MUSLIMANSKA PODVALA
"U Srebrenici jula 1995, pred ocima UN, Srbi su masakrirali vise hiljada civila. Danas se otkrivaju ove monstruozne grobnice. Svet nece nikada zaboraviti kosturnice iz rata u bivsoj Jugoslaviji, pre svega one iz Srebrenice. Ovde je bilo mesto najveceg masakra civila posle Drugog svetskog rata u Evropi. Dok je papa za vreme posete Sarajevu proslog vikenda, molio katolike i muslimane i pravoslavne da oslobode snage prastanja, dotle su istrazitelji Medjunarodnog krivicnog suda, sa naucnicima sa svih kontinenata nastavili da iskopavaju skelete ubijenih muslimana iz zajednickih raka, otkrivenih na brezuljcima iznad ovog gradica.
Od 6 000 do 8 000 nevinih osoba ovde je nestalo kada su sredinom jula 1995, pred nemocnim pogledima 'plavih slemova' Srbi napali enklavu Srebrenica, u medjuvremenu proglasenu 'bezbednosnom zonom'."
Ovo su delovi nevelikog teksta koji je pratio punih sest stranica foto-duplerica posvecenih Srebrenici u jednom od najcitanijih svetskih nedeljnika "Pari Macu". U pitanju je svecani, 2500. broj magazina, kada svi listovi-slavljenici obicno izbegavaju "teske" fotografije. Francuzi su ipak odabrali sveze otkopana tela.
Isti set fotografija potom preuzimaju i drugi listovi na planeti. Najpre se one objavljuju u magazinu "Lajf" u Americi, zatim u italijanskoj "Panorami", da bi mnogi drugi listovi, sirom planete, oslonjeni na ove referentne novine, takodje posvetili stranice iskopavanjima i istrazi Haskog suda u okolini Srebrenice.
Reportaza Zila Peresa ima za junaka strucnjaka za autopsije Bila Haglunda, koji na licu mesta uporno nastoji da "pribavi dokaze za pravdu". Covek "sa starim sesirom i u odeci koja vonja na smrt" ima zadatak da pomogne, zajedno sa geneticarima Vasingtonskog univerziteta, da utvrdi tacan uzrok smrti i da identifikuje pronadjene ostatke kolektivno zakopanih ljudi.
Krenuo je ovom medijskom akcijom novi talas pritisaka da se uhapse pre svega Karadzic i Mladic, koji su vec optuzeni u Hagu za srpske zlocine nad Muslimanima, prilikom zauzeca Srebrenice, sredinom jula 1995.
Kako se priblizava ova godisnjica, intenziviraju se medijski "udari" na Srbe generalno. Jedna od ilustracija jeste i paralelna inicijativa da se osnuje sud za zlocine koje je Pol Pot pocinio nad oko dva miliona Kambodzanaca. Srebrenica se tako dovodi na razinu Kambodze, sto pokazuje koliko je dizajnerima srebrenickih dogadjaja vazno da na svaki nacin dodju do zeljenih, ali dosad prilicno neuspesnih rezultata.
U ovom casu ni Karadzic, ni Mladic jos nisu privedeni u Hag. Postoji za tuzioce iz Haga i sve neprijatnija cinjenica da je dosad na citavom terenu izmedju Bratunca i Milica, u pojasu dvonedeljnih borbi vodjenih oko Srebrenice 1995, pronadjeno oko 400 mrtvih. Sta je sa ogromnom razlikom do 6000-8000 ubijenih Muslimana, koje su srpske snage pobile, po tvrdjenju zapadnih medija i tuzilaca u Hagu, sredinom jula 1995?
Prirodno, potresne fotografije Holanda koji ispituje jednu raku u okolini Srebrenice treba ocito da popune ovu neprijatnu prazninu nedokazane optuznice.
Zbog toga se sve moguce tehnike intelektualnih pomagala koriste u "slucaju Srebrenica" da se svetska javnost ponovo pokrene da pritiska svoje vlade kako bi se "odgovorni za srpske zlocine, Karadzic i Mladic" uhapsili i priveli u Hag.
Od samog pocetka medijskog klasifikovanja Srebrenice u red "najvecih zlocina protiv covecnosti od kraja Drugog svetskog rata", postojao je nevidljivi konsenzus mnogobrojnih ucesnika na svetskoj sceni. Od politicara i diplomata, do novinara i vojnika, mnogi su se ukljucivali u uniformno ponavljanje price o "najvecem zlocinu u savremeno doba". Pri tom je sve pripisivano celokupnom srpskom narodu, na liniji napora da se nekako dokaze rasisticka glupost o "genetskoj predodredjenosti Srba za genocid". Postoji u ovome osnovna intelektualna rasisticka nit, koju je u Parizu 1991. lansirao hrvatsko-pariski intelektualac Grmek. U tom naporu (sa zavidnim medijskim rezultatima, mora se priznati) Srbi su danas civilizovanom svetu predstavljeni kao parije. Izbrisani su oni Srbi kojih se jos malo prisecaju najstarije generacije kao vernih saveznika u citavom 20. veku, a nametnuta je pervertovana slika Srba kojima je urodjena sklonost ka istrebljenju drugih naroda. Novouspostavljeni klise jeste zaprepascujuca linija - progon Turaka posle Prvog srpskog ustanka - "silovanja" 80 000 Muslimanki - "masakriranje" 6000-8000 Muslimana u Srebrenici.
Dokazani muslimanski prijatelj Ricard Holbruk, u vreme pregovora u Dejtonu, 6. novembra 1995. daje intervju americkoj TV stanici ABC, cuvenom Tediju Kopelu, u kome se ukljucuje u demonizovanje Srba. Treba zapamtiti njegove sledece reci: "Vijetkong su bili posveceni ideolozi, predati dugotrajnoj borbi. Ovi momci, Srbi, nisu ideolozi, oni su samo zlocinacki dupeglavci".
A spoksmen Stejt dipartmenta Nikolas Berns tih dana bruka svoju funkciju, spustajuci se na neverovatno nisku granu. Na jednom od redovnih brifinga povodom pregovora, tvrdi da je u Srebrenici tokom rata zivelo cak 60 000 ljudi. Mirno dodaje 20 000 nepostojecih Muslimana.
U zadatku dokazivanja likvidacije cak 8 000 ljudi, zaboravljeno je 80 000 silovanih Muslimanki.Cak ni Slavenka Drakulic, preko svoje feministicke mreze po svetu, vise ne pise toliko popularne eseje o "srpskom divljackom silovanju" tolikih Muslimanki. Ali, sve se cini da se preko Srebrenice dokaze genetsko zlocinstvo Srba kao naroda, mada taj plan tvrdoglavo onemogucava cinjenica fizickog nedostatka hiljada pobijenih.
Medlin Olbrajt je pocetkom prosle godine u jednom momentu nagovestila razresenje misterije Srebrenica, zdusno i gromko potpomognuta vodecim americkim medijima. Ali, ubrzo je zacutala, jer satelitski snimci nisu dokazivali ono sto je tvrdila. (Ili je posredi nama nepoznati krupniji dil sa Beogradom?)
I uz svu silesiju satelita, koji i bukvalno danas pouzdano snimaju i prostor od 5 cm, nema tragova hiljada muslimanskih zrtava. Stalo se na oko 400 iskopanih tela.
Ovaj tekst nema nameru da tvrdi kako ubijanja, narocito osvetnickih, posle srpskog ulaska u Srebrenicu, nije bilo. Potpisnik ovih redova je dva dana po ulasku srpskih snaga u Srebrenicu, kraj jedne zgrade u centru ovog gradica snimio amaterskom kamerom tela tri osobe (emitovano na "Studiju B"). Iskopavanja kazuju da je bilo jos takvih slucajeva i buducnost ce svakako dati pouzdanu sliku tih dogadjaja.
Meni je namera da ukazem, povodom dvogodisnjice te vojne operacije, na druge aspekte i dimenzije dogadjaja koji i dalje izmicu nasoj i svetskoj javnosti.
Srebrenicu je najpre sam Alija Izetbegovic svesno od pocetka koristio za stvaranje mita o 40 000 mucenika (koliko je tamo maksimalno bilo izbeglica i stanovnika tokom rata). Ta grozomorna tehnika, toliko koriscena od lidera islamistickih pokreta sirom planete, opravdava svako zrtvovanje sopstvenog naroda, kada islamisticke vodje procene domet medijskih efekata takvog zrtvovanja. Danas je nedvosmisleno dokazano da je Izetbegovic svesno koristio srebrenicko stanovnistvo upravo za te svrhe. Tridesetak hiljada civila u gradu bilo je u dvostrukom prstenu: spolja Srbi, a unutra oko 10 000 Oricevih naoruzanih ljudi. Doduse, slabo naoruzanih, ali svaka puska ubija, makar bila i stara M-48. Tu bezbednosnu, zasticenu zonu, Izetbegovic je neprestano snabdevao oruzjem, a njegova vojska je Oricu i naredjivala akcije prema Srbima, cime je namerno podsticano dejstvo Srba. (Pri tom se Oric hvalio kanadskom kolegi Sileru iz "Toronto sana" video- snimcima odsecenih srpskih glava prilikom tih diverzantskih izleta na srpsku teritoriju.)
Izetbegovic i njegova fanaticna islamisticka ekipa, sarajevsko ideolosko "cvrsto jezgro" ovde nisu nejasni ni nepredvidivi. Znatno su zanimljiviji drugi faktori, koji se lagano kristalisu, posle malene istorijske distance od dve godine od dogadjaja.
Pomnom analizom citavog jugo-vojista 1995. dolazi se do zakljucka da Srebrenica nikako ne moze da se odvoji od nekoliko prethodnih, i narocito potonjih znacajnih vojnih dogadjaja te zavrsne godine rata u Bosni.
Indikativno je najpre da je u maju 1995. iz zapadne Slavonije izbeglo preko 60 000 Srba, posle hrvatske operacije koju su, uzgred receno, planirali, ali i vodili, americki i nemacki oficiri. Na teren kasnije dolazi Mazovjecki da utvrdi zlocine Hrvata i njegov izvestaj pojavljuje se u junu. Vise nego traljav posao ovog inace vrlo pedantnog coveka, ukazivao je na sramotne zakulisne rabote, jer se utvrdjuje da je stradalo tek oko 80 ljudi. Medijsko-politicka cutnja prekriva dogadjaj i niko se ni do danas vise ne pita sta je sa stotinama stradalih Srba, sta se sve dogadjalo na Papuku, sta je sa silnim nemilosrdnim ciscenjima terena od "gubavih Srba", sta je sa brojnim srpskim selima po zapadnoj Slavoniji. (Legendaran je i prvomajski intervju Ljuse Ristica TV Beograd, kada je rekao kako su "Hrvati najbolji prijatelji Srba". Posto je sve snimljeno dan ranije, a sledeceg jutra Hrvati su krenuli da likvidiraju Srbe sa tla zapadne Slavonije, u Televiziji je citavog praznicnog dana, dok su se po gradu igrala kozaracka kola, vladalo opsadno stanje. Trebalo je po svaku cenu nevidljivim rezom izbaciti, cak i za JUL neprijatnu misao njenog lidera!)
Zapadna Slavonija je priprema za "Oluju", pa se i Srebrenica, po neocekivanim efektima, logicno uklapa u sire planove na bosanskom vojistu. Nesrecni civili u zapadnoj Slavoniji, njih 60 000, nisu privukli nikakvo interesovanje svetskih medija i politicara, dok ce dva meseca kasnije oko 28 000 muslimanskih civila dobiti apsolutni medijski primat na planeti. Pri tom srpske izbeglice nisu imale gotovo nikakvu medjunarodnu pomoc u svojoj bezaniji, dok su Muslimani u samo 24 sata dobili hranu, prevoz i bili na tuzlanskoj teritoriji.
Operacija Srebrenica, u kojoj su srpske snage imale ukupno 1800 ljudi (vojske i policije) bila je inicirana, ohrabrena, cak i tajmingom odredjena i sugerisana, od faktora koji prevazilaze moci jednog Mladica i Karadzica. Ona je zamisljena i ostvarena i zato da bi se sto efikasnije izvrsio zavrsni udar na Srbe u zapadnoj Bosni. Naspram oko 3000 nestalih Muslimana (koje pominju medjunarodni izvori), o kojima bruji medijska planeta, stoji zlokobna i neprijatna cutnja o 1000-1500 vojnika RS, pobijenih od avijacije NATO-a oko Ozrena, Drvara i drugih mesta.
Mladic i njegov stab ocito su sakrili ovaj podatak od srpskog naroda, jer je razumljiv poguban psiholoski efekat koji bi u tom trenutku imao po citav narod. Drugo je pitanje zasto se taj podatak o najtezim srpskim gubicima u ovom ratu i dalje prikriva.
Tribunal u Hagu takodje nije zeleo da raspravlja o ozbiljnim indikacijama da se u tim bombardovanjima (i u ranijim prilikama) NATO koristio municijom sa radioaktivnim omotacima.
To nije bilo vazno za "istine zedni Haski tribunal". On je ostao u okvirima imperativne teme - Srebrenice.
Pitanja o Srebrenici, na koja ce istoricari i svi zainteresovani morati kad-tad da pruze odgovore, jesu i ova:
- Kako je do te operacije uopste doslo samo tri nedelje pre hrvatske operacije " Oluja"?
- Ko je imao vojno-politicke koristi od Operacije Srebrenica?
- Je li bas slucajno da posle Srebrenice svet bezobzirno okrece glavu pred gotovo 200 000 ocajnih izbeglica iz Krajine?
- Kakva je (sinergicka?) saradnja zapadnih vojnih obavestajnih sluzbi, diplomatija, i onih u Beogradu
- Odakle to da se glavni muslimanski tuzilac u Hagu, Edina Residovic, hvali "izvrsnom saradnjom sa Jugoslovenskim komitetom za istrazivanje zlocina", koja podrazumeva brzo dobijanje svega sto im Muslimani zatraze, dok " Udruzenju logorasa od 1991" svaki zatrazeni dokument cesto i mesecima ne stize?
Pet meseci pre Operacije Srebrenica, marta 1995, hotel u Bratuncu bio je krcat specijalcima MUP-a Srbije. Nije bilo vidljivih vojnih razloga da tu borave, niti je zabelezeno neko njihovo ucesce u borbama. Pre se moze razmisljati o njihovom eventualnom ucescu u pripremi nekakvih predstojecih dogadjaja, o kojima se ni danas nista ne zna.
Znacajan element ove slagalice jesu svakako i dogadjaji neposredno posle Srebrenice. Krajem jula 1995. godine, u Splitu su se sreli Tudjman, Izetbegovic, Zubak i - mocni nemacki ministar odbrane Folker Rije. Tih dana je u Beogradu odrzan tajni sastanak Vrhovnog saveta odbrane, sa Milosevicem i drugim predsednicima, kojem su prisustvovali i generali Mrksic, Mladic, kao i Martic.
Sadrzaj razgovora je, naravno, i u ovom casu tajna, ali su rezultati poznati - iz Krajine je povuceno raketno naoruzanje, koga su se Hrvati toliko bojali, a onda je i "Oluja" slobodno mogla da krene.
ZORAN PETROVIC PIROCANAC
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.