STA JE MOJE
Ljubitelji reformi srpske privrede imaju razloga za zadovoljstvo. U velikoj brzini, pred sam letnji raspust, poslanici republickog parlamenta usvojili su ove nedelje Zakon o svojinskoj transformaciji bez ikakve diskusije, posto je SPS vecina sprecila amandmane opozicije.
"To je kljucni reformski zakon, bez koga nema bitnih i velikih promena", objasnio nam je premijer Mirko Marjanovic i tako bacio u depresiju one kojima je, u poslednjih deset godina, tih "bitnih i velikih" promena preko glave, pa bi da malo predahnu. Ali, sad za to nije vreme - spremaju se novi izbori na jesen, a gradjani su, kako se na lokalnim izborima pokazalo, postali preko mere kolebljivi. Ko zna sta im sve moze pasti na pamet kad ostanu nasamo sa glasackom kutijom.
Da bi se izbegla neprijatna iznenadjenja, koja posle ni pravilno brojanje glasova ne moze ispraviti, treba se obezbediti unapred i svojoj ciljnoj grupi ponuditi neki novi poklon, dovoljno atraktivan da mu se ne moze odoleti. Posto je obecano, pa iznevereno, sve sto se moglo obecati, a u medjuvremenu potroseno i upropasceno sve sto se moglo potrositi i upropastiti, sad je na red dosla preostala drustvena svojina. Prema upravo usvojenom Zakonu, od 1. novembra ove godine trebalo bi da pocne proces opste privatizacije drustvenih preduzeca koja ce za pocetak, u prvom krugu, "preci u ruke onih koji su ih i stvarali", odnosno radnika, seljaka i penzionera.
Ako zanemarimo ironiju sudbine da nam bas socijalisti (u koaliciji sa komunistima) uvode kapitalizam, misljenja ekonomista o ozbiljnosti ove namere su razlicita: jedni smatraju da se jednostavno nije imalo kud i da je model drustvenog vlasnistva dosao do svoje poslednje faze, to jest bankrota, pa se, htelo-ne htelo, nesto moralo menjati. Drugi ukazuju na simptomaticnu koincidenciju da se bas sad pred izbore, kad se ocigledno vise nema sta ponuditi, ubrzano donosi Zakon o privatizaciji i narodu obecavaju besplatne akcije. U tom kontekstu treba opet ocekivati apel PTT-a (privatizovanog pre Zakona o privatizaciji), da odusevljeni gradjani svoje telegrame podrske salju samo pre podne, kako bi svi bili blagovremeno prosledjeni i na RTS-u do izbora procitani.
"Dobili smo najbolji Zakon o privatizaciji koji se mogao dobiti u datim uslovima", obavestio je novinare potpredsednik Savezne vlade Danko Djunic posle usvajanja Nacrta. Ministar za vlasnicku transformaciju Milan Beko, otprilike ovako je posle usvajanja Zakona u Skupstini pojasnio cilj njegovog donosenja: "Posle nevolja u kojima se privreda nasla tokom sankcija, sada dolazi do relaksacije koja ide u obrnutom pravcu, pa mi ovim Zakonom dajemo znacajan doprinos. Sad je vreme da se privreda relaksira, to je spirala koja se odvija u pozitivnom smislu." U celom nastupu ministra Beka tokom pomenute konferencije za stampu, kako su zapazili prisutni novinari, bio je primetan trud da u svojim odgovorima na njihova pitanja sto manje kaze. To se nikako ne moze pripisati ministrovom nesnalazenju, jer bar on zna sta je to privatna svojina u kojoj je proveo ceo radni staz i kako se prave uspesne privatne firme, posto i sam poseduje jednu takvu. Mozda je osnovana pretpostavka po kojoj je upravo namera zakonodavca da u sadasnjoj fazi manje objasnjava, a vise reklamira.
Sta, dakle, donosi novi Zakon o svojinskoj transformaciji, odnosno cemu se konkretno mogu nadati buduci akcionari? Vec smo pisali, ali nije zgoreg podsetiti: svaki zaposleni, odnosno penzioner u firmi koja se privatizuje, za svaku godinu radnog staza dobija besplatno u prvom krugu po 400 maraka u akcijama, dok se zemljoradnicima mere godine osiguranja, ili ako nisu osigurani, prosek godina koje ce ostvariti osigurani zemljoradnici. Kroz sticanje akcija na ovaj nacin, odnosno po osnovu upisa, moze se privatizovati do 60 odsto drustvenog kapitala u preduzecu. U drugom krugu akcije se prodaju s popustom ili bez njega, s tim sto prvenstvo opet imaju zaposleni i penzioneri - oni imaju osnovni popust od 20 odsto, plus po jedan procenat za svaku godinu radnog staza. Maksimalan iznos akcija koje se mogu kupiti s popustom iznosi 6 000 maraka, s tim sto se mogu otplacivati na rate - prve dve godine po 10 odsto, a ostale cetiri godine po 20 procenata godisnje. Pravo na ovaj popust moze se koristiti godinu dana od trenutka kad se preduzece odluci da udje u proces svojinske transformacije. Ono sto preostane, kupuje se bez popusta.
U konacnom Zakonu ostala je odredba koja je dozivela najvece javne kritike: da se preduzece, ako nece, ne mora ni privatizovati, ili moze taj sudbonosni korak ostaviti za naredni vek. Kad znamo da su direktori drustvenih preduzeca, sa izuzecima koji potvrdjuju pravilo, uglavnom politicki podobni, moze se pretpostaviti koliko ce oni i njihovi radnici te odluke donositi samostalno. Pitanje je sa koliko ce elana i sami direktori u ruke radnika predavati akcije, pa samim tim mozda i pravo da ih ovi sutra izmeste iz udobnih fotelja i sluzbenih automobila.
Pod uslovom da preduzece ipak krene u transformaciju (koju onda mora i zavrsiti) najvise akcija, primera radi, dobija penzioner sa punim radnim stazom: on postaje vlasnik poklon paketa u nominalnoj vrednosti od 16 000 maraka, a ako zeli i ima para da kupi jos akcija, dobice ukupan popust od 60 odsto na dozvoljenih 6 000 maraka. Tako ce na kraju uplatiti 2 400 maraka u gotovom i postati vlasnik akcija ukupne nominalne vrednosti od 22 000 maraka, dakle skoro deset puta vise nego sto je platio. Ovakva stopa profita u kapitalistickom svetu je nezamisliva, ali tamo niko i ne poklanja akcije, pa ni pred izbore. Radnici i penzioneri sa manje staza dobice poklone i popuste srazmerno godinama provedenim u drustvenim preduzecima.
Ovako izgleda teoretski, dakle zakonski, a u praksi su moguce izvesne anomalije ako radnici pozele da te svoje akcije prodaju, buduci da im je novac potrebniji. Za to ce morati da sacekaju pet godina, a tada ce se videti za koliko novca je neko spreman da kupi ponudjene akcije, bez obzira na njihovu nominalno upisanu vrednost. Tu ce oni koji su imali srece da rade u dobrim firmama sigurno nesto i dobiti, dok ce zaposleni u dugogodisnjim gubitasima (sto je pretezna odlika srpskih preduzeca) biti srecni ako svoje hartije od vrednosti zamene za burek.
Zakonodavac je predvideo, kao sto smo rekli, da ce radnici zeleti, pored poklona, i da kupe akcije preduzeca, ali podaci pokazuju da imaju ozbiljan problem: u upravo objavljenom izvestaju o humanom razvoju Jugoslavije (deo globalnog programa Ujedinjenih nacija za razvoj) kaze se da trecina Jugoslovena, njih oko tri miliona, ne moze da zadovolji potrebe za minimalnom ishranom, dakle gladuje, od cega je 650 000 ekstremno siromasno. Medju zaposlenima, oko 70 odsto prima zarade manje od proseka, koji iznosi 734 dinara, a u tekstilnoj industriji, na primer, plate su oko 33 dolara, ili ispod 200 dinara. Mnoga preduzeca isplacuju zarade sa visemesecnim zakasnjenjem, a o penzijama je izlisno vise i govoriti, jer su postale opste mesto. Da li onda od ovih kategorija treba ocekivati da se, u ostroj konkurenciji sa suvim hlebom, odluce za kupovinu akcija?
Zanimljivo je da ovaj Zakon gradjane Srbije, uprkos zaklinjanju u pravednost, tretira vrlo selektivno: iz privatizacije su iskljuceni, na primer, prosvetni i zdravstveni radnici, drzavni sluzbenici, vojna lica, policija, nezaposleni, radnici u privatnom sektoru. Namece se zakljucak - gotovo svi oni koji su pokazali da im ova vlast nije po volji. Stare stedise su posebna prica - sta oni stvarno dobijaju privatizacijom znace se na jesen, kad se usvoji novi zakon o staroj deviznoj stednji.
Izvesne nedoumice, pa i sumnje, otvara cinjenica da uz Zakon nije objavljen, kako je najavljeno, i spisak preduzeca koja ne podlezu ovoj "redovnoj" privatizaciji, vec ce se transformisati po posebnom programu Vlade i uz njenu saglasnost. Lista ovih preduzeca, kako je objasnio ministar Beko, bice poznata do stupanja na snagu Zakona, dakle 1. novembra, a resorna ministarstva dobila su zadatak da kandiduju firme od strateskog znacaja za koje se procenjuje da im je potrebna pomoc vlade. Pojedini ekonomisti u ovome nalaze jos jednu potvrdu za tezu da ce privatizacija, ukoliko je stvarno bude, teci sasvim selektivno i kontrolisano.
Kad se sve rezimira, socijalisti preko ovog zakona porucuju svojoj ciljnoj grupi: ako mi pobedimo, postacete kapitalisti, a ako se vlasti dokopa nesposobna opozicija, sami ste krivi. Ukoliko na ovu kartu opet dobiju izbore, vec do kraja godine znacemo da li je Zakon o privatizaciji od pocetka bio namenjen zaboravu, ili ce iz svega opet neko napraviti dobar posao.
NI PO BABU NI PO STRICEVIMA VEC PO VOLJI...
Beograd, Nis, Kragujevac: Vranje, Krusevac, Kraljevo - 0:44 (u milionima nemackih maraka iz Fonda za razvoj - prvi set)
Raspolaganje novcem od prodaje polovine Telekoma Srbije predstavlja jedno od trenutno najosetljivijih i dugorocno gledano najbitnijih ekonomskih pitanja. Mozda je zbog toga samo cetiri dana pre potpisivanja ugovora sa italijanskim i grckim partnerima Vlada Srbije donela Uredbu o uplati i koriscenju sredstava od prodaje kapitala Javnih preduzeca Fondu za razvoj Republike Srbije. Tim povodom Fond za razvoj demokratije vec je zatrazio od Ustavnog suda Srbije ocenu zakonitosti, smatrajuci da sredstva pripadaju republickom budzetu i da bi o trosenju trebalo da odlucuju clanovi parlamenta. Ako je tako na papiru Ustava Srbije, onda su u praksi clanovi Upravnog odbora Fonda za razvoj Mirko Marjanovic, Borka Vucic, Dragan Tomic, Dusko Matkovic...
A oni su vec odlucili ko ce i koliko dobiti od 126 miliona nemackih maraka kredita na period od tri do devet meseci, uz godisnju kamatu od cetiri procenta i bankarske troskove koji ne smeju biti veci od 0,2 odsto. U prvom krugu kredite je dobilo 45 preduzeca, ciji direktori tvrde da su zakljucili izvozne ugovore.
Kriterijumi za dodelu kredita nacelno su jasni, ali su i previse nacelni - kreditira se proizvodnja za izvoz proizvoda koji imaju obezbedjen plasman na svetskom trzistu, podnosi se ugovor i dokument obezbedjenja naplate uz pismenu garanciju direktora ili clanova Upravnog odbora preduzeca da ce Vladi vratiti pare sa kamatom (uprosceno objasnjenje). Obaveza Fonda je da oceni bonitet firmi i kvalitet poslova i bankarskih garancija i da posle dodele kredita kontrolise da li su sredstva namenski trosena o cemu jednom mesecno, po potrebi i cesce, obavestava Vladu Srbije.
Da li su pare podeljene "ni po babu ni po stricevima vec po pravdi Boga istinoga" nije dilema, kao ni to da Bozja pravda nikada nije imala dodirnih tacaka sa ekonomijom. Sa druge strane nase drzava nikada nije bila dobro preduzece, jer je naucena samo da trosi i da se zaduzuje. To uostalom nije jugoslovenski fenomen - deficit budzeta je zajednicka odrednica brojnih ekonomski razvijenih drzava Zapada.
Sustinska razlika je u tome sto nas privredni sistem nije zasnovan na najvaznijem kiterijumu - trzistu, vec na monopolu.
Koliko vrede kriterijumi ako na spisku 45 preduzeca kojima je dodeljeno 126,5 miliona maraka kredita nema nijedne firme iz Beograda, Nisa ili Kragujevca? Peti deo ukupne sume (24 miliona maraka) dobili su zato izvoznici iz Vranja, Krusevca dvanaest i po miliona i Kraljeva sedam i po miliona maraka. Izvoznici iz sela Baljevac (okolina Kraljeva) sa 4,3 miliona maraka kredita samo potvrdjuju izjavu potpredsednika Privredne komore Srbije Momira Pavlicevica da "trenutno ima vise para nego dobrih izvoznih programa". Mozda je upravo zbog toga preduzece "Sava" u Macvanskoj Mitrovici dobilo dva puta veci kredit (3 miliona DEM) od brodogradilista u Novom Sadu (1,5 milion maraka).
Specificnost kriterijuma za dodelu kredita ogleda se i na primeru "Prvog maja" u Pirotu. Vlada Srbije prvo je odobrila kredit od tri miliona maraka, pa donela resenje o zavodjenju privremenih mera u Industriji odece "Prvi maj", zatim imenovala Odbor rukovodjenja ciji je predsednik dr Toma Todorovic, zamenik direktora Savezne carine, a clanovi, izmedju ostalih, zamenik republickog ministra finansija i pomocnik republickog ministra industrije i tek onda uplatila milion i po maraka na racun ove fabrike.
U raspodeli kredita dobro su prosle i dve palanke - Smedrevska i Backa; Fond za razvoj odobrio im je vise od jedanaest miliona maraka.
Da sve lici na TV Bingo potvrdjuje i primer izvoznika iz Gnjilana, Glogovca i Vucitrna - zbirno 13,3 miliona maraka kredita. U prvom izvlacenju najmanji iznos odobren je za izvozni program "Gumoplastike" u Bujanovcu - 225 hiljada nemackih maraka, sto je u poredjenju sa komsijskim Vranjem dobitak u vrednosti PGP RTS kasete.
Efekti
Zbirni racun pokazuje da su pare od prodaje nacionalnog telekomunikacionog sistema deljene po regionalnom principu: juzno od Kragujevca i manjim delom severno od Novog Sada - svakom prema zaslugama i potrebama, nikom dovoljno; Beogradu, Nisu i Kragujevcu - nista.
Istovremeno, zadata je tema za razmisljanje poslovnom bankarstvu koje u celom poslu nece zaraditi nista ili ce odabrane banke samo pokriti troskove servisiranja kredita.
Uostalom, ovo je bilo samo prvo, probno deljenje desetog dela kolaca. U patrijarhalnoj ekonomskoj zajednici svaka neposlusnost se placa, mada je moguce sve protumaciti i kao jos jedan neuspesan pokusaj uglavljivanja kapitalizma u socijalisticke privredne okove. Ne treba zaboraviti da su lekciju dobili i eventualni korisnici kredita u oblasti gradjevinarstva, saobracajnih i ostalih infrastrukturnih projekata. Planirano je da sredstva Fonda za razvoj budu namenjena i za finansiranje socijalnih programa, a u saradnji sa Narodnom bankom Jugoslavije i za ocuvanje kursa dinara i stabilnost cena.
Statistika i zdrav razum pokazuju da prodaja celog PTT sistema i Elektroprivrede pride, ne bi bila dovoljna za plate i penzije u ovoj godini, a kamoli za podgrejane apetite starih i novopokradenih deviznih stedisa, ili za izmirenje dugova prema inostranstvu. Medjutim, ko tvrdi da su to prioriteti?
Mozda vas je i ovaj tekst odveo na stranputicu fokusiranjem pitanja - ko je i kako podelio 126 miliona nemackih maraka. Trebalo bi uociti samo princip i osnovnu nameru pa ce biti jasnije kako ce biti potrosen ostatak nacionalnog telekomunikacionog sistema, pa posle toga...
Ne postoji slucajna razlika izmedju nacionalne i politicke ekonomije.
SRDjAN SAVIC
BILjANA MILOSEVIC
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.