Cajetina

UKRAJINSKA UTEHA

U srpskim selima zivi vise od 80 000 momaka koji ne mogu da se ozene. Organizacija "Seoski prag" namerava da taj tezak problem resi dovodjenjem devojaka iz Ukrajine.

Zabrinuti nacionalisti u svojim dirljivim izlaganjima o stanju nacije na izmaku 20.veka, kao po pravilu, ponavljaju pricu o opasnosti da Srbi za nekoliko decenija postanu nacionalna manjina u sopstvenoj drzavi i poentiraju poznatom izrekom "Koga je stado, njegova je i planina". Putnici-namernici kroz centralnu i zapadnu Srbiju mogu da primete kako su planine u tim krajevima puste. Nema ni stada, ni cobana. U selima se sve cesce mogu videti table na kojima se, mesavinom cirilice i latinice, porucuje da je ova zemlja, ipak, na prodaju. Jedina uteha u neveseloj prici jeste u saznanju da tu zemlju nema ko da kupi. Ratomir Adzic, seljak iz okoline Cajetine, hirurskom preciznoscu na uzickoj pijaci analizira problem laganog izumiranja sela. "To je mnogo cudna stvar. Na selima ima svega osim ljudi. Ovde sve radja, sta god da bacis na zemlju, rodice ti : psenica, krompir, sljive, maline... Samo nam se deca ne radjaju."

U selima Srbije zivi vise od 80 000 mladica starih izmedju 25 i 34 godine koji imaju problema sa pronalazenjem zivotne saputnice, navodi se u osnivackom programu drustvene organizacije "Seoski prag" sa sedistem u Uzicu, koja je sredinom prosle godine pocela da vodi kampanju za revitalizaciju i obnovu srpskog sela. Osnivaci "Seoskog praga" su, u medjuvremenu, dobili blagoslov od patrijarha srpskog gospodina Pavla i podrsku Srpske akademije nauka i umetnosti. Prema prici osnivaca te organizacije, veliki srpski pisac Dobrica Cosic izjavio je, nakon citanja programa "Seoskog praga", da nista lepse u zivotu nije procitao, dok je akademik Kosta Mihailovic mudro zakljucio da je rec o projektu od strateske vaznosti za Srbiju. Predsednik "Seoskog praga" Predrag Stojkovic i predsednik Izvrsnog odbora Seoskog praga Predrag Stojkovic i Velibor Majic su, osokoljeni takvom podrskom, napravili plan za ocuvanje planina i porodica koje na njima zive. Udarni deo plana odnosi se na pronalazenje bracnog partnera za nekoliko desetina hiljada seoskih momaka, koji se nalaze u hamletovskim godinama i sebi postavljaju tegobnu egzistencijalnu dilemu - "piti ili ozeniti se". Ostalo je samo da taj program podrze i seljaci.

"Zovu nas cesto momci iz okolnih sela, ali i ostalih krajeva Srbije. Dugo okolisaju, pricaju o mnogim stvarima, jer im je nezgodno da odmah iznesu sta ih tisti i da priznaju da im treba zena. Posle se oslobode, zovu nas ponovo i raspituju se ima li sta novo", prica Velibor Majic.

Ukrajinska misija

Uvidevsi da od nalazenja zena iz gradova nema nista (nece niko da radi), organizatori su se dosetili da posete Rusiju i Ukrajinu ne bi li ispitali mogucnosti za dovodjenje nekoliko desetina hiljada zena spremnih za umetnicki zivot u Srbiji. Jugoslovenski ambasador u Moskvi Danilo Z. Markovic naredio je svim zaposlenim u ambasadi da s paznjom saslusaju predavanje o zivotu na srpskom selu i planovima organizacije "Seoski prag". "Ta podrska nam mnogo znaci za nas dalji rad. Sa puta smo se vratili ohrabreni, jer smo zakljucili da ima mogucnosti za povezivanje nasih naroda, kao i nasih momaka i devojaka sa tih prostora", kaze Predrag Stojkovic.

Za vreme dvonedeljne posete Moskvi i Kijevu, delegacija je prikazala propagandni film o carima zivota u planinskim selima Srbije. "Film prikazuje ekonomski napredak srpskog sela i zivot momaka - kandidata za zenidbu. Da roditelji devojaka i devojke shvate da ne idu u neizvesnost, vec u zdrave srpske porodice, na proplanke, u sume i gajeve gde ce moci da ostvare svoje devojacke snove", kaze se u pismu rukovodstva "Seoskog praga" upucenom predsednicima svih opstina sa velikim brojem ostarelih momaka. Film je izazvao veliko interesovanje, a stotine Ukrajinki iz Kirovgradske oblasti, koju celni ljudi stalno nazivaju "rezervatom lepih zena", zatrazilo je dodatne informacije o lepotama srpskog sela. Mogucnosti, dakle, ima.

"Ubedjen sam da ce kombinacija izmedju tih ukrajinskih lepotica i nasih gorostasnih momaka dati jednu posebnu rasu ljudi. Ta ideja nam je pala na pamet prosle godine, kada je poznati ukrajinski naucnik i veliki prijatelj srpskog naroda Pavel Rudjakov u Uzicu organizovao izlozbu 'Srbi u Ukrajini'. Istorija nam govori da je u 18. veku zabelezena velika seoba Srba u Ukrajinu, gde su se lepo uklopili. Sada je red da nam se iz tih istih oblasti vrati nesto nase krvi", obrazlaze Velibor Majic prednosti ideje da se u Srbiju dovedu ukrajinske devojke. Kao covek koji je citav radni vek posvetio odbrani i zastiti zemlje (penzionisan je kao nacelnik uprave za ONO i DSZ Uzickog okruga) Majic naglasava da taj problem ima multidisciplinarni karakter, isticuci da bi dolazak Ukrajinki ojacao odbranu zemlje. "Ako se 30 000 Ukrajinki uda za ovdasnje seljake, tvrdim da ce Srbiji priteci u pomoc najmanje 300 000 dobrovoljaca."

Prva konkretna akcija u okviru projekta stvaranja istinskog srpsko-ukrajinskog prijateljstva ocekuje se u septembru, kada "Seoski prag" planira da u daleku Ukrajinu odvede 150 izabranih mladica iz svih krajeva Srbije. Organizatori isticu da ce u karavanu ljubavi biti mesta samo za mladice iz uglednih, casnih porodica ("niposto za one sa zadnjim namerama") kao i da oni moraju biti naociti i lepo obuceni. "Vodimo razgovore sa modnom kucom 'Nikolas', da ih sto lepse obucemo, a trazicemo od svakog da popravi zube kako bi ostavio sto lepsi utisak", ponavljaju organizatori i dodaju da, istovremeno, planiraju otvaranje turisticke agencije koja ce u srpska sela dovoditi ukrajinske porodice sa zainteresovanim devojkama. Ukrajinci ce, na taj nacin, moci da se upoznaju sa blagodetima zivota na srpskom selu, ali i sa srpskim momcima. "Cilj nam je samo da na jednom mestu skupimo devojke i mladice, da se oni direktno upoznaju. Uveren sam da ce to biti ljubav na prvi pogled", istice Velibor Majic.

Jesen stize rana

Iako prica o velikom uvozu Ukrajinki i nestrpljivim nezenjama, slusaocima u velikim gradovima moze zvucati prilicno urnebesno, ista prica, sa priblizavanjem selima u kojima su retka radjanja, a cesta umiranja, deluje kao modernizovana anticka tragedija. Nekada su sela iz Luznicke doline bila poznata po tome sto je iz njih potekao veliki broj ravnogorskih junaka, nesto kasnije se s ponosom isticalo da je odakle rodom veliki revolucionar i neustrasivi komunista Nikola Ljubicic, kao i nekoliko visokih funkcionera Drzavne bezbednosti, a sada se sela Karan i Ribasevina najcesce pominju po velikom broju neozenjenih momaka. U lokalnim kafanama se moze cuti pesma "Jesen stize rana, vinogradi zreli, nema ko da ih obidje, da ne bi uveli", ali se nikako ne moze cuti "djuvegije, gde ste, da ste, 'ocu da s' udam". U skolu u selu Ribasevina pedesetih i sezdesetih godina svake godine je kretalo oko 250 djaka. Prvi razred te skole sada pohadja troje djaka. Kao po nepisanom pravilu, sva zenska deca ostaju u gradu i ne vracaju se. Seljaci lagano, sa setom, pricaju da su se u staroj Jugoslaviji (ne kazu kojoj, Titovoj ili kraljevoj) u ovom kraju krcile sume i naseljavalo, dok se sada opet posumljava. Sela malo ozive vikendom, kad se deca vracaju kako bi pokupila meso, sir, kajmak i rakiju i tako prebrodila placena i neplacena odsustva. "Nije im lako, vide da nema 'leba u gradu, al' to nece da priznaju. Najvaznije im je da se prosetaju korzoom, a posle mogu i da gladuju", prica starac Veselin Corovic, cija su deca u Beogradu i Uzicu.

Momci, koji su zagazili u cetvrtu deceniju, tesko pristaju na razgovor o "svojoj muci", a kada pristanu dugo pricaju uopsteno o odnosu drzave prema seljacima, otkupu psenice ili malina, da bi na kraju iz njih provalila bioloska potreba za porodicom. "Vecina momaka se odala alkoholu. Tesko je kad vidis svoje vrsnjake cija deca se vec spremaju za vojsku ili za zenidbu, a ti zivis k'o pustinjak", prica jedan od mladica, koji prilicno zeljno ocekuje odlazak u Ukrajinu. Momci pricaju da su "obezbedjeni sto se tice onih stvari", ali obavezno dodaju da "to nije to - treba neko da skuva kafu, doceka goste, radja decu". Neki od njih deluju kao da su, poput junaka iz Felinijevog "Amarkorda", spremni da se popnu na neko visoko drvo i povicu da im je neophodna zena. Voglioo una donna!

Decenijski prekid

"U poslednjih desetak godina, otkako je sve ovo pocelo, dogodio se neki prekid sto se tice zenidbe i toga. Jednostavno, gotovo sve devojke su odlazile u grad, a od momaka koji su ostajali na ocevini, retko se ko ozenio. Niko ne zna prave razloge. Sada opet ima devojaka, ali su momci vec prestareli", prica 37-godisnji nezenja Pero Simic. Odgovarajuci na pitanje o uzrocima odumiranja sela, seljaci redovno navode drzavu, otkup, neresen status, ali zakljucuju da je ovo vreme naucilo ljude da ne rade. Nece niko da radi, lepse im je da gladuju u gradu i da niste ne rade, slazu se svi ucesnici u imrovizovanoj tribini o buducnosti srpskog sela. "Nema tu nikakvog pravila, niti pravog objasnjenja. Recimo, u poslednje vreme se lakse zene siromasniji momci, jer valjda vise vode racuna o zenama, one su im najvece bogatstvo. Oni imucniji samo gledaju sta treba da se radi ili odu na vasare pa se zapiju sa drustvom. Ovde je bila jedna lepa devojka, i zagledala je dva mladica iz imucnih familija, ali je na kraju uzeo treci koji je, stono narod kaze, siroma' ko sirce. Ona cekala, cekala i na kraju ode kod onog sto se ne premislja", prica Dragoman Kostic, ugledni domacin iz Ribasevine.

Do kuce Velibora Filipovica, jednog od momaka koji ocekuje ukrajinsku utehu, dolazi se prasnjavim seoskim putem koji prolazi izmedju sljivika. U slavskoj sobi, Filipovic docekuje goste, sluzi vodu i kocke secera, kuva kafu i istice da mu je posebno tesko kad se primakne slava - Spasovdan. Zali se da ce mu i ove, kao i prosle godine, propasti vagon i po rakije, jer nema ko da pokupi sljive. "Ne mogu sve sam", recenica je koju ponavlja svakih nekoliko minuta i bezvoljno nabraja da ima 19 hektara zemlje, vodu za celo selo, struju, telefon. "Ma, dosta me je zajeb'o moj djed koji me je k'o malog ucio onako kako treba i sta je stvarno bilo. Mene uciteljica pita ko je bio najveci vojskovodja, a ja odgovorim Draza, i tako me sve naopako poteralo do danas", prica polusaljivo o svom problemu. Na pitanje kakvu zenu trazi, odmahuje glavom i, nakon kratke pauze, odgovara da trazi samo zenu - da mu nista nije vazno. "Ma, prihvatio bi' i zenu sa dvoje djece, prihvatio bi' citavu porodicu, samo da ne zivim sam."

BATIC BACEVIC