ISPOVEST: NIVES STEVANOVIC I SLOBODAN PROTIC

POBECI NEKUD, DALEKO, STO DALJE...

Bracni par iz Beograda Nives Stevanovic i Slobodan Protic, nedavno je akcijom solidarnosti posada JAT-a iznajmljenih "Rojal Nepal ervejzu", izbavljen iz nepalskog zatvora. Poput desetine hiljada nasih sugradjana, i njih dvoje su pozeleli da, negde u belom svetu, rat i bedu zamene boljim zivotom. Prodali su stan na Karaburmi, svoj jedini kapital, i u oktobru 1993. obreli se u Ceskoj. Upravo tada stupa na snagu zakon o vizama i prokazeni jugoslovenski gradjani bivaju nepozeljni, ne samo u Pragu vec i u svim evropskim gradovima.

U izboru nekoliko zemalja u koje mogu da odu, Nives i Slobodan odlucuju se za Nepal. Ne snalazeci se u "zemlji hramova i monaha", ostaju bez novca i boravisnih viza, zbog cega bivaju drakonski kaznjeni na po jedanaest godina surovog azijskog zatvora.

Saznavsi za sudbinu svoje cerke i zeta, Milka Stevanovic, mada u veoma losem zdravstvenom stanju, zapocinje svoj mucni hod kroz ravnodusne drzavne institucije. Njena upornost donosi rezultate. Vladimir Jestretijevic, inspektor beogradskog odeljenja Interpola, upoznaje redakciju "Revije 92" sa ovim slucajem. Sudbinskim putevima, objavljeni clanak dolazi do ekipe "jatovaca" na Dalekom istoku. Njih dvadeset i cetvoro, stjuardese, piloti i mehanicari prikupljaju 4 000 dolara, koliko je potrebno za otkup dvoje Jugoslovena iz nepalskog kazamata. U akciju se ukljucuje i ruski "Aeroflot", koji ih iz Katmandua dovozi svojim avionom, posle 316 dana provedenih u zatvoru.

Ovo je potresna ispovest dvoje ljudi koji, bezeci od ovdasnjeg kosmara, tragicno se ne snalazeci dopadaju u svet u kojem dominiraju korupcija i nasilje, kao i nepozeljnost stigmatizovanih Srba.

NEPOZELjNI (Nives): Oboje smo bili bez posla, u kuci vise nije bilo hleba. Ja sam radila slike od cije prodaje vise nismo mogli da kupimo ni cigarete. Kako preziveti tu zimu 1993/94? Mogucnosti su nikakve. Sta uraditi? Otici odavde!? Nismo imali ideju kuda da odemo. Culi smo da je slobodan ulaz u Cesku. Prodali smo stan za 40 000 maraka i krenuli. Planirali smo da se tamo malo stabilizujemo, a da Slobodan u prvoj prilici ode do Pariza i uzme neko malo nasledstvo od njegovog pokojnog oca, koji je dugo ziveo u Francuskoj. Ali, to mu nije uspelo, bio je onemogucen u tome. Nasli smo stan u Pragu, platili ga sest meseci unapred, a onda su uveli vize za Jugoslovene. Morali smo da odemo u Bratislavu, zatim smo opet pokusali da se vratimo u Cesku - u njihovoj ambasadi u Bratislavi nisu hteli ni da cuju za to. Onda se on strasno razboleo od bubrega. Doktor je rekao: "Ovo je uzasno, on ce umreti!" Taj lekar je preduzeo sve da ga izleci i posto je malo zalecen, resili smo da ostanemo u Bratislavi, a da u prvoj prilici ponovo krene u Francusku.

Onda je stupio na snagu zakon prema kojem smo odmah morali da napustimo Slovacku. Kuda da idemo? Nemamo vremena da trazimo vizu ni za jednu zemlju. Rekla sam: "Molim vas, dajte nam samo jedan dan da nadjemo vizu. Nismo ucinili nikakav prekrsaj!?" Kazu nam: "Budite srecni sto mozete da odete odavde!" Zasto? Nece da razgovaraju sa nama - "Morate da odete!" Jedina olaksavajuca okolnost bila je ta sto nam je sluzbenica na kraju rekla: "Idite odmah, ali se mozete vratiti." Rastrcali smo se da saznamo kuda mozemo bez vize. Tog trenutka mogli smo da putujemo u Sri Lanku, Indiju, Nepal i Japan.

Razmisljali smo: za Japan nemamo dovoljno novca, u Sri Lanki je gradjanski rat, u Indiji ce njemu skoditi klima. Kaze Sloba: "Nepal je najbolje resenje s obzirom na klimu, a verovatno moze i jeftino da se zivi, tako da sacuvamo novac za povratak u Slovacku." Kupili smo povratne avionske karte i 1. juna '94. obreli smo se u Katmanduu.

POPUT JOGINA (Slobodan): Ja sam povucen covek i moj svet se zasniva na unutrasnjem zivotu. Citao sam Veljacica i on me je dosta inspirisao da u mislima cesto budem sa sirotinjom koja jede pirinac, sa joginima koji lutaju svetom. Moje znanje o Nepalu bilo je iz knjiga i ja sam bio spreman da tamo vidim sirotinju, ali sam mislio da imaju jaku religiju, da su ljudi na visem duhovnom stupnju.

Kad smo sleteli u Katmandu, obuzelo me je cudno osecanje: sad je sve iza nas. I Evropa i Jugoslavija, sav taj uzas rata. Bio sam pod stalnim pritiskom da ce mi neko zakucati na vrata i obuci uniformu. Pogotovu sto su moji iz Bosne. Kaze mi komsija: "Utoliko je veca tvoja obaveza da ides u rat!"

Na aerodromu su nas sacekala trojica vladinih sluzbenika, pitaju me: "Sta trazis ovde kad je nasa vojska u Jugoslaviji?!" Nisam razumeo njihovo pitanje i pomislio sam da je to mozda, neka njihova sala. Onda smo naleteli na Cijana Netribatraja, poslovnog coveka iz bramanske porodice. Rekao mi je da on mene ceka. Bio sam nakljukan lekovima, bilo mi je lose i pomislio sam da je to jedna od tih istocnjackih sala. Odveo nas je u hotel za koji je radio. Stalno je ponavljao da je iz bramanske porodice, sto je tamo strasno bitno, i da moze da nam pomogne.

Medjutim, sve sto nam je pomogao bilo je da nas vodi po hramovima. Stalno je trazio novac jer, navodno, i njemu traze novac. Moja greska je bila sto sam mu davao velike sume. I ne samo njemu, i taksistima i poznanicima Nepalcima, misleci da cemo tako steci njihovu naklonost i poverenje. Davali smo mu novac verujuci da ce nam svojim vezama omoguciti da sredimo nas status, pomoci da se zaposlimo. Smatrao sam da dugo necemo moci da se vratimo u Evropu. A novac je postepeno nestajao.

ODLICNE SANSE (Nives): Vec sledeceg dana sam mu rekla: "Molim te da idemo odavde!" Od pocetka se nesto cudno dogadjalo. Recimo, kad su nam stavljali ulaznu vizu u pasos, sve vreme su nas cudno posmatrali i rekli nam: "Odavde se tesko odlazi!" Ni u filmovima nisam videla takvu bedu. Ljudi leze po ulicama, oni koji umiru i oni koji pokusavaju da zarade jednu rupiju. Izmesani ljudi i psi, mrtvi pacovi koje niko ne sklanja... Uzasna prljavstina, djubre na sve strane. Odmah sam htela da se vratimo. "Ne", kaze Sloba. "Sacekaj, tek smo dosli, ima tu sta da se vidi." Tako smo ostali.

Onda smo naleteli na tipove koji su nam rekli: "Zasto ovde ne otpocnete neki posao? U Nepalu su odlicne sanse!" Sloba je imao ideju da predaje francuski. "Odlicno", rekli su i obecali da ce pokusati to da isposluju preko svojih veza. "Samo, za to treba novac, normalno, unapred." A onda: "Nije dovoljno, nije dovoljno..." U Katmanduu nisam upoznala coveka koji govori francuski i meni su ta njegova ocekivanja bila nerealna.

Ima strasno mnogo ljudi po ulicama koji ne rade nista. Samo gledaju ko sta radi. Tako da se sve zna. Ko je i gde isao, sta je ko rekao. Svi sve znaju o svakom. Na jednog stranca dolazi pet-sest mestana koji ga, jednostavno, uhode. Covek, naravno, nema pojma a oni su placeni za taj posao. Stranci se cude od cega zivi taj narod i sta radi tolika masa na ulicama. U Butanu je to legalno. Ne mozes da ides bez pratnje, posto si stranac. Ovde je bilo drugacije.

POLjAK U ZLATNOM TROUGLU (Slobodan): Pre naseg dolaska tamo su se dogodili krvavi nemiri. Do mene je dosla knjizica sa fotografijama iz tih dogadjaja. Netribatraj je rekao da je odmah bacim jer ce mi doneti nevolje. Ne znam kako je nestala iz moje sobe. Onda sam doznao da imaju maoiste, dakle komuniste koji se bore protiv kralja. Doziveo sam da me provociraju - sta znam o marksizmu? Rekao sam da znam jer se kod nas o tome uci u skoli. Onda su me ljudi koji izgledaju kao da su pijani, sto kod njih nije cest slucaj, pitali da li bih im drzao predavanje, da im je to potrebno i da ce ga organizovati van grada! Kazem da sam ja pobegao od marksizma. Znam da sam u kraljevini i shvatam da je to opasno.

Jednog dana u nasem hotelu, koji je bio relativno cist (tamo nista nije dovoljno cisto), pojavio se jedan Poljak. Rekao je da se zove Andrej, da je cuo za nas (?!), da zeli da nam pomogne. Jer, "mi smo Sloveni!" Pokusavao je da nam objasni sta se tu desava, i stalno nam je ponavljao da mozemo vrlo lose da prodjemo zbog problema sa vizom. "Gore vam je za vizu nego za droge!" Mislio sam da on to pokusava da nas navede na neki posao sa drogama. Navodno, on tu zivi sedam godina, nije mu lose, jer je tu "zlatni trougao". Nikada nam nije rekao o cemu se tacno radi.

Poljak je delovao prijateljski i mi smo se pored njega opustili. Ali, kako je vreme odmicalo, poceo je da nam govori da smo nesposobni i da ne zna sta ce sa nama. Da je to Istok, da je to okrutan svet koji ne poznaje milosrdje. Da cu brzo potrositi svoj novac i da je jedini nacin da se zaradi na racun nekog drugog. Rekao sam da je meni to odvratno; nekog moras da prevaris da bi zaradio.

U pocetku mi je grad bio zanimljiv. Hramovi, levo-desno, posle vidim da nema monaha. Sve je to napusteno, sluzi samo u turisticke svrhe. Svi su napustili religiju u potrazi za pirincem, ako tako ironicno mogu da se izrazim.

Kad smo videli da nam novac nestaje, poceli smo drasticno da stedimo. Postepeno sam prodavao nase licne stvari; dosli smo sa cetiri ogromne torbe. Tako sam, prodajuci svoje stvari, upoznao mnoge ljude. Naravno, ima dobrih ljudi, ali i onih koji su jedva docekali da vide belca na niskim granama. Sebe smatraju "crncima" i ta prica se, nekako, stalno provlaci u komunikaciji s njima. Doduse, ne znam kako su se drugi belci ponasali prema njima, verovatno lose kad su navukli toliki kompleks.

Imali smo srecu sto smo poneli elektricni lonac (zapamtio sam marku "muline"), u kome smo stalno kuvali. Uglavnom pirinac i nesto malo povrca, ono sto smo mogli da nabavimo.

Nepalska kuhinja se uvek svodi na isto: spring rol - razno povrce smotano u testo. Nesto kao sam rolne. Hleb smo koristili vrlo retko. U hotelu parce hleba kosta 60 rupija, sto je za nas bilo preskupo. Tako smo prezivljavali hraneci se ne skromno, nego preskromno.

NEMA VIZE ZA SRBE (Nives): Na aerodromu smo odmah dobili vizu koja vazi mesec dana. Rekli su nam da mozemo ostati najduze tri meseca. U tom trenutku kod njih se menja zakon, tako da svaki turista ima pravo da ostane pet meseci.

Cetiri meseca smo se bavili time da nadjemo posao. Kad smo shvatili da od toga nema nista, odlucili smo da odemo. Otisli smo u imigracioni odsek i trazili normalno produzenje vize za jos mesec dana, kako bismo u tom periodu napustili Nepal. Popunili smo zahtev i predali ga sluzbeniku koji nam je rekao: "Ovo nije dovoljno. Morate da imate i povratne avionske karte!" Donesem ih sutradan, kaze: "Moraju da budu overene sa striktnim datumom odlaska!" Kazem: "Produzite mi vizu, pa cu u tom vremenu da napustim Nepal! Zasto bih imala striktan datum odlaska kad mi je karta otvorena - pa to je evidentno?!" "Ne!" "U redu, stavicemo striktan datum, ali bih ja da dobijem produzenje vize za mesec dana?!"

Uzeo mi je pasos, pregledao ga i upitao me: "Koje ste vi nacionalnosti?""Pa, jugoslovenske." Onda se on strasno razljutio, kaze: "Morate tacno da mi kazete koje ste nacionalnosti u Jugoslaviji?!" "Sto se toga tice, mi smo srpske nacionalnosti." Onda mi on baci pasos i kaze: "Za vas Srbe nema produzenja vize!" "Ali, molim vas, mi moramo da otputujemo. Kako to da nema produzenja vize?!" "Sa vama vise ne razgovaram!" Trazila sam da ulozim zalbu, kaze: "Idi u sobu gde sede policajci, pa razgovaraj sa njima. Samo da znas da mogu odmah da te uhapse!" Bila sam zapanjena: "Zasto da me uhapse?" Okrenuo mi je ledja.

Trazila sam produzenja vize najduze petnaest dana ali, eto, za nas Srbe to nije bilo moguce. Onda se pojavio veliki problem s overom nasih avionskih karata, jer LOT, cije smo karte imali, nema predstavnistvo u Katmanduu. Tri dana smo obigravali agencije, nijedna nije htela da nam uvazi karte. Vratila sam se u imigracioni odsek i zamolila: "Dajte, vi nam odredite koliko da ostanemo. Neka bude i pet dana, u tom vremenu cemo napustiti Nepal?!" Okrecu mi ledja. Nece da nam produze vizu ni za pet dana. Tako smo ostali bez vize, bez koje ne mozemo da odemo iz Nepala. Razumete?

BEZNADjE (Slobodan): Kod njih uvek postoji mucka da vam uzmu novac. Imali smo probleme vec za drugu vizu. Pomogao nam je taj Netributraj i, naravno, dobro nam naplatio. Tako je bilo i za trecu vizu. Cetvrtu nismo mogli da dobijemo. Bila je to velika zbrka koja me je naterala u stres. Pio sam 40 miligrama dijazepama dnevno. Evo, i sad se najezim, hvata me mucnina kad pricam o tome. Covek koji nam je pomogao za trecu vizu bio je prijatelj Netribatraja. Zvao se Diki i otvoreno nam je rekao da izbegavamo "pomoc" njegovog prijatelja. On nam je i rekao da imamo pravo da ostanemo jos dva meseca u Nepalu.

Jednog dana, u glavnoj ulici, prilazi mi covek s ledja i pocinje da govori nesto kao nas jezik. Mislim, pricinjava mi se u ovoj gunguli, umoran sam, pijem mnogo lekova. Kad on, malo grublje; to je neki vojnik koji zeli da me posavetuje kako da odem iz Nepala. Bio je sa Unproforom u Dalmaciji i natuca malo nas jezik. Kaze da ce mi pomoci da pobegnem jer ima kucu u blizini granice. Ja gledam razrogaceno, otkud on zna da mi treba viza. Neverovatno, svi sve znaju.

Razmisljali smo sta da radimo. Posetili smo jednog advokata koji nam je dao predlog: otici cemo zajedno u imigracioni odsek i potplaticemo jednog sluzbenika toliko, zatim cemo da potplatimo drugog sluzbenika toliko, a onda cete dobiti vize - nema problema! Nismo hteli time da se bavimo jer smo znali da s njihovim advokatima, bezmalo, svako ide u zatvor. S druge strane, nismo ni imai novac da placamo advokate i potplacujemo sluzbenike. I da pored toga idemo u zatvor?! Ni sad ne znam koji bi bio izlaz iz te situacije u kojoj smo se nasli.

Posecivali smo razne ambasade, pristajali su da razgovaraju sa nama, Jugoslovenima. Da vidimo kako mozemo da izadjemo iz Nepala. Neki su razgovarali sa nama krajnje otvoreno. Zakljucak je uvek bio da nema izlaza osim da platimo penale za vizu - koliko nam je isteklo dana od poslednje vize, pomnozeno sa dva dolara. Nema drugog resenja. Isao sam i u francusku ambasadu, konzul mi je rekao: "Ja sam spreman da ti dam francusku vizu, ali ne mogu to da ucinim bez nepalske vize."

Mi novac za nepalsku vizu nismo imali, niti izgleda da izadjemo na kraj s imigracionim odsekom. Kako da dodjemo do novca u Nepalu? Mozda bismo i mogli da zaradimo 1 000 rupija dnevno prodajuci bizuteriju po ulici, ali kako da sakupimo tu uzasnu kolicinu novca, da platimo boravak? U vreme kad smo posecivali ambasade trebalo nam je 1 000 dolara da namirimo nas boravak. Ko ce da nam ih da? Ko ce to da plati?! Bili smo dvadeset meseci bez vize kad smo uhapseni.

NA DRUGOJ PLANETI (Nives): Stanovali smo u jednom siromasnom "guest heuse" hotelu, kada su nam 20. septembra 1996. pokucali na vrata. Jedan covek je bio na vratima, dvojica su ga cekali na ulici. Imaju neke sarene kape, nesto kao sajkace. Uveli su nas u neku sobu sa resetkama u imigracionom odseku. Trazili smo da razgovaramo sa sefom, da vidimo zasto smo tu, receno nam je da ce doci kasnije. Cekali smo do tri sata po podne, kada se pojavio jedan sluzbenik sa raznim dokumentima na nepalskom jeziku. "Potpisite tu!" - u redu. "Dajte otiske prstiju!" - u redu. Dao nam je jednu hartiju na nepalskom - u redu. Tada se pojavio "gazda" imigracionog odseka koji nam je rekao: "Dva meseca niste platili hotel. Dakle, vi ste ostali bez novca?!" "Ostali smo bez novca, za sada ne mozemo da platimo hotel." "Posto vise nemate novac, mi cemo vas staviti u drzavnu kucu, znate, pa cemo da vidimo sa vasom ambasadom. Necete ostati dugo!" "Da li to znaci da mi sada idemo u zatvor?" "Ne, nikako! Da smo to hteli da uradimo, doveli bismo policiju, vezali vas i uhapsili, prema tome, nemate sta da brinete. Posto nemate vise novac, morate da stanujete u drzavnoj kuci!" (smeh). Tako je rekao. "Dok ne sredimo to sa vasom ambasadom, to nece trajati dugo." Kazem Slobi da mi ovo lici na hapsenje, on odmahne glavom: "U redu je. Recite mi u cemu je moj problem!" Smeje se "gazda", kaze: "Opustite se!" Rekoh: "Pokusavam, ali mi nesto ne polazi za rukom!" Seli smo sa jednim sluzbenikom u taksi i dosli do jedne "drzavne zgrade." Unutra stoji strazar i trazi da se upisemo u knjigu posete. Onda mu ovaj sluzbenik kaze na nepalskom da smo uhapseni. Tako smo se obreli u zatvoru.

Negde u sebi ja sam to ocekivala. Znala sam da ako ne nadjemo novac, da cemo jednog dana biti uhapseni. Brzo sam pocela da razmisljam sta nas sve ocekuje. Odveli su nas kod "gazde" tog imigracionog zatvora koji je otvorio neku knjigu, gledao u nju, i saopstio nam da cemo u zatvoru provesti po jedanaest godina zatvora! Bila sam zapanjena. Posto ih je bilo puno u sobi, pomislila sam da se oni to segace, izvode nesto sa nama. Kaze: "To vam je po zakonu!" "Covece, pa ja nisam dosla na drugu planetu, ja sam u Nepalu!?" "Ne znam ja, tako pise u zakonu." On nam je toliko godina izracunao po sumi koju treba da platimo zbog prekoracenja boravka; sa drzavnom taksom to iznosi 2 000 dolara po osobi. Dakle, toliko nam je trebalo za otkup. Ljudi koji su se bavili teskim kriminalom dobijali su manju kaznu. Ukoliko vas uhvate u svercu droge, kazna je 18 meseci. Za nas nije bilo milosti.

(Nastavice se)

LjUBISA STAVRIC