Smrtna kazna

ROBIJA ILI SMRT

Sve veci broj donetih smrtnih presuda mogao bi ukazati na to da smo mi rigidno i tradicionalno drustvo. Njihovo neizvrsavanje pak ukazuje da smo na putu ukidanja smrtne kazne

Po ko zna koji put ponovo se otvara pitanje "smrtna kazna - da ili ne"? Pitanje je staro koliko i pravna nauka a otvara i mnoge socioloske, politicke, moralne i druge dileme. Pravnici bi rekli postoji "osnovana sumnja" da je prvo ubistvo u svetu bilo Kainovo bratoubistvo. Istorija i religija ce o zacetku zlocina govoriti kao o Kainovom grehu i Aveljovom stradanju, a zlocin i u to drevno doba zahtevao je kaznu - osvetu i odmazdu. U Starom zavetu primenjivan je princip taliona koji glasi: "Ako ti se dogodi smrt, tada ces uzeti zivot, oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu, ranu za ranu, modricu za modricu." Danas, vise od polovine covecanstva u svojim krivicnim zakonima predvidja smrtnu kaznu (od 184 zemlje UN samo je 48 ukinulo smrtnu kaznu), iako abolicionisticki pokret ne posustaje u zahtevima za njeno ukinuce. Kod nas i postoji i ne postoji.

Nedavno izrecena smrtna kazna Ljubomiru Sretenovicu iz Beograda za pocinjeno krivicno delo teskog razbojnistva kad je ubijen gimnazijalac Milan Vranic, samo je jedna od nekoliko smrtnih kazni izrecenih poslednjih meseci. U Jagodini je januara ove godine zbog silovanja i ubistva Jelene Djordjevic na smrt osudjen Mladja Milovanovic, pravnik iz Paracina; u martu je Vrhovni sud Srbije potvrdio smrtnu kaznu Milanu Ivkovicu, koji je na najbrutalniji nacin u Nisu usmrtio Zivku Vidanovic, sudiju opstinskog suda; u aprilu je Borislav Colic iz Futoga osudjen na smrt zbog ubistva porodice Smiljanic. Za sve njih sudovi su naveli da je najstroza kazna bila neminovnost, a svaki pokusaj resocijalizacije nemoguc.

Pored Sretenovica, Milovanovica, Ivkovica i Colica, u srpskim zatvorima izvrsenje smrtne kazne iscekuju Vucko Manojlovic, Ilija Vujic, Radovan Joksic. Manojlovic vise od 11 godina ceka izvrsenje presude zbog ubistva zamenika javnog tuzioca u Leskovcu. Ilija Vujic Bumbar, ratni dobrovoljac, ubica je Vere Zidic i njenog trinaestogodisnjeg sina Davora, u njihovom stanu u Pohorskoj ulici u Beogradu. Radovan Joksic je poznat po masakru u beogradskoj Fruskogorskoj ulici. Manojlovic vise i ne salje molbe da mu se kazna ublazi. On zahteva da bude ubijen posle decenijske agonije protivrecnosti pravnih sistema Republike i Federacije. Poslednja smrtna kazna na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije izvresena je 1992. godine. Ubica sestogodisnje devojcice Johan Drozdek zavrsio je pred streljackim policijskim vodom u somborskom Okruznom sudu. To je verovatno i poslednja egzekucija koja ce se nad najtezim uciniocima krivicnih dela izvrsiti u SRJ.

Uzrok tome strucnjaci vide u saveznom ustavu od 1992. godine koji ne predvidja smrtnu kaznu za krivicna dela predvidjena Saveznim krivicnim zakonom. Da pometnja bude veca, krivicni zakoni Srbije i Crne Gore imaju smrtnu kaznu za najteze slucajeve teskih krivicnih dela, odnosno za teska ubistva, razbojnistva i razbojnicke kradje. Advokat Strahinja Kastratovic protivi se smrtnoj kazni, ali napominje da je ovo pravno pitanje izuzetno slojevito te da se njegove razlicite dimenzije moraju imati u vidu prilikom definitivnog odlucivanja za ili protiv smrtne kazne.

Za njega, to je dovedeno do apsurda, kao i mnogo sta u ovoj zemlji. "Clan 21. saveznog ustava kaze da se ne moze predvideti smrtna kazna za krivicna dela koja se propisuju saveznim zakonom. Tako je, prakticno, za ucinioce jednog broja izuzetno teskih krivicnih dela koja predvidja Krivicni zakon SRJ, tezih no sto je recimo najkvalifikovaniji oblik ubistva kao najteza kazna, propisana kazna zatvora od 20 godina. Rec je, recimo, o krivicnom delu terorizma, spijunaze, odavanja drzavne tajne ili krivicnom delu genocida, ratnom zlocinu protiv civilnog stanovnistva...", kaze Kastratovic. "Medjutim, suprotno svemu ovome, Krivicni zakon savezne drzave dopusta postojanje smrtne kazne ako je ona predvidjena zakonom republike. Jedna ozbiljna drzava se mora odluciti za postojanje ili nepostojanje smrtne kazne. I ako je to Ustavom savezne drzave propisano, onda se ne moze na mala vrata uvoditi smrtna kazna, suprotno svom ustavnom principu. To je mnogo znacajnije pitanje od nekoliko izrecenih smrtnih kazni koje se tesko i mogu izvrsiti, upravo zbog ove ustavne odredbe."

Iako su advokati, po prirodi svog branilackog poziva, protiv smrtne kazne, mnogi od njih razloge drzave za zadrzavanje smrtne kazne vide u politici. "Srbija je imala u vidu situaciju na Kosovu pa je smrtnu kaznu predvidela iz tih razloga", smatra advokat Borivoje Borovic. "Vecina ljudi koji su pocinili ova dela su povratnici iz rata ili ljudi sa fronta kod kojih se cesto javlja poznati 'vijetnamski sindrom'. Iz politickih razloga ne zeli se to imati u vidu, pa te ljude uglavnom proglasavaju uracunljivim. Ocigledno je da se formalno zaprecenim i izrecenim smrtnim kaznama zeli postici svrha generalne prevencije, ali zbog neuskladjenosti ustava nema izvrsenja smrtne kazne."

Njegov kolega advokat Danilo Koprivica dodaje da je to i stvar medjunarodne politike, odnosno kako koja zemlja stoji sa kandidatima za smrtnu kaznu. Nemacka i Italija, zemlje koje su iza sebe imale fasisticke diktature, prve su ukinule smrtnu kaznu iako su za nju imale poprilicno kandidata. "Kada se kazna ukine, onda se to proglasi velikim civilizacijskim dostignucem a, u stvari, ukinuta je iz cisto politickih razloga", kaze Koprivica. "Mi imamo obicaj da kazemo kako je Zapad civilizovan a Istok nije, sto ne stoji. Za vreme vladavine ruske carice Jelisavete Petrovne, cerke Petra Velikog, nije izvrsena nijedna smrtna kazna u Rusiji. Kao vernica, pravoslavka, upravljala je na dobro naroda i smatrala je da Bog daje zivot i da jedino on ima pravo i da ga uzme. Kasniji pogromi u Rusiji bili su odraz neke druge vlasti i vladajuce politike."

Slicne primedbe imaju i ljudi van pravne struke. Sociolozi smatraju da nije u pitanju samo smrtna kazna vec i veliki stepen opste neodredjenosti ovog drustva. "Izmedju rigidnog zakona i bezakonja, nametnuo se zakon nasilja. U njemu se gubi i dostojanstvo i moral, bez obzira na to da li se radi o pojedinacnom nasilju ili je rec o drzavnom zlocinu kroz instituciju smrtne kazne", smatra profesor Fakulteta politickih nauka u Beogradu dr Ratko Bozovic. "Nezgodno je o bilo kojem pitanju razgovarati kada mi nismo normalno drustvo. U kojem najedanput pocnete da funkcionisete logikom neke sporedne staze na kojoj se mi nalazimo u ovoj modernoj civilizaciji, jer ovde zivot nije na visokoj ceni. Radi se o konfuziji u lestvici vrednosti. Ona je proizvela nelogicnost do nelogicnosti, nepravdu do nepravde, zlo do zlocina. To je situacija gde se mi moramo zapitati da li smo zatoceni bolesnici ili osudjenici."

Kada su pravnici u pitanju, glavna razilazenja se ticu prevencije smrtne kazne. Ne poricuci da ona sadrzi generalnu prevenciju, mnogi joj, narocito advokati, odricu specijalnu prevenciju (u odnosu na samog pocinioca teskog dela). Otuda i delikatnost pitanja da li je ukinuti ili ne, bas u vreme kada se desavaju cesta i najbrutalnija ubistva kod nas. Kada je za jednu godinu bilo vise ubistava nego za niz prethodnih. Kada u eskalaciji kriminalizacije drustva ubijaju cak i celnike policije.

Sve zavisi kome se to pitanje postavlja. Ako je to javni tuzilac, izjasnice se za smrtnu kaznu. Predje li u advokaturu, bice protiv. Kada bi se narod pitao, smatraju strucnjaci, on bi se u svakoj, i u najdemokratskijoj zemlji izjasno za smrtnu kaznu jer sudi po dogadjajima u svojoj okolini. Naravno, svoj stav imaju i sudije koje najcesce sude u tako teskim slucajevima gde se izrice i smrtna kazna. "Smrtne kazne koje su u ovoj deceniji izrekli domaci sudovi usmerene su protiv ponasanja koja predstavljaju negaciju zivota. Ranije, drzava je branila uglavnom svoj ustavni poredak, ekonomski i odbrambeni sistem, a sada se stiti covek, odnosno njegov zivot kao najveca vrednost", izjavio je nedavno Novica Pekovic, sudija Okruznog suda u Beogradu.

Slicno razmislja i njegov kolega Miroslav Cvetkovic koji smatra da ljudi ne mogu da uzivaju tekovine savremene civilizacije, a da istovremeno cine takve bestijalnosti za koje zakon predvidja najstrozu kaznu. Po njegovim recima, na ovakve zlocine pojedinci se odlucuju ne da bi preziveli, nego iz atavistickog nagona. "Po pravilu, rec je o psihopatskim licnostima, a pretnja smrtnom kaznom za njih je jedina brana i kocnica, bas zbog straha da i njima moze to da se dogodi."

Slobodan Rasic, sudija istog suda, smatra da ko izvrsi monstruozan zlocin mora biti izolovan iz drustva. Ta izolacija moze da se ostvari vremenskom kaznom, dozivotnom robijom, ili smrtnom kaznom. Medjutim, izricanje smrtne kazne je, prema Rasicevim recima, pre svega u funkciji vlasti kojoj je zapravo vise stalo da se takva odluka obnaroduje nego da se izvrsi. "Kad izreknemo smrtnu kaznu nema izgleda da se ona izvrsi jer zakonodavac ne zeli da usaglasi propise, a najveci broj izvrsilaca teskih krivicnih dela zna za tu nesaglasnost."

Prema recima pomocnika ministra pravde Srbije dr Nebojse Sarkica, pitanje postojanja ili ukidanja smrtne kazne ne treba posmatrati u odnosu na sadasnji pravni rezim, jer je veliki vakuum izmedju vremenske kazne (15 do 20 godina zatvora) i smrtne kazne. "Ako se smrtna kazna bude ukidala, onda ce se ona morati menjati necim ozbiljnijim. Tada ce pitanje smrtne kazne biti ne u odnosu na danasnji pravni rezim, nego u odnosu na pravni rezim koji ce govoriti o dozivotnoj izolaciji osoba koje su se do te mere ogresile o standarde zivljenja, o nekakve eticke, filozofsko- pravne i ljudske norme, do te mere da ce morati da budu trajno izolovane iz drustva, ili da se znatno poveca sistem vremenskih kazni (sistem zbrajanja kao u SAD)".

Profesionalno i licno Sarkic je protiv smrtne kazne a kao najvazniji razlog za to navodi dominantno pitanje - sta sa greskama? One su retke, ali su teorijski moguce. Osim teorijske greske, moguce su i greske u predstavi razloga za kaznu. Pravo, kao i drustvo, pulsira, evoluira, napreduje i menja saznanja i predstave." Sarkic ukazuje i na nedrzavna, neinstitucionalna izvrsenja smrtne kazne, kao sto su krvna osveta, politicka ubistva, ubistva iz ideoloskih i raznih razloga i pita se sta sa njima. "Kada se sve sabere i oduzme, nisam za smrtnu kaznu ali ne ni za 15 godina zatvora. Na stranu sto je i u teoriji kazna i represija ali i mera prevencije. Kod smrtne kaznnje nje nema, vec samo odmazda. Stoga imam razumevanja sto se smrtne kazne ne izvrsavaju. Okrivljeni nece izgubiti zivot, ali iz zatvora nece ni izaci. To je neka vrsta dozivotne izolacije."

Za razliku od pomocnika ministra Sarkica, sudija Vrhovnog suda Srbije Janko Lazarevic je za smrtnu kaznu, ali kao gradjanin - ne i kao sudija, jer je svakom sudiji tesko da izrekne takvu kaznu. On ne smatra da je neko drustvo demokraticnije ako nema smrtnu kaznu, a potvrdu za to nalazi u nekim drustvima koja su prvo ukinula a potom vratila smrtnu kaznu. "To je pitanje vremena i situacije u kojima se ova kazna izrice. Pre deset godina situacija nije bila ovakva, danas drustvo mora da se brani od mnogobrojnih nasrtaja", kaze Lazarevic i dodaje: "Ovoliki broj izrecenih smrtnih kazni je opravdan, jer su sve dobile potvrdu u javnom mnenju. Ako se uvede dozivotna robija opet nisam za ukidanje smrtne kazne, jer u toku izdrzavanja kazne okrivljeni moze vise puta da ponovi zlocin. On se prilagodi tim uslovima, zivot mu nije ugrozen, a moze da strada neko sa kratkom vremenskom kaznom i izgledima za resocijalizaciju."

I tako, sporenja idu u nedogled. Ipak, ostaju pitanja - kako to da imamo toliko institucija koje nas brane od represije, a represija u drustvu je sve veca? Kako i pored tolike policije kriminalitet kod nas raste? Mozda odgovore nudi bas profesor Bozovic: "Kad drustvo ne bi potpomagalo i stvaralo zlocince, drugacija bi bila i prica o smrtnoj kazni".

SLOBODAN IKONIC