PROTIVSTAV

SLEPI ZA STVARNOST, GLUVI ZA OPOMENE

Veoma postujem naseg predsednika akademika Aleksandra Despica i cak, ako mi dozvolite, imam licne simpatije za njega kao licnost, ali on je u svojoj besedi danas (5. juna 1997) na ovoj skupstini Srpske akademije nauka i umetnosti usputno izrekao i dve netacnosti o jugoslovenstvu i tzv. drugoj, titovskoj Jugoslaviji, koje su me izazvale da mu odgovorim.

Iz razloga koje sam vec naveo, to, u stvari, ne bih cinio da ne mislim da su jugoslovenstvo i Jugoslavija pogubne greske pre svega srpske inteligencije, a zatim i srpskog naroda, kojima se oni u ogromnoj vecini i danas, posle propasti titovske Jugoslavije, beznadezno hrane, a pogotovu sto smatram da iste te zablude u sebi gaji i neuporediva vecina ovde prisutnih clanova Srpske akadmeije.

Prva netacnost koju je izrekao akademik Despic jeste da je jugoslovenska drzava izgledala stabilna.

Ali to mi mozemo reci samo ako nismo citali mnogobrojne istorijske radove ovde prisutnog akademika Vasilija Krestica, koji nam je dobro pokazao kako su na Srbe i na eventualnu drzavnu zajednicu s nama jos u devetnaestom veku gledali prvi intelektualci nasih buducih drzavnih partnera, sto je moglo predstavljati objasnjenje i nagovestaj nesreca koje ce nas zadesiti. To mi mozemo reci ako smo ravnodusni prema sudbini ovde prisutnog akademika Mihaila Djurica, koji je, 1971. godine, u jednoj strucnoj raspravi na Pravnom fakultetu, izrekao da buduce ustavne promene SFRJ vode raspadanju Jugoslavije, te da srpski narod mora na vreme da se okrene k sebi i da svoju sudbinu uzme u sopstvene ruke. Profesor Djuric zbog toga je, da vas podsetim, najpre bio oteran s Univerziteta, a zatim i uhapsen i osudjen. To mi mozemo reci ako nam nista nisu znacile reci malobrojnih izmedju nas u poslednjoj deceniji - zaista veoma, veoma malobrojnih, medju kojima sam, usudjujem se da dodam, bio i ja - kojima su predvidjali skoru propast jugoslovenske drzavne zajednice, najavljujuci nam, ako se brzo ne uzmemo u pamet i ne krenemo da gledamo kuda cemo i sta cemo, uzase, strahote i krv gradjanskog rata. A to nam se, gluvima za opomene i slepima za stvarnost, zatim i desilo.

Druga netacnost koju je izrekao akademik Despic jeste da je nasa - tj. titovska - drzava mogla biti uzor nekim drugim narodima.

Pre izvesnog vremena, pokojni akademik istoricar Vlada Dedijer rekao mi je da je 1944. i 1945. godine, prilikom oslobodjenja, ili tzv. oslobodjenja - kako hocete - novonastupajuci rezim Josipa Broza na teritoriji ondasnje Jugoslavije streljao, bez suda i sudjenja, 150 hiljada ljudi. I ako uzmemo da je ova brojka preterana, pa je svedemo na polovinu, moramo da zakljucimo da je ona veoma velika. Da li je posle toga bilo terora protiv tzv. gradjanske opozicije? Bilo je. Je li, zatim, bilo terora protiv seljaka, u tzv. otkupu i tzv. kolektivizaciji sela? Bilo je. Je li bilo terora protiv Srpske pravoslavne crkve? Bilo je. Je li u posleratnoj, drugoj Jugoslaviji stalno bilo raznovrsnog terora i progona, kojima su pogadjani cas ovi cas oni, citavi narodi i drustveni slojevi? Bilo je. Konacno, je li titovski rezim izveo jedan takav uzasan zlocin kakav je onaj poznat pod imenom Goli otok? A Goli otok, uz hitlerovski holokaust i staljinovski gulag, spada medju tri najuzasnija zlocina dvadesetog veka u Evropi, a mozda i u svetu.

Kako, onda, pitam, drzava koja je izvela takve zlocine, i nikad zbog njih nije izrekla pokajanje, ikojem narodu moze izasta da posluzi kao uzor?

Ovo sam izrekao s postovanjem za naseg predsednika i za sve vas koji drugacije mislite, jedino vas moleci da makar sad otvorimo oci pred zivotom, koji se, evo, nikako ne povodi za nasim himerama. I da pomognemo da nas sludjeni i nesrecni narod najzad pogleda malo i u sebe, a ne samo da dize oci u neke neostvarljive zamisli na dalekim nebesima, te da ovaj svet pokusa da sagleda sa vecom racionalnoscu nego dosad.

(Rec u diskusiji na redovnoj godisnjoj skupstini Srpske akademije nauka i umetnosti 5. juna 1997. godine u Beogradu.)

DRAGOSLAV MIHAILOVIC