticati na pocetak novog milenijuma. A to je nosenje vere iznutra, blizu tela, u dodiru s njim. U dodiru tela sa malim predmetima, relikvijama, kao neceg dragocenog sto se nosi celog zivota i sto se ostavlja potomku... To je ona vera koja se obraca Bogu bez pompe, bez dogme i bez posrednika i institucije, to je vera cista po sebi. To je ono sto je imala prva Vizantija, tzv. putujuci verski format, putujuce ikonice i relikvije koje su, eto, stigle i u Njujork na kraju ovog milenijuma.

Dragan Jovanovic