ISTERIVANJE SRPSKE DUSE
Ratne psihotraume zrtava rata u miru dokazuju da su oni dvostruke zrtve: prvi put kad su stradali u ratnom uzasu i logorima, a drugi put sada, kad su zaboravljeni od porodice i drustva, kaze dr Aleksandar Jovanovic, autor knjige "Ratne psihotraume i porodica"
Posle pet godina istrazivanja psihickih trauma Srba u ratom zahvacenim podrucjima, ovih dana izlazi iz stampe knjiga "Ratne psihotraume i porodica", prva dokumentovana psihijatrijska studija o posledicama razlicitih oblika tortura. Autor knjige je doktor medicinskih nauka Aleksandar Jovanovic, nacelnik Odeljenja za reaktivne i psihosomatske poremecaje Instituta za psihijatriju Klinickog centra Srbije. Studija je uradjena na 160 ispitanika, zrtava rata, od kojih je sedamdeset bilo u zarobljenickim logorima. Oni su pregledani od oktobra 1992. do decembra 1996. godine u beogradskom Institutu za psihijatriju Klinickog centra Srbije, u Zavodu za ortopedsku protetiku u Beogradu i na tlu Republike Srpske. Istrazivanjem su obuhvacene porodicne relacije ovih ljudi, psihicke i socijalne posledice psihotrauma nastalih u ratu na tlu bivse Jugoslavije.
- Poseban odeljak knjige sadrzi zivotne price logorasa, izbeglica, civila, ratnih veterana a dopunjena je i klasifikacijom razlicitih oblika torture primenjene na njima. Za pet godina mnogi su doziveli da budu dva puta zrtve. Prvi put kad su stradali u ratnom uzasu i logorima, a drugi put sada kad su potpuno zaboravljeni od porodice i drustva. Ne pali se sveca samo u crkvi za dusu, nego i kad uradite nesto za nekog ko je propatio. Ovim radom zeleo sam da pomognem njihov oporavak i vracanje u porodicu i drustvo, kaze dr Jovanovic.
U carstvu razaranja i smrti
Iskustvo logora, razaranje, pustosenje, reke izbeglica, dele sve tri strane u ratu - srpska, muslimanska i hrvatska. -Nije mi bila namera da stradanja pripadnika druge nacionalnosti poredim ili, ne daj boze, potcenim - istice doktor Aleksandar Jovanovic. - Patrijarh Pavle je rekao: "Treba oprostiti, ali ne treba zaboraviti, ne samo svoje zrtve vec i zrtve drugih naroda." Normalno je, medjutim, da svako prvo prebroji svoje. Zato je ova studija obuhvatila srpske ratne zrtve.
Sakateci ljudske duse i tela, razarajuci porodicna ognjista, rat je stvorio zariste psihickih i socijalnih poremecaja.
- Zrtve posttraumatskog stresnog poremecaja u sve vecem broju dolaze na psihijatrijska odeljenja, a dolazice jos dugo s obzirom na nepovoljno socioekonomsko okruzenje, hronicitet bolesti, kao i mogucnost duge, ponekad i visegodisnje skrivenosti psihickih oboljenja sa odlozenim pocetkom. Rizik ratom izazvanih psihickih poremecaja doseze 20 odsto u odrasloj populaciji, a u decjoj i do 80 odsto.
Kako izgleda zivot ljudi posle prezivljenog rata u mirnodopskim uslovima?
- Covek na ratistu mora da prekine sa mirnodopskim sistemom vrednosti, koji afirmise ljubav i zivot, a da prihvati realnsot u kojoj caruju razaranje i smrt. Ko god je i nakratko gledao smrt oko sebe, ima kosmarne snove, njega bude urlici, gubi povremeno samokontrolu, ima agresivne ispade,mesaju mu se realnosti. On nikada ne zna, kao u filmu "Lovac na jelene", sta ce izazvati secanje na ratne uzase. Tesko secanje kao gnoj ostaje u mozgu, ne mozete da ga ni sa cim izbacite, a produkuje se sve do smrti.
Cime se mogu objasniti etnicki progoni, pljackanja,ubistva i mucenja Srba u logorima, od nasih jucerasnjih prijatelja, komsija, pa i rodjaka?
- U sustini svih zverstava stoji potreba za dominacijom, vladavinom nad nekim i zadovoljstvo u nekaznjenom nanosenju bola. Pri tome zrtva fizicki bol zaboravlja, ali nikada ponizenje. Tako se uvreda casti i na njoj stvorena mrznja generacijski prenosi. Srbi i Hrvati su ratovali u Prvom i Drugom svetskom ratu. Ovaj gradjanski rat bio je krvaviji od prethodnih. Rat u kojem je palo toliko krvi, uvod je u novi. Da bi se on sprecio, mora se tacno znati sta je cije. Mozda ce tada zauvek prestati rat na ovim prostorima.
Da li se moglo spreciti razvijanje tolike agrsivnosti?
- Srbi, gledano kroz prizmu vekovnog iskustva, imaju bolne dokaze da zive na prostoru koji je vecito nemiran i podlozan cestim ratovima - kaze doktor Jovanovic. - Tako je, na primer, Beograd, u proteklih 2 000 godina, oko 40 puta paljen i rusen. U poslednjih 200 godina srpski narod je svakih 30-40 godina bio u ratu, tako da je svaka generacija u svom veku dozivela jedan ili dva rata. Gotovo svako dete koje odrasta u srpskoj porodici, od detinjstva se priprema da ga u zivotu ocekuju bar jedan rat, pokolj, logor, rusenje, gubitak svega, seobe, te da, uprkos svemu tome, porodica treba da opstane i zivi dalje.
Klasifikacija tortura
Ratne strahote uperene su, kaze doktor Jovanovic, ne samo protiv pojedinca nego i protiv njegove porodice, zajednice i naroda. Porodica je izvoriste nacije, ona reaguje na sve sto se desava u njoj i oko nje. Gubitak kuce je antiporodican cin, jedna vrsta zlocina sa namerom pocinitelja da obeskoreni coveka. Ako se verniku srusi bogomolja, time se rusi temelj njegove duhovnosti, osnova njegove prageneracijske i transgeneracijske egzistencije, ono sto povezuje ljude u zajednicu.
U dokumentaciji rada doktor Aleksandar Jovanovic daje autenticne zivotne price ispitanika koji su kao ratni zarobljenici u muslimanskim i hrvatskim zarobljenickim logorima na teritoriji bivsih jugoslovensih Republika Bosne i Hercegovine i Hrvatske bili izlozeni fizickim i psihickim torturama. Osim jedne Hrvtice, sve zrtve torture bile su srpske nacionalnosti.
- Odredjenje pojma torture u ovom radu zasnovano je po kriterijumima Konvencije Ujedinjenih nacija iz 1985. godine. Prilozen je spisak nacina i sredstava mucenja koje su ispitanici doziveli ili videli. Najprijatnije sto moze zarobljenike u logorima da zadesi, jeste psovanje i nazivanje pogrdnim imenima kao i obicno batinanje. Postoje mnogo tezi modeli mucenja, kao na primer, ispaljivanje manevarske municije u cmar zrtve. Smrt nastupa zbog naduvenosti trbuha i krvarenja tek posle sest sati. Tu su i pomocna sredstva, "salonska", kao sto su sipanje benzina i slane vode u grlo, vezivanje za drvo i polivanje vodom do zamrzavanja, gasenje pikavaca u ustima i slicne dosetke za patnju.
Zrtve svedoce da su specijalisti za mucenja smislili povezivanje genitalija i usiju zicom uz pustanje struje ili udaranje po ledjima, heftanje usiju, zasecanje tela, isecanje testisa ili oka i teranje zrtve da pojede svoj deo tela, pravljenje dzepova na telu i sipanje soli u napravljena udubljenja, vadjenje ociju prstima i nozem, paljenje odece na telu, vezivanje polnog uda sajlom i tegljenje, zatvaranje u specijalne komore bez vazduha do gubitka svesti, teranje zrtve da sama sebi puca u usta iz revolvera u cijem burencetu se nalazi jedan metak.
U psihicke torture doktor Jovanovic je klasifikovao sledeca mucenja: primoravanje da se jede meso pecenog novorodjenceta, teranje da se slusaju krici zrtava torture ili da se prisustvuje njihovom mucenju ili ubijanju, izvodjenje na lazno streljanje, primoravanje da se psuje sopstvena vera, sveci i pljuju ikone. Teranje uz pretnju smrcu da se pred clanovima humanitarnih, medjunarodnih organizacija prica sve najbolje o uslovima boravka u zarobljenistvu ili da se potpise izjava o korektnom postupku itd.
U kombinovana mucenja ubrojena su pojedinacno ili grupno silovanje zenskih zarobljenika, teranje da se pase trava, lize pod umrljan krvlju ili mokracom, defeciranje ili uriniranje u usta zrtve, dovodjenje boraca posle bitke da se svete na logorasima.
Mucenje je vrseno najcesce kombinacijom nacina i sredstava torture, uz cesto ponavljanje u toku dana, odnosno nedelje. Zrtve torture vecinom su bili potomci zrtava logora i etnickih progona u Drugom svetskom ratu. Za utehu stradalnicima ostaje Sekspirovo zapazanje: "Nema tmine i mraka gde se mogu zlikovci nekaznjeno sakriti", kaze doktor Jovanovic.
Buducnost teza od proslosti
Kako lekar moze da pomogne osobama sa ovakvim iskustvima. Sta je lek za njihove rane?
- Z. I., zidar iz jednog sela, proveo je nekoliko meseci kao dobrovoljac na podrucju istocnoslavonskog ratista. Mesecima je bezuspesno pokusavao picem da izbrise iz secanja scene masakra, borbe, smrt drugova. Osecaj krivice ga je opsedao: samo da je nasao prevoz, neko bi bio spasen, da je znao da zaustavi krvarenje, da je... Verovatno bi se ubio alkoholom da nije uoznao zenu sa kojom zeli da ima decu i porodicu. S njom i zbog nje je dosao na lecenje i izlecio se.
Ovaj primer pokazuje da se psihopatologija posttraumatskog stresnog sistema uvek resava u sirem socijalnom kontekstu, kaze doktor Jovanovic. Za zbrinjavanje posttraumatizovanih zrtava rata neophodan je kompleksan tretman, koji etickim i porodicnim aspektima prevazilazi uske klinicko-psihijatrijske okvire.
Drustvena situacija prema zrtvama rata se menjala. Pocetkom jugoslovenskog gradjanskog rata srpski ratnici slavljeni su kao heroji; porodice su se ponosile njima, cekalo ih je radno mesto, prijatelji su bili zeljni prica. Prvi talas izbeglica je pristigao bolje materijalno obezbedjen i bolje zbrinut. Na kraju rata ljudima je bilo dosta rata, i ratnika i izbeglica, za koje je u ratom osiromasenim srpskim drzavama bilo sve manje novca i razumevanja.
- Gradjanski, verski i nacionalni rat razorio je ne samo duse ovih ljudi, vec mnogima unistio porodicna ognjista, profesionalne karijere, skole, crkve; dakle, celu njihovu porodicnu i socijalnu mrezu. Za svet je ovaj rat zavrsen, ali u dusi njegovih zrtava on jos traje. Kod ovih ljudi postoji samo jedno vreme - proslost. Zarobljeni u njoj, bez mogucnosti zaborava i uklapanja u sadasnjost, u buducnost gledaju bez nade da ce gubici izazvani ratom biti nadoknadjeni. Za ove ljude se jos ne zna da li ce im buducnost biti teza od proslosti, kaze dr Jovanovic i nastavlja:
- Upravo zato mnogi ratnici, izbeglice i logorasi, sa posttraumatskim stresnim poremecajem, saopstavali su da su jedine osobe kojima veruju i koje mogu da ih razumeju - njihovi ratni drugovi, i sa njima ponekad odrzavaju prisnije emocionalne veze nego sa porodicom.
Pored porodicne podrske, ovim ljudima potrebna je pomoc citave zajednice. Oni ostaju zarobljenici nasih savesti sve dok ih zaboravljamo i za njih nista ne cinimo, zakljucuje doktor Jovanovic.
Prema oceni Naucnog saveta i redakcije biblioteke "Disertacio" na poslednjem konkursu Zaduzbine "Andrejevic", rad doktora Aleksandra Jovanovica proglasen je najboljim iz oblasti medicinskih nauka. Knjiga je stampana na srpskom i engleskom jeziku.
VERA BOSKOVIC
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.