NORMALAN LUDOM NE VERUJE
U nasoj javnosti se zazire i strahuje od dusevnog bolesnika porodice, cija je uloga presudna u njihovom lecenju, neretko ih odbacuju i ostavljaju da u bolnici provedu citav zivot, ne pruzajuci im sansu da se uklope u "normalan svet"
Specijalna psihijatrijska bolnica u Gornjoj Toponici kod Nisa sa kapacitetom od 1200 postelja za najteze dusevne bolesnika, i sa oko 600 radnika svih profila, najveca je bolnica takve vrste kod nas i spada medju najvece psihijatrijske bolnice u Evropi. Zbog tezine bolesti u njoj se preko 60 posto bolesnika na lecenju zadrzava duze od godinu dana. Medjutim, cest je slucaj da kada se pacijent zaleci i prema medicinskim pravilima treba da se vrati u socijalnu sredinu, porodica ne zeli da ga prihvati. Tada i dalje ostaje u bolnici, sto uglavnom pogorsava njegovo dusevno stanje. Bez sanse da se resocijalizuju, mnogi provedu i okoncaju svoj zivot u ovoj bolnici. Trenutno se u njoj nalaze 34 pacijenta koji su na lecenju duze od 30 godina. Nedavno je umro bolesnik koji je na lecenju proveo neprekidno 60 godina.
Mentalitet
Po misljenju dr Dragana Vukica, neuropsihijatra i direktora SPB u Gornjoj Toponici, nas mentalitet i odnos pojedinca prema svom mentalnom zdravlju otezavaju uspesno lecenje dusevnih bolesnika:
"U nasem narodu sasvim je prihvatljivo da nekoga boli zub, ili ima zapaljenje pluca. O tome se rado prica, a nalaze se i reci utehe. Ali, ako neko ima bilo kakav psihicki poremecaj, on ga, nazalost, mora prikrivati, cak i od najblizih clanova porodice. Psihicke smetnje se smatraju sramnim, dusevni bolesnici su izlozeni podsmehu i nepozeljni su u socijalnoj sredini. Vecina insistira na njihovoj izolaciji. Zbog toga se i osobe sa blagim psihickim poremecajima nerado obracaju psihijatru. To cesto produbljuje njihove tegobe, sto za posledicu ima trajno dusevno oboljenje koje se tesko terapijski koriguje. Ima slucajeva kada zbog prirode bolesti neki i ne znaju da su bolesni, pa pruzaju otpor da se jave psihijatru. Kada porodica vise ne moze da tolerise bolesno ponasanje, odvazava se i uprkos "bruci koja ce puci", poziva policiju da obezbedi pratnju takvog pacijenta do psihijatra.
Kad "pukne bruka", da joj ne bi pravio nove probleme, porodica insistira da njen oboleli clan sto duze ostane u bolnici. U nekim slucajevima kontakti sa lekarima i pacijentom potpuno izostaju ili su retki. Iako je najveci broj pacijenata iz juzne Srbije i sa Kosova (25 posto), desava se da ponekad porodice iz severnih krajeva smestaju ovde svoje obolele clanove da bi bili sto dalje od ociju rodbine, prijatelja...
Hospitalizam
Kada se pacijent zaleci, a porodica ga ne prihvata nazad, on se obicno upucuje u neki od domova za umobolne. Kako su i oni prebukirani, iz humanih razloga, SPB ih prihvata ponovo. Uprkos apelima lekara i socijalnih radnika koji danima, nekad i mesecima pokusavaju da stupe u kontakt sa rodbinom ili staraocem pacijenti zbog produzenog boravka u bolnici postaju sve zavisniji od nje. Ta pojava kada bez bolnice i izvan njenog okruzenja gotovo i ne mogu da se snadju, zove se "hospitalizam". Brojna pisma, telegrami, pozivi socijalnih radnika ostaju bez odgovora. Najpotresnije scene vidjene su u vreme ekonomske krize kada su mnogi pacijenti bili prepusteni iskljucivo brizi bolnickog osoblja, bez pomoci u odeci i hrani od svojih najblizih. Mnoge od porodica neodazvanih na apale lekara su i primaoci tudje nege i pomoci na racun pacijenta o kome bi trebalo pojacano da brinu. Po recima dr Vukica, neke su i previse zainteresovane, samo zakratko:
"To se desava kada od pacijenta treba da se nasledi neka materijalna prinadleznost ili nekretnina. Kada se to ostvari, nasi pacijenti ostaju prepusteni sami sebi u bolnici."
Za one koji su vise od 30 godina na lecenju, ova bolnica je drugi dom. Svoju muku dele sa ostalim bolesnicima slicnih sudbina i lekarima. Mnogi od njih su radno angazovani, uglavnom na bolnickom imanju. Kao nadoknadu bolnica im obezbedjuje uzinu, novac za cigarete. U bolja vremena odvodjeni su na izlete u pratnji strucnog osoblja. Neki ispoljavaju vanredne kreativne sposobnosti kroz likovno, literarno stvaralastvo. Jedan od pacijenata koji je na lecenju skoro 30 godina, napisao je 160 pesama. Najverovatnije ce neka od njih biti objavljena u knjizi o umetnickom stvaranju dusevnih bolesnika iz ove bolnice, koja uskoro izlazi iz stampe. Kao jedan od vidova saradnje porodice sa lekarima i pacijentom je i odlazak na vikend. Neki od pacijenata nisu otisli godinama. Rodbina ih retko obilazi. Jedan od bolnickih "veterana" kuci nije otisao u poslednjih sedam godina. Ima zenu, sina, cerku. Dodju jednom u dve do tri godine. Nedavno je umro bolesnik koji je bio na lecenju od 1933. godine. Rodbina je odbila da ga sahrani. Sve je cesca pojava da porodica nakon smrti dusevno obolelog clana ne zeli da prihvati njegove posmrtne ostatke. U bolnickoj arhivi postoje brojni telegrami, pisma sa najrazlicitijim obrazlozenjima. Tada posmrtni ostaci bivaju sahranjeni na bolnickom groblju u pratnji malene bolnicke povorke. Malo je onih koji na njemu oplakuju svoje najmilije. To cine pacijenti kojima u secanju ostaju prijatelji sa lecenja", prica dr Vukic.
Strah
Strucnjaci smatraju da u nasoj javnosti postoji neopravdani strah od dusevnog bolesnika. Naravno da ima onih koji su opasni po okolinu, ali su oni pod adekvatnim strucnim nadzorom. Cak i lekari sa drugih klinika nerado primaju dusevnog bolesnika na lecenje. Nedavno je uslov za prijem jednog pacijenta na ortopediju bio da SPB obezbedi osoblje koje ce ga cuvati, iako je bezopasan po okolinu. Inace, u istoriji bolnice zabelezen je jedan slucaj napada od strane dusevnog bolesnika. Daleke 1937. godine dr Snarskog, izbeglog Rusa, koji je 1929. godine primljen na rad u bolnicu, ubio je jedan pacijent ove klinike.
Ima (li) nade
Moderna psihijatrijska doktrina je kategoricna - vecina dusevnih bolesnika, pod odredjenim protektivnim uslovima, mogla bi biti drustveno korisna. Pacijenta bi trebalo zadrzati u bolnici dok se ne popravi njegovo dusevno stanje, a onda bi trebalo da se vrati i uklopi u drustvenu sredinu, u slucajevima kada je to moguce. U SPB u Gornjoj Toponici smatraju da bi novo vreme poboljsalo lecenje dusevnih bolesnika, jer bi omogucilo da se i porodica mnogo aktivnije ukljuci u lecenje. Za sada u mnogim slucajevima porodica indirektno doprinosi samo pogorsavanju bolesti. Potrebno je malo hrabrosti i spremnosti pa da se obolelom pomogne. "Hospitalizam" izgleda otudjujuce i neljudski. Traje dugo - do kraja zivota.
Dragana Novkovic
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.