RASPRODAJA SRBIJE

'AJDE JANO - KUCU DA PRODAMO...

Po svemu sudeci, pare od prodaje Poste potrosene su, a da niko zivi ne zna kako i zasto

"Plavi raid" toliko ubija insekte, da su vec i komarci naucili. Za to vreme njegov ekskluzivni uvoznik, srpski ministar Milan Beko dobio je zadatak da, posle Poste, privatizuje i Elektroprivredu. Analiticarima ponasanja ovdasnje vlasti to je pouzdan znak da je ona milijarda i 200 miliona maraka od prodaje dela PTT-a, vec potrosena.

Svoj deo posla ministar Beko obavio je briljantno: prodao je Postu za 1,7 milijardu maraka, od toga je 1,2 milijardu naplatio u kesu. Gde su pare, nije odao. Stojicki je podnosio i koliko god je mogao izbegavao nasrtljive novinare koji su uporno trazili da im kaze tacnu lokaciju. Umesto odgovora, samo je konspirativno ponavljao - "novac je u okviru naseg bankarskog sistema", ma sta to znacilo.

Kad je novac "legao", srpska vlada, zaklonjena iza republickog Fonda za razvoj, jos jednom je pokazala virtuoznost u trosenju. Milijarda je za tren oka otisla, sve u profitabilne programe. Opisano sazeto, tako da ne bude dosadno, to je bilo ovako: u prvoj transi odobreno je 670 miliona maraka superpovoljnih kredita preduzecima koja su tvrdila da imaju sklopljene izvozne poslove. U tu sumu ukljucena je modernizacija zeleznice i putne mreze. Da se pare trose namenski, imamo prilike da se uverimo svake veceri na dnevnicima drzavne televizije - bageri neumorno prekopavaju, tece asfalt, drze se govori, dok zadivljeni okupljeni mestani otvorenih usta posmatraju velicanstven prizor. Vrpce ce se seci pred izbore. Ako bas bude trebalo, opet ce se pustati u saobracaj leva pa desna kolovozna traka i tako na svakih pet kilometara.

Stara predizborna trema, "brze pruge" i beogradski zeleznicki cvor, opet su aktuelni. Jos 1991. godine, zanimljivo je podsetiti, predsednik (tada srpski) Milosevic potpisao je sa Francuzima predugovor o izgradnji brze pruge od Subotice do Dimitrovgrada, kojom bi se vozovi kretali brzinom od 250 kilometara na cas. Posle je rekonstruisano tri kilometra koloseka kod Indjije, koliko je inace potrebno da voz koji dostize toliku brzinu - ukoci. Sad se pocinje sa gradnjom nove pruge Valjevo-Loznica kojom ce se vozovi, doduse, ovoga puta kretati brzinom od "samo" 120 kilometara na sat. To opet lepo zvuci u odnosu na trenutnu prosecnu brzinu od nekih tridesetak kilometara na sat, pod uslovom da nema zastoja.

Ako iz ovih projekata bas i ne bude brzog profita, tu su izvoznici, nasa dezurna uzdanica. Kako ce srecni dobitnici kredita taj novac vracati, trebalo bi da vidimo vec za tri-cetiri meseca, ali se ne moramo bas previse unapred nadati. Oko Zajma za preporod Srbije, na primer, podignuta je nevidjena medijska halabuka, da bi na kraju, umesto planirane milijarde dolara, jedva bilo napabirceno stotinak miliona. Sve je odmah podeljeno u profitabilne programe, ali evo vec nekoliko godina cekamo da vidimo kad ce se vratiti. Cekaju i upisnici Zajma (devizni, dinarske uloge pojela je inflacija) da im se nekako isplate zaostale rate, ali uzalud - nema para. Sa ovim "postanskim" devizama stvar je zgodnija - ima ih deset puta vise, a nema kome da se polaze racun.

Krediti su, kad se pogleda struktura dobitnika, deljeni pravedno - svakom po malo, nikome dovoljno i regionalno pravilno rasporedjeno: Vranje i Leskovac, na primer, kao najcvrsca uporista SPS-a bogato su kreditno podstaknuti, dok Nis i Kragujevac nisu dobili ni marke, pa nema bojazni da ce tamo opozicija, nesposobna kakva je, da arci narodne pare i sebi obezbedjuje predizborne poene. Opozicione stranke vec su dobile novac za predizbornu kampanju preko ziro-racuna, a opstedrustvenim bogatstvom raspolazu oni kojima je narod poverio da o njima (i o narodu i o bogatstvu) brinu.

Brige su, naravno, raznovrsne: ne bi republicki ministar prosvete Jovo Todorovic samoinicijativno dobio napad velikodusnosti, pa prosvetnim radnicima obecao isplatu tri zaostale plate, plus redovnu avgustovsku, da vlada nije odvojila 100 miliona maraka, kako bi odvratila prosvetare od namere da ne pocinju ovu skolsku godinu. I to bas pred izbore. Izdvojila je, dalje, vlada i 120 miliona maraka za isplatu "novog" duga penzionerima, tradicionalno lako podmitljivoj populaciji, narocito pred izbore. Strategija za resenje takozvanog starog duga od 2,1 penzije koji se vuce jos od 1995. godine, tvrdi Zoran Vacic, republicki poslanik Demokratske stranke, jeste "odugovlacenje i cekanje da penzioneri, jedan po jedan, svi pomru".

I zdravstveni radnici, zbog neisplacenih plata skloni strajkovima, koji bi delovali bas neugodno sad pred izbore, mogu se nadati licnim dohocima, posto je za to, kao i za kakvu-takvu normalizaciju u snabdevanju lekovima, obezbedjeno 150 miliona maraka. Dovoljna je prosta matematika da se sabere kako je vec dovde potrosena milijarda PTT maraka, ne racunajuci najnoviju transu kredita od pre neki dan, kad je 29 firmi za proizvodnju poljoprivrednih masina dobilo javno neobelodanjenu sumu novca. Devize iz Fonda za razvoj (oko 45 miliona maraka) izdvojene su i za otkup malina i ostalog jagodicastog voca od seljaka, na cemu se u izvozu moze lepo zaraditi, pa se godinama za taj posao svi grabe. Ovom prilikom moze malo nezgodno da zazvuci to sto su izvoznici jagodicastog voca bas firme koje vode srpski ministri i ostali funkcioneri, bar prema informacijama koje su objavljene, a nisu nijednom demantovane.

Dakle, sta se pred izbore moglo podmazati, podmazano je. Sa ovom milijardom vise se nije moglo, jer se pokazalo da je za nasu potpuno upropascenu privredu to samo kisica usred Sahare. Bice dovoljno da se prezivi do izbora i na njima, po mogucstvu, opet pobedi. Posle Nove godine stize ostatak para od prodaje PTT-a, nekih 500 miliona maraka, da se vlast ispomogne do sledece prodaje. A na redu je, kao sto smo rekli, Elektroprivreda (zajedno sa rudnicima), za ciju se prodaju upravo prave racunice. Po diskontnoj ceni, kupci ce se sigurno naci. Posle imamo Naftnu industriju, tako da reformama nase privrede, privatizaciji i ulaganju u profitabilne programe, nikad kraja. Odnosno, jednom kad se sve potrosi i rasproda, mozda i dodjemo do kraja. Tako su, moze biti, u pravu oni koji tvrde da cemo se Titovog doba secati kao zlatnog Periklovog. Pogotovu kad za deset godina, po ubrzanom postupku, potrosimo i prodamo sve sto je stvoreno i zaradjeno u prethodnih pedeset.

BILjANA MILOSEVIC