ISPOVEST: MILENA DRAVIC

USPUTNA STANICA

Ako se za neku licnost nase glumacke scene moze reci da je zvezda, onda se to upravo moze reci za Milenu Dravic. Ove godine navrsava jubilej - cetrdeset godina plodnog umetnickog rada. Malo je onih koji su, kao ona, uspeli da sacuvaju svezinu glumackog izraza u tako dugom decenijskom trajanju. Ispunjeni iskricavom energijom, njeni likovi zrace toplinom i jednostavnoscu. Prirodna i neposredna u razgovoru, "Milena nacionale" pleni (slovenskim) sarmom i neobicnom skromnoscu. Nasa jedina vlasnica kanskog glumackog odlicja tesko izgovara reci o svojim uspesima.

- Neprijatno mi je da govorim o sebi. Ima dosta ljudi koji svoje recenice pocinju sa ja, meni je to strano. Da, nisam demode, pase, kako ja kazem, ali nisam samo ja zasluzna sto moje uloge i posle toliko decenija ne izgledaju smesno. Kada gledam te stare filmove i vidim glumacki rad mojih kolega, kroz njih mogu da tumacim sebe. Mnogi od tih velicanstvenih glumaca odavno nisu medju nama. Nedavno sam gledala "Paviljon 6", u kome igraju dvojica glumackih genija: Cica Perovic i Zoran Radmilovic. Ljudi moji, kakva je to vrednost! Pa, Neda Spasojevic, Slobodan Aligrudic... Naravno, ima filmova u kojima nismo morali da ucestvujemo. Dobro, covek koji se bavi ovim poslom, ima i uspeh i pad, i ovo i ono. Ali vecina tih starih uloga se dobro drzi, traje, tako da ne moram da se stidim pred ovom mladom generacijom, koja sada otkriva nas rad.

"MALA, JE L' SI TI ONA?"

Filmom sam pocela da se bavim jos dok sam bila ucenica gimnazije. Godine 1957. pronasli su me u baletskoj skoli "Lujo Davico". Puka slucajnost. Dosli su na cas i odveli celu klasu na probno snimanje. Objasnili su nam da se priprema savremeni film o mladima. I tako, prvo u sirem, pa u uzem izboru... Film se zvao: "Vrata ostaju otvorena". Rezirao ga je Ceh, Frantisek Cap, koji je ziveo u Sloveniji. Scenario je napisao Vlada Paskaljevic, otac Gorana Paskaljevica.

Imala sam sesnaest godina i bilo mi je jako tesko sto se odvajam od roditelja. Film je sniman u Sarajevu. Sve to meni je izgledalo kao neko neverovatno dogadjanje. Sa tog snimanja u dragoj uspomeni mi je poznanstvo sa jednom velikom i nekada slavnom glumicom, Teodorom Arsenovic. Ona je u filmu igrala moju baku i ja sam se, zaista, osecala zasticenom pored nje. Sve vreme snimanja provela sam scucurena uz nju. Zivela je na Avalskom drumu, i dok je bila ziva cesto sam isla sa mojim ocem da je obidjemo.

Film je bio nekakva savremena prica, sto je u tom trenutku bilo neobicno buduci da su se do tada snimali samo ratni filmovi. I sada, film u kojem se nesto krecu sedam-osam mladih devojaka i jedan mladic sa svojim egzistencijalnim dilemama. Film je naisao na ogromno dopadanje kod publike. Narocito na Pulskom festivalu, gde smo doziveli ovacije. Vratila sam se u moju Cetvrtu zensku gimnaziju misleci da je zavrseno s mojom glumackom karijerom. Jednog dana sretne me na ulici Soja Jovanovic, kaze: "Mala, je l' si ti igrala kod Capa?" Kazem da jesam. "Radim jedan film, volela bih da se vidim s tobom!" Dosla sam u "Avala-film" na zakazani sastanak, i ona je odmah odlucila da mi da ulogu u "Dilizansi snova".

Moji roditelji se nisu protivili tome sto sam pocela da se bavim glumom. Sigurno da su brinuli sta ce biti sa mnom ali se nisu protivili. Samim tim, ja sam od rane mladosti bila odgovorna za sve sto ce me cekati u zivotu. Nikoga nisam morala da okrivljujem - nisu mi dali, pa nisam sebe ostvarila!? Mozda me je i ta moja preterana odgovornost uskracivala da ne ucestvujem punim srcem u svemu sto mi se desavalo. U sebi sam uvek imala osecaj opreznosti. Sa svakom novom ponudom koju sam dobijala, mislila sam: "To je sada dobra ponuda, ali ko zna da li ce ih vise biti?!" Nikada nisam bila sigurna da cu ostati u tom poslu.

GRESKA RATKA DRAZEVICA

"Prekobrojna" je film koga se rado secam i prema kome imam sentimentalan odnos. Ja nisam bila na radnim akcijama, posto sam bila gradsko dete, verovatno se reditelj brinuo da li cu na pravi nacin umeti da odigram lik seljancice iz okoline Uzica. Mozda mi je to sto imam familiju u Uzicu pomoglo da brzo savladam jezicku barijeru. Sve ostalo se zasnivalo na ogromnom poverenju Branka Bauera i njegovog sjajnog asistenta pokojnog Krese Golika, koji je fantasticno umeo da radi sa glumcima. Bila je to i moja prva uloga sa Smokijem. Nas dvoje smo izvrsno funkcionisali kao akcijaski par: Malena i Mikajlo. Zahvaljujuci toj ulozi kasnije smo snimili nekoliko zajednickih filmova, takodje vrlo uspesnih, i - postali smo glumacki par.

Snimanje "Prekobrojne" odvijalo se na autoputu kod Vladicinog Hana. Atmosfera je bila fantasticna; svi smo bili kao u nekom transu. A onda je Ratko Drazevic, legendarni direktor "Avala-filma", pregledao prvi materijal i uhvatio se za glavu. Ekipa je bila ogromna, sve to mnogo kosta, a njemu je materijal izgledao konfuzan. Ucinilo mu se da sve ide ka propasti. Odmah su dotrcali izbezumljeni ljudi iz "Avala-filma" i napali Branka: "Pobogu, sta vi to radite? Da l' ste normalni?!" Branko, koji je po prirodi stalozen, mirno je odgovorio: "Sacekajte, razgovaracemo kad zavrsim snimanje i uradim prvu montazu!" Snimanje se zavrsilo i duze vreme nismo bili u medjusobnom kontaktu. Jednog dana javili su nam da se okupimo na prvoj projekciji, koju gleda i umetnicki savet.

Secam se da sam zakasnila, stigla sam na kraj projekcije. Odjednom, otvaraju se vrata i ka meni idu ljudi suznih ociju. Cestitaju mi, ljube me - sta je ovo? Vidim ogromno odusevljenje. Nisam ni bila svesna koliko je moja uloga znacajna. Premijere jedna za drugom. Dogadjaju se scene poput onih u americkim filmovima; na prvoj premijeri u Domu sindikata - nose nas na rukama. Za ulogu Malene dobijam "Zlatnu arenu" u Puli, 1962. godine. Tako gluma postaje moje zivotno zvanje.

"Prekobrojnu" od tada nisam gledala. Kad su nedavno najavili njeno prikazivanje na televiziji, pomislim: "Gospode Boze, sto sad prikazuju, smejace se narod?! Vreme radnih akcija je davno proslo, ko ce to da gleda?!" Medjutim, film ostavlja jak utisak. Vidi se velika rezija Branka Bauera. Tema filma moze nekom da bude smesna, ali njegova iskrenost prevazilazi sve ove decenije i ostaje pravi dokument te epohe. Cestitost je primarno obelezje filma, rekla bih i tog vremena.

NISAM POSASAVILA

U to vreme bioskopi su bili uzasno posecivani. Dogadjalo se da u Beogradu 500 000 ljudi vidi jedan film. Kad bi film gledalo 100 000 ljudi, producenti su se hvatali za glavu. Smatralo se da je takav film promasaj. Bioskopska mreza je bila velika, gledanost filmova je bila ogromna a, takodje, i nasa popularnost. Publika je volela domace filmove. Sa podjednakim odusevljenjem docekivani smo od Celja do Djevdjelije. Iz danasnjeg ugla, neverovatno je koliko smo bili obozavani, postovani, cenjeni. Sve je bilo na najvisem nivou. Jedino sto ni tada nismo bili placeni. Nekakav veci novac ni u to vreme nije isao uz nasu profesiju. Sad vec i da ne govorim.

Nisam se prepustala toj nazovi slavi, i strasno sam vodila racuna da svaki novi projekat uradim najbolje moguce. Naravno, bilo je i lepih trenutaka. Najcesce se setim Pulske arene - dvanaest hiljada ljudi u jednoj noci! Po tome kako vas oni pozdrave, znali ste da li ste prosli ili niste.

Verujte, nikad sebe nisam dozivljavala kao zvezdu. Bila sam mlada, ali je u meni uvek postojao osecaj koji me je opominjao da je sve prolazno. Bila sam rezervisana, ne treba da se opustam zato sto me publika prima sa odusevljenjem, jer vec sutra sve moze da bude drugacije.

Ako nisi na zemlji, ako zivis ponesen i zanesen slavom, onda se lako dozivljavaju psihicki lomovi. I to se dogadjalo mnogim glumcima. Ako si realan, vladas sobom, onda se iz svega mozes lakse izvuci. Ima devojaka koje od slave potpuno posasave i polude. Vidim i danas da medju mladim glumcima postoji to opterecenje. Ja sam slavu pocela da osecam tek mnogo kasnije, kad je pocela da mi smeta. Isla je, onako, usput. Nesto sto se podrazumeva, a ne da me izbaci iz koloseka.

SEZDESETE

Godine 1963, pocela sam da radim na televiziji. Moj prvi nastup bio je u decijoj seriji "Laku noc, deco", koja je radjena po tekstovima Duska Radovica i Mike Antica. Bile su to uspavanke za decu koja su zaista isla na spavanje nasedajuci tim mojim pricama (smeh). Bile su zaista lepe i zavrsavale su se jednom predivnom kompozicijom "Jedna zvezda, mala, mala". Uradila sam oko cetrdeset tih emisija. Kasnije sam, ne mogu tacno da se setim godine, radila jedan od nasih prvih sou-programa koji se zvao "Lift za peti sprat". Rezirao ga je Aleksandar Aca Djordjevic, a moj partner je bio Djuza Stojiljkovic. Emisija je naisla na veliko dopadanje.

Intenzivno snimam filmove: "Rondo", "Devojka", "Pescani zamak", "Covek nije 'tica", "Hasanaginica", "Jutro", "Horoskop"... Godinama sam u kontinuitetu snimala po nekoliko filmova godisnje. Kada je pravljen nekakav saldo u svetskom filmu, film "Covek nije 'tica" Makavejeva uvrscen je medju najboljih deset svetskih filmova.

Sezdesetih, uporedo sa otvaranjem prema svetu, poceo je i nas gradjanski uspon. Zbog toga vecinu nas vezuju neke lepe uspomene za Jugoslaviju koje vise nema. Postojao je neki zanos, zelja da se dokazemo u svetskim razmerama. Da se izborimo za nas nacionalni status, u kulturi, nauci, sportu - u svemu. Osecala se velika punoca zivljenja i stvaranja; postojao je kreativan naboj.

Snima se mnogo filmova, odlazi se na svetske festivale. U Beograd dolaze umetnici iz celog sveta. Recimo, setate se Knez-Mihailovom ulicom i, u basti "Mazestika", vidite Alena Delona. Secam se kad je Alfred Hickok dosao u Beograd (mislim da je to bilo '65), bio je docekan fantasticno. Pozvali su i mene na veceru koja je priredjena u njegovu cast. On i njegova supruga bili su strasno simpaticni, vrlo neposredni ljudi. Divila sam se njegovoj genijalnosti, ali i toj tako simpaticnoj jednostavnosti.

Uvek sam se sa mojih putovanja po svetu s radoscu vracala u Beograd. Tada je on bio svetski grad. Imao je duh svetske metropole. Bili smo ravnopravni ucesnici svih svetskih kulturnih trendova sezdesetih, cak i avangardni u mnogo cemu.

Sa filmom "Rondo", zagrebackog reditelja Zvonimira Berkovica, isla sam na svoj prvi Kanski festival. Moji partneri u filmu bili su Relja Basic i Stevo Zigon. Zaista, jedan lep film. Pre nas u Kan je isao Pogacic, s nekoliko svojih filmova, i Franc Stiglic sa "Devetim krugom".

Bilo je strasno uzbudljivo, kad odjednom sretnes sve te velike glumce, reditelje, producente, koje si do tada samo gledao na platnu ili citao o njima u filmskim zurnalima. Sad mozes da ih vidis u svojoj blizini. Za mene, tada mladu glumicu, bilo je to neobicno i prijatno iskustvo. Nimalo se nisam osecala inferiorno, pre svega zbog odlicnog filma; niti sam imala osecaj provinicijalnosti. Ne. Verovatno stoga sto je Beograd bio onakav o kakvom vam pricam, a i nasa kinematografija nije nimalo zaostajala za evropskom. U svet krecu i filmovi Sase Petrovica, Zike Pavlovica, Dusana Makavejeva. Tih godina postali smo vazan deo evropske kinematografije.

Posle Kana isla sam, 1968. godine, na Venecijanski festival sa filmom "Jutro". Smoki, Neda, Purisa i ja nasli smo se u centru paznje. Tu sam, na moju veliku radost, upoznala i pokojnog Mastrojanija koga sam obozavala citavog zivota. Bio je genijalan glumac i sjajan covek. Upoznali smo se i sa tada velikim imenima: Pontijem, De Laurentisom, De Santisom, koji su nas odusevljeno prihvatili. Zavrsilo se tako sto je Smoki dobio "Kolpo volpi", glavnu nagradu za musku ulogu, a ja sam dobila venecijansku "Zlatnu ruzu".

WR - IMPLIKACIJE STALjINIZMA: Moje poznanstvo sa Makom, Babcem, Purisom, Zikom i Kokanom Rakonjcem (u njegovom filmu "Nemirni" imam ulogu koju mnogo volim), potice iz Kino-kluba "Beograd". Pratila sam njihov rad i strasno su mi se dopadale njihove ideje. "Bili su apsolutno superiorni kao reditelji a, boga mi, i kao licnosti. Cesto sam radila sa rediteljima koji se izgube u poslu. Ne zna sta hoce, ne znas ni kako da mu pomognes. S ovim ljudima to nije bio slucaj. Njihova superiornost pre svega proistice iz njihovog ogromnog filmskog znanja, velikog obrazovanja i ogromnog talenta. Zaista, srecna sam sto sam sa takvim ljudima saradjivala. Kroz njihove spoznaje i ja sam saznavala mnoge stvari; sazrevala sam kroz saradnju sa njima. Iz te generacije reditelja, najvise filmova sam uradila sa Purisom. "Devojka" i "Jutro" doneli su mi svetska priznanja.

Kao sto ni za jedan film nisam na snimanju ocekivala da ce biti veliki, tako ni za Makov, "WR - Misterija organizma", nisam shvatala da ce to biti antologijski film. Niko iz ekipe nije bio svestan da film ima jaku politicku konotaciju, da je kriticki intoniran prema rezimu.

Mak je dosta improvizovao dopustajuci spontanost samih glumaca. Ako si na snimanju umeo da smislis nesto inteligentno, on je to prihvatao. Nije od onih reditelja koji strogo vode glumca; nikada nije ogranicavao slobodu glumackog izraza.

Dakle, citava ekipa je bila mlada i nismo bili svesni tezine poruke tog filma. Odmah po montiranju on je doziveo komplikacije i ubrzo je zabranjen. Dvadeset godina bio je u bunkeru, dok je svuda u svetu imao izuzetan prijem. Mislim da i u ovom trenutku kod nas, taj film ima isto znacenje kao i kada je snimljen - implikacije staljinizma.

U prvi mah sam pomislila: "To je verovatno neka ujdurma sa Makom, neko hoce da mu smesti!" Medjutim, situacija je postajala sve ozbiljnija. Upravo u to vreme, pocetkom sedamdesetih, otpocinje hajka na "crni talas". Pre "WR-a" snimila sam "Jutro" i "Pescani zamak", angazovane i kriticke filmove koji su bili moja inicijacija u sferu politickog. Onda ide "WR", i tako snimam niz filmova sa politickom konotacijom.

Sa "WR-om" odlazimo u Kan, i ne mogu da ne spomenem da sam na projekciji upoznala Dzona Lenona, Joko Ono i Dzeka Nikolsona. Prisli su nam posle projekcije, cestitali i rekli da su odusevljeni filmom. Jagoda Kaloper i ja smo predstavljale nasu delegaciju, i bile smo ocarane tim susretima. Ocima nismo mogle da verujemo da nam takve velicine otvoreno i iskreno pokazuju svoje simpatije.

Na konferenciji za novinare mnogi su bili zadivljeni sto je takav film snimljen u Jugoslaviji. Medjutim, jedna americka novinarka je maliciozno pitala: "Znaju li, uopste, zene u Jugoslaviji za kontraceptivna sredstva?!" Onda sam ja burno odreagovala bacivsi joj u lice tablete - za migrenu - koje sam tog trenutka imala u tasni. I dobila aplauz prisutnih.

Ali, moskovska "Literaturnaja gazeta" protumacila je taj gest mojom hirovitoscu. Kako sam se, eto, nedolicno ponasala u Kanu, bacajuci antibebi pilule na publiku?! I sta se dogodilo? Pred odlazak u Kan receno mi je da cu igrati u "Sutjesci". Medjutim, u stabu filma nalazili su se mnogi generali koji su videli taj tekst u ruskim novinama, i meni se oduzima uloga. Naravno, sve se povezuje sa subverzivnim "VR-om". Medjutim, "Sutjeska" je snimana dosta dugo. Bio je to ogroman i komplikovan film, kakvi su vec bili svi ti ideoloski filmovi; odnosio je novac za trideset normalnih filmova. Ipak, pozvali su me pred kraj snimanja kako bih zamenila koleginice (cija imena ne zelim da spominjem), a koje nisu uspele u toj ulozi. Bila sam na letovanju kad su dosli po mene, i ja sam tu ulogu odradila.

NISAM ZA PLjUVANjE

Zaista mi je drago, s ove distance, sto nisam pripadala onoj grupi glumaca, muzicara i operskih pevaca koji su zabavljali Tita. Moj jedini susret sa njim bio je na premijeri filma "Bitka na Neretvi", cini mi se 1968. godine. Bili smo na festivalu u Puli, i on je pozvao delegaciju glumaca iz svih republika. Bilo nas je strasno mnogo. Sedeo je sa nama i komentarisao neke filmove. Bio je filmofil. Ostao mi je u secanju kao jako ljubazan domacin.

Nisam bila clan partije; doduse, nikad niko me nije ni pozvao u nju (smeh). Isla sam kroz svoje poslove ne razmisljajuci o tome. Istina, filmske ekipe su bile pune clanova partije: reditelji, scenaristi, glumci - sve je islo po toj liniji. Ipak, ljudi su bili pristojni tako da se to nije osecalo.

Da budem iskrena, nisam za pljuvanje a priori po tom vremenu. Pogotovu ne u poredjenju sa sadasnjim. Treba izneti cinjenice. Sta je sve tada snimljeno, koje su predstave uradjene; ko je i sta postizao u svetu, kome je i gde bilo mesto, sto se tice svake profesije. Treba biti posten, pre svega prema sebi, pa tako postaviti stvari.

Prema toj vlasti snimani su i kriticki filmovi. Naravno, neki su zavrsili u bunkeru. Tamo je zauvek nestao i film Bate Cengica "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji". U vreme kad su svi filmovi izvadjeni iz ideoloskog bunkera, taj je ostao. Gde je i sta je s njim, valjda jedino zna Bata, a on niti se vidi, niti se cuje.

DOLAZE RUSI

U karijeri sam snimila desetak koprodukcionih filmova. Pamtim jedan koji je radio poznati nemacki reditelj Volfang Staute. Dosta nasih glumaca igralo je u tom filmu. Mira Stupica je imala glavnu rolu. Igrala sam i u koprodukcionom filmu Sase Petrovica "Grupni portret s damom", sa Romi Snajder.