SPORAZUM U BELOM DVORU
Ali, to nije bila njegova jedina greska u proceni situacije i sopstvenih stvarnih mogucnosti. Bivsi americki specijalni izaslanik za Balkan Holbruk i njegov naslednik, pomocnik drzavnog sekretara Robert Gelbard, najpre su jos jednom u tandemu prokrstarili linijom Split-Sarajevo-Banjaluka-Tuzla-Beograd, da bi tek na kraju ovog dugog i napornog puta shvatili da se sprovodjenje u delo dejtonskog aranzmana odvija mnogo teze nego sto su to ranije racunali. Mnogo od onoga sto je zamisljeno nije uradjeno, a vreme prolazi... A, sto je po administraciju u Vasingtonu mozda i najneugodnije, jos nije obezbedjen nijedan opipljiv dokaz (koji bi mogao biti predocen Kongresu ili gledaocima americkih TV mreza) da su se trud i ulozena sredstva isplatili: krupne ribe na listi optuzenih za ratne zlocine jos nisu izvedene pred Medjunarodni tribunal u Hagu, a najpoznatiji medju njima - Radovan Karadzic - i dalje kao da prkosi Americi (cija je diplomatija stavila svoj ugled na kocku povodom Dejtona), dajuci intervju cak i jednom uglednom nemackom listu ("Ziddojce cajtung"), koji mu pravi reklamu...
Nevolje ove najnovije americke diplomatske misije su pocele jos u Splitu, kada je u razgovorima sa hrvatskim predsednikom Franjom Tudjmanom i predsedavajucim Predsednistva BiH Alijom Izetbegovicem izbilo na videlo koliko je napora potrebno uloziti da bi dvojica potpisnika Dejtonskog sporazuma (Tudjman i Izetbegovic) obecali da ce uciniti ono sto je od njih zahtevano. Pored ostalog, da ce svojim sunarodnicima u Bosni naloziti da ne napadaju i ne progone (kao sto su to cinili u Jajcu i Vogosci) pripadnike drugih nacija i vera...
Zatim je, u Sarajevu, usledilo rvanje sa clanovima "dejtonskih" tronacionalnih drzavnih organa BiH nadleznih za raspodelu ambasadorskih polozaja, dizajn buducih novcanica, utvrdjivanje pozivnih brojeva telefonskih centrala... U prvom slucaju (ambasadori), muslimani su morali da se pomire s tim da njihovi izabranici nece vise svuda i na svakom mestu biti jedini tumaci interesa Bosne. Posle dugog i mucnog natezanja, zadovoljili su se samo s islamskim zemljama i ambasadorskim polozajima u UN u Njujorku, kao i u Londonu, Stokholmu, Becu, Budimpesti i Zagrebu. Hrvati su dobili sto su trazili: Vatikan, Bon, Rim, Madrid, Buenos Ajres, Brisel, Tokio, Otavu i Beograd. A Srbima su prepusteni Vasington, Moskva, Pariz, Peking, Tel Aviv, Kairo, Nju Delhi, Kanbera, Atina, Ljubljana i mesto ambasadora u sedistu UN u Zenevi.
Kako ce ta jedinstvena BiH diplomatska sluzba sutra funkcionisati, moze samo da se pretpostavi, narocito ako se ima u vidu izjava jednog (od dva) kopredsednika "dejtonske" vlade BiH, Harisa Silajdzica, da je duznost ambasadora da zastupa interese "drzave BiH koja postoji vec 1 000 godina". Treba samo zamisliti buduceg diplomatskog izaslanika Sarajeva (muslimana) u Zagrebu, koji bi imao zadatak da to (o tisucljetnoj bosanskoj drzavnosti u avnojsko-dejtonskim granicama) objasni hrvatskom predsedniku Tudjmanu, ili njegovog kolegu-ambasadora (Hrvata), koji bi se u Beogradu upustio u poduhvat da ovdasnjim zvanicnicima rastumaci istoriju loze Kotromanica i loze Nemanjica, srpske i bosanske drzave, na nacin na koji sada tu istoriju interpretiraju "teoreticari" poput Harisa Silajdzica i onih iz rukovodstva SDA...
Rasprava o novim novcanicama zajednicke BiH valute okoncana je tako sto su, pod americkim pritiskom, svi opet bili prinudjeni da popuste: nece biti nicijih crkava (dzamija), verskih i slicnih simbola na njima. I svadja o pozivnim brojevima telefonskih centrala okoncana je karakteristicnim kompromisom: citava Bosna imace isti (jedinstveni) telefonski pozivni znak, ali ce nakon toga, ipak, slediti i prepoznatljiv dodatni broj za muslimanska, srpska i hrvatska podrucja. Dakle, svakome ponesto: za ljubitelje jedinstvene BiH - jedinstveni broj, za zagovornike podele i deobe - i dodatna nacionalna cifra!
Holbruk i Gelbard sa saradnicima su se, potom, posebno pozabavili srpskim slucajem: sudbinom Radovana Karadzica, odnosima Momcila Krajisnika i Biljane Plavsic, Pala i Banjaluke... Kada su, posle neprospavane prethodne noci, u petak u ranim popodnevnim casovima stigli u Beograd, delovali su vec umorno i iscrpljeno. Tu su ih, najpre, docekali stari znanci, lideri vodecih opozicionih stranaka u Srbiji, predstavnici nacionalnih manjina, studentski prvaci, novinari i drugi "cinioci javnog zivota demokratske Srbije".
Na prigodnom koktelu u vrtu rezidencije americkog ambasadora, Holbruk, Gelbrda i ostali clanovi delegacije su, uglavnom, pazljivo saslusali probrane goste: lideri opozicionih stranaka koje su se odlucile za bojkot narednih predsednickih i skupstinskih izbora potanko su ih informisali o razlozima za takvu svoju odluku; Vuk Draskovic i lideri koalicije "Vojvodina" objasnjavali su im zasto nameravaju da izadju na izbore, a prvaci "nacionalnih reprezentacija" - Albanaca sa Kosova, Madjara iz Vojvodine i muslimana iz Sandzaka - su, jedni za drugima, iznosili svoje slucajeve...
Svakome je upucena poneka rec ohrabrenja i svakome je receno da ce Amerika od vlasti u Beogradu traziti da postuje demokratske standarde, ljudska prava i slobode, prava etnickih zajednica... Da bi posebno naglasili znacaj od vlasti nezavisnih medija, Holbruk i Gelbard sa saradnicima su nakon ovog prijema, a pre svih drugih oficijelnih susreta u Beogradu, posetili "Studio B" i ovoj stanici, kao i Radiju B92, dali specijalne intervjue.
Zatim su krenuli u poslednju rundu: najpre u Generalstab Vojske Jugoslavije, gde ce razgovarati o realizaciji Beckog sporazuma (zasnovanog na Dejtonu) o smanjenju oruzanih snaga i teskog oruzja, koje, kazu, tece po planu: Vojska Jugoslavije je do sada unistila "visak" od oko 1 000 komada artiljerijskog oruzja i 240 tenkova. I, na kraju, seli su na kanabe kod Slobodana Milosevica u Belom dvoru...
Razgovori americke delegacije sa Slobodanom Milosevicem su - sto u petak uvece, sto u subotu - trajali gotovo deset casova. U drugom delu, u subotu, u razgovore je ukljucen i clan Predsednistva BiH iz Republike Srpske Momcilo Krajisnik. O cemu je sve bilo reci, sta je ko od koga trazio, i sta je dobio, moze samo da se nagadja.
Holbruk je u subotu popodne, nakon sto se oprostio s Milosevicem, novinarima stavio do znanja da svrha njegovog dolaska nije ni bila da se nacini neki "spektakularan", pojedinacni "potez". "Nas cilj je bio da se ubrza ukupni proces primene onoga sto predvidja Dejtonski sporazum. U pocetku smo veoma mnogo kasnili, bili smo godinu dana u zaostatku. Sada smo nadoknadili deo tog zaostatka, ali jos mnogo kasnimo...", rekao je Holbruk.
Zvucao je, zaista, kao da se pravda. A novinari su ga uglavnom upamtili kao coveka koji ne moze da odoli a da se ne pohvali nekim svojim "senzacionalnim" diplomatskim uspehom. I, koji ce, kad ima cime da se pohvali, sve uciniti da sebi pribavi maksimalan publicitet...
"Sinocni prvi deo nasih razgovora s predsednikom Milosevicem okoncan je bez postignute saglasnosti. Jutros nam se pridruzio i Krajisnik. O onome sto je u tim razgovorima postignuto, nije izdato zajednicko saopstenje, zato sto smo Bob Gelbard i ja smatrali da to u sadasnjim okolnostima nije potrebno. Ali, mi smo ucinili korak napred", rekao je Holbruk.
Prva reakcija vecine prisutnih novinara i diplomatskih posmatraca na ono sto je o razgovorima s Milosevicem saopstio Holbruk bila je - razocarenje. Bilo zato sto "nije postignuto nista", ili zato sto o postignutim dogovorima nista nije saopsteno javnosti. Jer, mnogi su se, ocito, nadali nekakvom "spektakularnom" diplomatskom obrtu, koji je izostao i ocekivali "senzacionalnu vest", ovakvu ili onakvu... Uostalom, sama cinjenica da je Holbruk ("buldozer diplomatija") bio angazovan za ovu priliku, navodila je na pomisao da ipak nije rec o rutinskoj misiji. Zato ce, jedni, odmah pozuriti da jave da je Holbruk posle susreta s Milosevicem "ostao praznih ruku". Rojter je, citirajuci neimenovanog zapadnog diplomatu u Beogradu, javio da je utakmica "Srbi protiv Jenkija" ovoga puta zavrsena rezultatom 2:0 za Srbe!
Drugi ce biti nesto obazriviji i nagovestiti mogucnost da su Holbruk i Milosevic prosle subote mozda i utanacili nekakvu pogodbu koja bi se, recimo, ticala sudbine Radovana Karadzica, ali da zbog "osetljivosti trenutka" (izbori u Srbiji) javnosti za sada nista o tome nece biti saopsteno. A postoji i treca varijanta: da je na Milosevicevom stolu ostala ponuda, sa odgovarajucim pratecim uslovima, o kojoj on treba da razmisli u narednih nekoliko dana. Jer, dogovoreno je da se Robert Gelbard vrati vec za nekoliko dana, mozda i zato da cuje definitivan odgovor na ponudu?!
Ovaj novinar (dolepotpisani) pitao je Holbruka: "Da li su predstojeci izbori u Srbiji na bilo koji nacin uticali na vase razgovore sa Slobodanom Milosevicem i na ishod tih razgovora?"
Holbruk se malo namrstio, kao da je i gestom, izrazom lica, hteo da kaze - "kojesta, kako mozete da mi postavite tako glupo pitanje!" - a zatim odgovorio: "Bilo je reci i o izborima u Srbiji, ali to ni na koji nacin nije uticalo na nase stavove i na ishod vodjenih razgovora, koji su se ticali Bosne."
Zatim je Holbruka jos neko od prisutnih novinara pitao: kako bi Amerika reagovala kada bi na narednim izborima u Srbiji pobedio Vojislav Seselj i Srpska radikalna stranka? Holbruk se, ponovo, za trenutak malo namrstio, a zatim odgovorio da se oni ne mesaju u unutrasnju politiku i da se to njih uopste ne tice: "Mi nismo zvanicno priznali ovu zemlju i, prema tome, nije nase da priznajemo ili ne priznajemo vlade pojedinih njenih federalnih jedinica", rekao je.
Nema sumnje da je "slucaj Karadzic" bio centralna tema razgovora u Belom dvoru u Beogradu. A uz to je bilo reci i o ostalima sa haske liste optuzenih za ratne zlocine, narocito o onima koji se trenutno nalaze u SR Jugoslaviji. Holbruk je novinarima rekao da su Milosevic i Krajisnik trazili da se "revidira" prethodni sporazum (o Karadzicu), ali da je americka strana rekla da to nije moguce. Nije, medjutim, precizirao kakva je revizija (i kojeg "sporazuma") predlozena. Moglo se, tek indirektno, zakljuciti da je, verovatno, bilo reci o sporazumu zakljucenom 18. jula 1996. godine u Beogradu, koji su osim Holbruka i Slobodana Milosevica, potpisali jos i Momcilo Krajisnik i Aleksa Buha, a kojim je bilo predvidjeno da se Radovan Karadzic vise nece pojavljivati u javnosti, davati intervjue...
"Gospodin Krajisnik nam je, obecao da ce se licno postarati da taj sporazum bude postovan i da se Karadzic vise nece pojavljivati u javnosti. Mi smo to samo primili k znanju i pazljivo cemo nadgledati da li se to sto je on obecao i ostvaruje... Nismo mu zauzvrat obecali nikakve ustupke i ostajemo cvrsto na stanovistu da Radovan Karadzic mora biti izveden pred Tribunal u Hagu", rekao je Holbruk.
Iako ce barem deo proslonedeljnih beogradskih razgovora Slobodana Milosevica sa specijalnom americkom diplomatskom misijom, koju su predvodili Ricard Holbruk i Robert Gelbard, ostati nepoznat javnosti, nesto je od toga bilo - samo po sebi - ocigledno: americka strana i dalje ozbiljno racuna na Milosevicevu kooperativnost. "Predsednik Milosevic je vest pregovarac, koji snazno brani svoje interese, onako kako ih on vidi... Mi verujemo da on mora biti potpuno angazovan i dati svoj doprinos da se Dejtonski sporazum realizuje. U ovim razgovorima on je igrao konstruktivnu ulogu", rekao je Holbruk.
Bilo je, isto tako, ocigledno da americka strana racuna i na kooperativnost Momcila Krajisnika i da se nada da ce i on uciniti sve sto je obecao. Eventualne simpatije i naklonosti ovoga puta nisu igrale bitnu ulogu. Partneri iz nuzde su zeleli da obave posao: da li su ga zaista obavili, i kako, ostaje tek da se vidi.
Stevan Niksic
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.