PROTIVSTAV

HASKI SUD NIJE NORMALAN

G. Konstantin Obradovic nije, po sopstvenom priznanju, imao prilike da studira originalni materijal sa sudjenja Dusanu Tadicu, a pozurio je - ne sacekavsi kako ce se resiti apelacija - da utvrdi kako je Haski tribunal bio "normalan i objektivan"

Da li je Haski sud zaista objektivan kao sto tvrdi Konstantin Obradovic? ("Prva haska presuda", NIN br. 2420).

Poznat je princip da se ne donosi konacno misljenje o presudama koje su jos pod apelacijom. U ovom slucaju, advokati g. Vujin i americki kolega Nikola Kostic podneli su zalbu Haskom apelacionom sudu protiv presude suda prvog stepena od 7. maja ove godine u kome su tri sudije. Apelacija ima tek da se resi od strane petoro haskih sudija i njihova odluka bice konacna. Tadic je uhapsen od Nemaca u Minhenu februara 1994. i godinu dana docnije optuzen pred Haskim sudom. Sudski postupak je trajao do dana presude, 7. maja 1997, dakle vise od dve godine. Njegov prvi branilac je bio poznati holandski advokat Vladimirov koga je beogradski advokat g. Vujin docnije zamenio zajedno sa pomenutim advokatom Nikolom Kosticem. Posto niko od ostalih Srba koji su optuzeni za zlocine u logorima u prijedorskoj opstini, Omarskoj, Trnopolju i "Keratermu", nisu do sada bili izruceni sudu, trebalo je da Dusan Tadic posluzi kao primer tipicnog srpskog zlocinca "paravojne formacije" koji je ucestvovao u "etnickom ciscenju" Muslimana i Hrvata u tom delu Bosne pod politickim i vojnim vodjstvom dr Karadzica i generala Mladica koji su pet meseci docnije, takodje bili optuzeni od Haskog suda.

Iako su Tadicevi advokati podneli zalbu Apelacionom sudu u Hagu da je sud tokom postupka bio pristrasan i da nije postupio po principima prava g. Obradovic je pozurio da utvrdi kako je ovaj Sud ipak bio "normalan i objektivan", ne cekavsi da cuje kako ce se apelacija resiti. Stavise, on je dosao do ovog zakljucka na osnovu novinskih izvestaja o sudjenju i priznao da jos nije imao priliku da studira originalni sudski materijal. G. Obradovic, takodje, nije spomenuo kako je vise od pola originalnih optuzbi protiv Tadica moralo biti povuceno tokom sudjenja, jer je glavni svedok tuzioca, Srbin Dragan Opacic, priznao kako je bio primoran, pod pretnjom smrti od strane Muslimana, da laze sto se tice Tadicevog ucesca u zlocinima u Trnopolju kao sto su, navodno, 13 ubistava i sedam slucajeva mucenja kao i onaj odgrizanja genitalija. Isto tako dokaz o silovanju je morao da otpadne. Opacic danas apeluje da mu se sudi u Hagu za lazno svedocenje, a ne u Sarajevu, kuda Sud namerava da ga vrati.

Sud je prihvatio ostale dokaze da je Tadic, kao policajac u rezervi, ucestvovao u ciscenju Muslimana oko Kozarca, njihovog prisilnom slanju u logore, da je pretukao policajca Alica u Ulici marsala Tita u Kozarcu kao, nogom udarao Uzeira Besica i tukao Seada Halvadzica dok su ovi bili u vojnoj baraci u Prijedoru, da je takodje, navodno, ucestvovao ili podstrekavao ubistvo dva policajca, Osmana i Edina Besica pred pravoslavnom crkvom u Kozarcu. Samo je jedan svedok na Sudu ovo opisao kao "klanje" dok drugog svedoka nije bilo da ovo nezavisno potvrdi. Medjutim, ono sto je za Sud bilo najvaznije je: da optuzi Tadica kao srpskog izvrsioca "genocida" i "etnickog ciscenja" tj persekuciju svih nesrba u prijedorskom kraju zbog njihove vere, rase i politickog uverenja u cilju stvaranja etnicki ciste "Velike Srbije" tj. Republike Srpske.

Kanadski sudija Luiz Arbur, sadasnji glavni tuzilac u Hagu, koja je zamenila Juznoafrikanca Ricarda Goldstona, smatra da je osuda Tadica prvi slucaj posle Nirnberga da jedan zlocin "protiv covecnosti" bude osudjen, sto predstavlja "srz Nirnberga". Tuzba protiv Tadica je bila zasnovana kako na tumacenju "zlocina protiv covecnosti" tako i na prekrsaju zakona i obicaja rata. Dvojica sudija su odbacili mogucnost da ovi zlocini mogu biti "ozbiljni prekrsaji Zenevske konvencije od 1949", jer, po njima, ovo nije bio medjunarodni sukob, posto se Jugoslovenska armija povukla iz Bosne 19. maja 1992. Zato civilni zarobljenici u Prijedoru nisu mogli uci u kategoriju "zasticenih lica", a vojne bosanske formacije (Vojska RS i paravojne grupe) nisu bile pod "neposrednom kontrolom Jugoslovenske vojske". Americki sudija gdja Gabriela Kirk-Makdonald koja je predsedavala, izrazila je, medjutim, suprotno misljenje koje je podrzala Luiz Arbur, da ne treba tako striktno tumaciti Zenevsku konvenciju jer je "de facto" Vojska Republike Srpske bila pod "efektivnom kontrolom" ili bar pod "zavisnom kontrolom" F.R. Jugoslavije i da se radilo o "medjunarodnom" konfliktu. Tuzilac sudija Arbur smatra da ce ovo pitanje verovatno resiti Apelacioni sud u Hagu. Zbog svega toga Obradovicevo misljenje da je danasnja Jugoslavija pobedila ovom odlukom Haga, jer nije vodila "medjunarodni rat", i tako nece morati da odgovara za stetu ucinjenu u BiH, sigurno je preuranjeno.

Da Haski sud nije "normalan" vidi se po tome sto jedan od najuglednijih medjunarodnih pravnika u SAD, profesor Alfred Rubin, sa Univerziteta Tufts, smatra da je Sud stvoren protiv svih pravnih presedana, kao organ Saveta bezbednosti, umesto da Generalna skupstina osnuje novo telo stalnog suda, koje bi vazilo za sve drzave clanice UN. Savet bezbednosti je koristio stvaranje "ad hoc" Suda u Hagu u najvecoj antisrpskoj medijskoj kampanji izmedju avgusta i novembra 1992, u kojoj su slike iz Trnopolja sa izgladnelim Muslimanima iza zice igrale vaznu ulogu. Profesor Alfred Rubin smatra da je Haski sud stvoren da sudi samo ratnim zlocincima u bivsoj SFRJ, potpuno neprihvatljiv u medjunarodnom pravu. Mnoge drzave, a narocito Velika petorica sa stalnim pravom veta, nikad ne bi pristale da takav sud sudi njihovim zlocincima. Zato dr Rubin veruje da bi bolje bilo da se Sud ukine i da se ostavi Republici Srpskoj i Muslimansko-hrvatskoj federaciji - da same sude svojim zlocincima.

Novinar Peter Brok je dokazao u svome istorijskom istrazivanju da je ovaj sud pod kontrolom vlade SAD, da je ceo dokazni materijal koji je prikupljen i predat sudu (preko 65 000 dokumenata za navodno 5000 zlocina) od strane americkog profesora Cherifa Bassiounija (muslimana egipcanskog porekla) sa Cikaskog univerziteta bio skoro neupotrebljiv kao sudski dokazni materijal za navodno silovanje desetina hiljada muslimanskih i hrvatskih zena i devojaka. Stavise, predsednik Komisije strucnjaka, ugledni Holandjanin, profesor Kalshoven dao je ostavku u znak protesta sto je Evropska komisija tvrdila da se broj penje do 20 000. Iako je Bassiouni podneo dokumentaciju za tuzbe sudu aprila 1994, godinu dana docnije sudski inspektori su priznali da jos nemaju dokaze da optuze srpske vodje. Mesec dana posle toga Italijan, profesor Antonio Cassese predsednik suda, javno se zalio da glavni tuzilac Goldston stalno odlaze ovu tuzbu.

U aprilu, Izetbegovic je trazio od bosanskog suda u Sarajevu da otpocne postupak protiv dr Karadzica i generala Mladica u njihovom odsustvu, sto je odmah prouzrokovalo reakciju (verovatno unapred dogovorenu) da Haski sud formalno prebaci predmet u svoju jurisdikciju. Ovo je uradjeno da ne bi sarajevski sud doneo presudu pre njega i time onemoguci sudjenje srpskim vodjama u Hagu za istu krivicu. Krajem jula 1995. doneta je prva optuzba da su srpske vodje krive za sva "etnicka ciscenja" u ratu kao deo njihove politike stvaranja etnicke srpske drzave, i to u prijedorskoj i drugim opstinama centralne i istocne Bosne, zatim za blokadu i bombardovanje Sarajeva i hapsenje i drzanje posmatraca Unprofora kao taoca. U drugoj tuzbi, podnetoj novembra iste godine, optuzeni su za likvidaciju muslimana posle pada Srebrenice, takozvane "zasticene zone". Posto je stav Suda, jos na osnovu izvestaja Bassiounia i stranih drzavnih i privatnih organizacija da samo Srbi vode politiku "etnickog ciscenja" ove vrste, to su slicni zlocini Hrvata i muslimana smatrani lokalnim dogadjajima za koje Tudjman i Izetbegovic i njihova vojna komanda nece biti optuzeni.

Da Haski sud nije "normalan sud" "ad hoc", kako tvrdi g. Obradovic, vidi se po tome sto je stvoren kao organ Saveta bezbednosti pod Glavom VII Povelje Ujedinjenih naroda, koja daje pravo Savetu da preduzme sve potrebne mere da se sprece konflikti u svetu, pa i upotrebom sile. Zbog hladnog rata ovo nije moglo biti primenjeno konsensusom Velike petorice u Savetu zbog sovjetskog i kineskog veta. Danas, posle pada Berlinskog zida, situacija se potpuno izmenila, sto se vidi u slucaju rata u Iraku i Somaliji. Pod nevidjenim uticajem ntisrpske propagande o logorima u Prijedoru kao i velikom broju silovanja (od strane Srba), doneta je, oktobra 1992, Rezolucija br. 789 kojom je stvorena Specijalna komisija strucnjaka pod profesorom Kalshovenom (koga je docnije zamenio americki profesor Bassiouni) da prikupi dokazni materijal za novi Haski tribunal koji jedini u svetu treba da sudi zlocincima u bivsoj Jugoslaviji za nedela pocinjena posle 1. januara 1992, datum koji je proizvoljno uzet kao pocetak srpske agresije. U julu 1996, videvsi da nijedna drzava nije bila spremna konkretno da preduzme se izruce Hagu optuzene srpske vodje, Haski sud je nedelju dana vodio javno saslusanje (pod prismotrom svetskih medija), izabranih svedoka (mnogi su bili anonimni) gde je pokusao da dokaze odgovornost dr Karadzica i generala Mladica za ceo rat, genocid, ubistva i "etnicko ciscenje". Ovo je uradjeno u odsustvu tuzenih i njihovih advokata.

Karadzic je imao dvojicu koji su morali da sede samo na galeriji za publiku i nije im bilo dozvoljeno da odgovore na optuzbe ili da dovedu svedoke odbrane. Haski sud je koristio paragraf 61 sudske procedure, koja nije postojala ni u vreme Nirnberga i imala je za cilj da mobilise javno mnjenje i drzavnike sveta da nasilno, putem medjunarodne policije, dovedu srpske vodje u Hag da im se sudi. Ovim postupkom protivno medjunarodnom pravu, Haski sud je samog sebe diskvalifikovao, pokazavsi se kao neobjektivan sud. Kao sto je vec receno, profesor Rubin smatra da takav sud moze biti vrlo opasan presedan za Ujedinjenje narode, a ratni zlocinci iz bivse SFRJ trebalo bi da budu sudjeni svaki u svojoj republici dakle u Republici Srpskoj i Federaciji, zasebno. U svakom slucaju vredno je spomenuti da beogradski Vrhovni sud ima takodje pravo da zastiti interese nebrojenih srpskih zrtava u ovom gradjanskom ratu, ubijenih od strane hrvatskih i muslimanskih ratnih zlocinaca i da sudi ovima ma gde se oni nalazili.

NIKOLA R. PASIC