SPC I SVETSKI SAVET CRKAVA

DUGA JE NOC...

Kad Sabor uskoro odluci da li SPC istupa ili ne istupa iz planetarne organizacije, bice to mnogo vise od odluke o nastavku clanstva. Bice to "znak vremena" koje dolazi

Reci dvojice pravoslavnih episkopa navode se ovih dana kao "jaki dokazi" - "za" i "protiv" - u raspravi oko dileme u Srpskoj crkvi, a i u nasoj javnosti: cemu bi vodilo istupanje SPC iz Svetskog saveta crkava (SSC)?

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, predvodnik struje u SPC koja je "za" istupanje iz SSC, veli kako je "SPC ciste duse htela da ulozi svu svoju snagu i vekovno iskustvo u prevazilazenju raskola u hriscanstvu, ali pored najbolje volje ne moze da pomogne, jer stvari idu jos dublje u propast". (podv. S.R.)

Oni koji stvari ne vide kao mitropolit Amfilohije, navode reci patrijarha antiohijskog Ignjatija ("sedamdesetosmogodisnji kaludjer, poliglota i mislilac obrazovan u Parizu") kako "pravoslavlju, ako se ne otvori za moderna vremena", preti da postane "nacionalni muzej, nekakva ukrasena divna grobnica" koju je vreme prekrilo zaboravom. Direktno: "Ako ne usledi neko otvaranje, mi pravoslavni necemo imati sta da kazemo ljudima milenijuma u koji cemo uskoro zakoraciti."

Pitanje je, dakle, cita li SPC dobro "znake vremena", jer sam spor oko ostanka ili izlaska SPC iz Svetskog saveta crkava gotovo da se i ne moze potpuno racionalnim razlozima objasniti. Analizirajmo cinjenice.

Svetski savet crkava (Njorld Council of Churches) sa sedistem u Zenevi nije natcrkvena organizacija vec "platforma za susret crkava clanica." Ima preko 300 clanica "sa svih kontinenata, ukljucujuci i manje misionarske protestantske zajednice u Africi". Pravo clanstva imaju "sve hriscanske i verske zajednice izuzev sekti koje se bave prozelitizmom" (teznja da se pristalice druge religiozne grupe pridobiju, preotmu necasnim i ruznim sredstvima).

Materijalna pomoc...

SSC je osnovan 1948. u Amsterdamu, kao uglavnom protestantsko udruzenje. (Rimokatolicka crkva nikad nije postala clan Saveta.) Od pravoslavnih crkava tu su se pojavili jedino Grci: Carigradska patrijarsija, kao i Kiparska i Grcka arhiepiskopija. SPC se uclanila tek 1965, posle Moskovske patrijarsije, Bugara i Rumuna. Ipak, vec 1968. na Skupstini u Upsali ugledni patrijarh srpski German izabran je za predsednika SSC-a.

Znacajna materijalna pomoc SPC stizala je iz Zeneve. "Bez nje se ne bi moglo ni zamisliti osnivanje novih bogoslovija, stampanje udzbenika i bogosluzbenih knjiga, izdavanje religiozne biblioteke", navodi se u "Spomenici o 50-godisnjici vaspostavljanja Srpske patrijarsije - SPC 1920 - 1970". Nekoliko brojki: za Bogosloviju u Sremskim Karlovcima dato je 25 hiljada dolara, za Bogosloviju Krka 50 hiljada dolara, data je "znacajna suma" za podizanje nove zgrade Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, obilato su pomagani "projekti obrazovanja svestenickog podmlatka"...

Pocetkom 1990. u Zenevi je odrzana - kako je izvestio "specijalni izvestac 'Politike'" Hadzi-Dragan Antic - "konferencija lidera evropskih crkava". Taj regionalni ogranak Svetskog saveta crkava, precizno Konferencija evropskih crkava (KIC), koliko se moze razabrati, bio je naklonjen "srpskoj stvari" jer je zakljuceno "da je stari kontinent u opasnosti zbog prodora islamskog fundamentalizma, zatim unijatstva, nacionalizma..." Price o pretnji "ekstremnog islama" odlicno su tada potpomagale srpski napor da se stanje i razvoj dogadjaja na Kosovu tim faktima objasni. U Zenevi su tada "svedocili i visoki predstavnici pravoslavnog svestenstva koji su i sami bili fizicki napadani na Kosovu - vladika prizrenski Pavle, arhimandrit iz Pecke patrijarsije Atanasije Jevtic..." A krajem 1990. Konferencija evropskih crkava je zasedala u Novom Sadu.

Sa otvorenim simpatijama je odavde januara 1992. pozdravljen izbor Konrada Rajzera, pastora nemacke Evangelisticke crkve, za generalnog sekretara Svetskog saveta crkava. U Patrijarsiji SPC je receno da se radi o "borcu za ekumenizam i zblizavanje sa pravoslavnim crkvama".

... i podrska

Pocetkom 1993. u Beogradu je boravila troclana delegacija iz Zeneve. "Vidimo da patrijarh Pavle poziva na prestanak neprijateljstava i da uspostavlja saradnju sa predstavnicima drugih crkava na prostoru bivse Jugoslavije, ali taj njegov dragoceni rad nije dobro ni dovoljno predstavljen u svetskim medijima." Na temu silovanja je receno: "O silovanim Muslimankama i Hrvaticama strana stampa bez prestanka pise, a mi hocemo da cujemo i o patnji silovanih Srpkinja." Bili su tada vec aktuelni neki zahtevi svajcarskih i nemackih protestanata za iskljucenje SPC iz Saveta, pa je delegacija saopstila: "Ovde smo da cujemo istinu i da odbacimo ideju o suspenziji SPC."

Dalje, Savet je bio jedan od zaista retkih medjunarodnih organizacija koja je 1993. trazila ukidanje sankcija protiv Jugoslavije. "Ukoliko embargo treba da postoji, on mora biti primenjen protiv svih strana u sukobu koje su nedvosmisleno prekrsile humanitarna i ljudska prava", pisali su - kako su prenele nase novine - Konrad Rajzer i Zan Fiser (generalni sekretar KIC-a) Butrosu Butrosu Galiju. Skoro kao da je pismo sastavljao Branko Kostic, tadasnji savezni predsednik koji je u to vreme Galija zasipao pismima. /"Dobro jutro, Gali Butros,/ je l' vi pis'o Branko jutros?"

I novembra 1994. Savet se jos jednom oglasio "uz svaku dlaku". Zatrazio je od "Saveta bezbednosti UN da opozove odluku o upotrebi snaga NATO za napade na polozaje bosanskih Srba". I "zatrazio da se pravoslavni Srbi tretiraju isto kao Muslimani ili katolicki Hrvati".

Da li je ovo od SSC mnogo ili malo?

Mitropolit zagrebacko-ljubljanski Jovan je, na primer, tvrdio da je Savet "nekriticki preuzeo odredjene tendencije zapadne politike". Djakon Radomir Rakic, referent Svetog arhijerejskog sinoda, recimo, kaze da je "zvanicni bilten SSC donosio neodmerene izjave doprinoseci ruznijoj slici srpskog naroda u svetu. Pisuci o silovanjima za vreme rata u Bosni, bilten izricito pominje pridev 'srpski' (vojnici), dok o tudjim silovanjima govori uopsteno 'na drugoj strani' kao da ih nisu vrsili Muslimani i Hrvati." Djakon Rakic kao krunsku optuzbu iz toga izvlaci zakljucak: "Jedno vreme se dobijao utisak da SPC nije clan SSC nego da su to Rimokatolicka crkva, pa stavise, i muslimanska zajednica, jer se o svima njima pisalo sa vise simpatija nego o svojoj crkvi clanici."

Novi verski poredak

Da li je, dakle, to "jedno vreme" dovoljan razlog da SPC istupi iz Svetskog saveta crkava? Sledeci tu logiku, ovaj narod bi doveka odbijao uclanjivanje i u jednu medjunarodnu organizaciju.

Da li su dovoljan razlog "otkrovenja" da Savet okuplja "sve nehriscanske paganske religije, i cak sataniste", da su neke clanice "uvele zene za biskupe i pastore", da se Savet u Zenevi poceo baviti ekologijom, zenskim pravima, politicko-socioloskim problemima a "zanemario dogmatske rasprave i verska pitanja"? Ne. To mogu biti povodi, ali razlog nisu jer ta razlika u razumevanju i tretiranju drustvenih promena gotovo da je konstantna u pristupima pravoslavnih i protestanata. A posebno je to vazda bilo vidljivo u heterogenom Savetu crkava gde "svako svedoci svoju veru, bez obaveze da prihvati tudje predloge s kojim se ne slaze". Moze biti samo da je ovo vreme kad se te razlike, zbog nekih supstancijalnih drustvenih kretanja, sad potcrtavaju.

Jer, ideja SPC o istupanju iz SSC nije ni po cemu originalna. Prvo, krajem maja ove godine iz SSC je istupila Gruzijska pravoslavna crkva, a agencije su uz tu vest dodavale da se "Svetski savet crkava nalazi poslednjih godina pod snaznom kritikom pravoslavnih crkava i nekoliko njih preispituje svoj ostanak u toj organizaciji". A jos pre tri godine, na Velikom saboru Ruske crkve, "preispitivano je clanstvo u Svetskom savetu crkava". Tada je preispitivanje okoncano tako sto je prevladalo misljenje "da bi o istupanju trebalo da odluce sve pravoslavne crkve na zajednickom saboru i da bi jednostran korak Ruske crkve stetio jedinstvu pravoslavlja". Jakih trendova svojevrsne postkomunisticke "pravoslavne ksenofobije" nisu postedjene ni Rumunija, ni Bugarska. Tu, dakle, ne moze pomoci samo liberalisticka kritika "zilota", "izolacionista" ili kako se sve jos ne nazivaju ovakve ocigledno uticajne struje u pravoslavlju. I one su znacajni "znaci vremena", i njih treba citati.

Sada se najavljuje da ce Sveti arhijerejski sabor SPC na redovnom zasedanju "i to u skladu sa dogovorom sa ostalim pravoslavnim crkvama u svetu" odluciti o ovom pitanju. Sama odluka ce biti mnogo vazniji "beleg" od pukog ostajanja u clanstvu ili izlaska iz zenevskog Saveta. To ce, sve je izvesnije, biti jedna od skica novog verskog poretka u Evropi, sad kad je predratna ideja Saveta o Evropi kao "zajednickoj kuci" vec iz temelja uzdrmana.

SLOBODAN RELjIC