ISPOVEST IZ NEPALA (2)
"Kod nekih zatvorenika je ocigledno otvarana lobanja. Vidi se da je nestrucno radjeno, oziljci deluju stravicno. Navodno, time se smiruje njihova agresivnost. Ljudi su promenjeni, smuseni su, povuceni. Ponekad deluju kao zivotinje"
ROBIJASKA ZABAVA (Slobodan): Stanovali smo u siromasnom "guest house" hotelu, kad su 20. septembra 1996. dosli po nas. Odveli su nas u imigracioni odsek, u jednu sobu sa resetkama.
Onda se pojavio "gazda" imigracionog odseka koji nam je rekao: "Posto vise nemate novac, mi cemo vas staviti u drzavnu kucu, znate, pa cemo da vidimo sa vasom ambasadom. Necete ostati dugo!" Smeje se "gazda", kaze: "Opustite se!"
Izracunao nam je toliko godina po sumi koju treba da platimo zbog prekoracenja boravka; sa drzavnom taksom to iznosi 2 000 dolara po osobi. Dakle, toliko nam je trebalo za otkup. Ljudi koji su se bavili teskim kriminalom dobijali su manju kaznu. Ukoliko vas uhvate u svercu droge, kazna je 18 meseci.
U zatvoru imigracione sluzbe proveli smo nekoliko dana, potom smo upuceni u pravi zatvor Dili bazar sadakur. Na njemu stoji ogroman betonski grb - pero i noz. Pero predstavlja sud a noz kaznu.
Neposredno pre mog dolaska u zatvoru je umro izvesni Dzordz, Amerikanac. Kad sam se pojavio na zatvorskim vratima, odjednom svi uglas: "Dzordz...!" Pomislim: Kakav je sad ovo trik? Medjutim, oni su ubedjeni da se Dzordz vratio iz mrtvih. Neki beze od mene, drugi misle da Dzordz nije umro (?!) Bio sam potpuno zut i malaksao jer sam mesec dana pre hapsenja zaradio hepatitis A - azijsku zuticu. Spasio me je jedan njihov lekar tradicionalne medicine. Dobio sam neke kuglice od trave i bilo mi je bolje.
Nisam se bojao da cu umreti, samo mi je bilo zao Nives. Da budem iskren, ja sam ocekivao mnogo gori zatvor. Ako na ulici leze polumrtvi ljudi, u djubretu i smradu, sta nas tek ceka u zatvoru?! Zvanicno, postoji pravo na prostirku i cebe, ali to u zatvorsku sobu ne dospeva. Ne dobijate nista od onog sto vam sleduje. Kao i svuda, vlada korupcija i anarhija. Na podu su naslagane daske, ko nema podmetac ili dusek lezi na tim daskama. Medju zatvorenicima vladaju plemenski odnosi. Svi se oslovljavaju sa "baje" - brate.
Jedan Nepalac me je odmah upozorio, malo kao da me opominje, malo kao da se sali, da ce odmah pokusati da od mene naprave zensko. Pogledao sam ga zacudjeno, a on mi je objasnio da tu ima dugogodisnjih robijasa koji znaju kako se to radi. Navodno, koga napadnu, njemu se pojave grudi. Kazem: "Zasto bas mene?" "Zato sto si belac!"
I zaista, jedne noci napao me je jedan Pakistanac, u pratnji nekog Indijca. Bio sam iscrpljen od zutice, nisam mogao da se branim. Neki su navijali, neki negodovali, nastao je dzumbus. Ipak, vecina je napravila uzbunu, nisu dozvolili da me Pakistanac siluje. Zastitili su me i vise nije bilo takvih pokusaja. I zatvorenici belci stali su na moju stranu. Austrijanac, koji je ubrzo po mom dolasku otisao, rekao mi je da zapravo niko ne zna sta ce biti s njim. Nikad se ne zna da li je neko zaista oslobodjen, ili je samo premesten u drugi zatvor. Inace, muslimani izlaze iz zatvora veoma brzo, uz pomoc Crvenog polumeseca. Kao i Englezi; i oni imaju poseban tretman u zatvoru. Veoma su mocni. Jednom prilikom, rekao mi je meni naklonjen Pakistanac: "Samo se ti drzi muslimana i uskoro ces biti pusten. Druge pomoci ti nece biti!"
ZATVORSKO JAJE (Nives): Prvi dan u zatvoru sam proplakala. Zatvorenice su me tesile da je nemoguce da cu robijati toliko godina zbog vize. Noc sam provela na betonu. Na sebi sam imala samo tanku jaknu, pa su mi doneli neki tanak sari. Usred zime.
Vec posle nekoliko dana obolela sam od azijske zutice. Verovatno od vode. Bilo mi je veoma lose, ne znam kako sam prezivela. Dosao je zatvorski lekar i dao mi sest tableta vitamina B. Bilo je to sve moje lecenje. Bolovala sam dva meseca a onda su me, tako polumrtvu, prebacili u Centralni zatvor.
I u jednom i u drugom zatvoru hrana se sastojala od jednog tanjira pirinca dnevno i malo corbe od povrca. To zapravo i nije povrce nego neko lisce. Da ne bih umrla od gladi, pojedem pola te porcije; pola bacim. Jednog dana kazu mi zatvorenice: Posto si mnogo slaba, pitacemo upravu da ti daju po jedno jaje za rucak. Nikad nisam videla to jaje. Zene u zatvoru nisu bile tako lose prema meni. Kod njih se solidarnost iskazuje kroz prizmu interesa. Ako nemaju direktne koristi, one nisu solidarne. Treba da imaju razlog da pomognu da bi im ti uzvratio. Kako ja njima da uzvratim kad me ceka dugih jedanaest godina? Onda ja uzmem da cistim, tako bolesna, pa dobijem tri cigarete. Eto, caste me.
U zatvoru je bilo stotinak zena, a onda je njihov broj poceo naglo da se uvecava jer su poceli da pune zatvor prostitutkama. Njihove kazne su bile novcane: tri do cetiri hiljade rupija, tako da su ih stalno dovodili i odvodili. Zene su uglavnom bile na izdrzavanju kazne zbog prodaje droge, ali bilo je i ubica, podvodacica, prostitutki. Bilo je i dosta dece u zatvoru, koja su tu rodjena, ili su ih majke dovele sa sobom. Retko koja od njih se oseca lose u zatvoru. Njima je on nesto kao privremena kuca. Kod njih kajanje ne postoji. Recimo, veoma su ponosne sto su ubijale.
Postoje zatvorenice-gazdarice, koje su, uglavnom, ljubavnice upravnika zatvora. Bile su neprijateljski raspolozene prema meni. Svih jedanaest meseci, trenutak mira nisam imala od njih. Danju i nocu. Nema sanse da sednem i procitam nesto. Odmah neka doleti, sedne i pocne nenormalno visokim glasom da me ispituje: "Zasto sedis i razmisljas - misliti je zlo!" Ako spavam, zasto spavam...?! Taktika mog opstanka bila je da se ponasam na njihov nacin i da ih uvazavam, koliko god mogu vise. One to primecuju i osecaju se superiorno. Inace bih lose prosla.
LOBOTOMIJA (Slobodan): U zatvoru se stalno provlaci prica o komunizmu i ljudi se dele na one koji su za i one protiv kralja. Jedne noci cuo sam kako jedan Nepalac urla: "Jebi se, kralju!" Odmah je nestao i video sam ga nakon nekoliko meseci, sveg u gipsu. Pricalo se da takve zatvorenike bacaju u rupe od kanalizacije tako da im se polome ruke i noge.
Sam zatvor nije toliko prljav. Veliki problem su vaske koje se nalaze posvuda, narocito po nama. Ne spaljuju ih i slicno, samo ih istresaju kroz prozor. Pre nego sto sam izasao iz zatvora, imao sam toliko vasaka da nisam mogao da spavam.
U WC-u niko ne koristi hartiju, niti se upotrebljava sapun. Nema ni vode u WC-u, ali on se stalno cisti. Fekalije posipaju naftalinom kako se ne bi sirio smrad.
Za vodu ucenjuju. Daju je kad i kome hoce. Bilo koliko da traze za vodu, moras da im das. Smejali su mi se zbog cestog koriscenja sapuna. I tanjire sam prao sapunom, namerno, da se zabele, jer su oni protiv toga. Ko sta radi, ja drzim sapun u rukama. Toliko da okrecu glavu na drugu stranu. Povremeno sam se i kupao. Doduse, bilo mi je bolje kad sam bio prljav, jer me onda izbegavaju, sto me je odmaralo. Pretili su da ce me prebaciti u govnjive zatvore u provinciji. Da mi dalje ne bi pretili, 'ajde da se okupam.
Upoznao sam jednog lekara iz Danske, Lukasa, koji je, navodno, u zatvoru zbog pedofilije. Silnim parama je podmitio zatvorsku upravu da bi ga premestili u ovaj nas, blazi deo zatvora. Tog prvog dana, kada je dosao kod nas, bio je presrecan i pricao mi je o stvarima o kojima nikada posle nije hteo da prica. Hvalio se da on strucnije radi operacije mozga od domacih lekara - "mada je to njihova tradicija". Ima dosta ljudi u zatvoru kojima je ocigledno otvarana lobanja na delu malog mozga. Vidi se da je to nestrucno radjeno, oziljci deluju stravicno. Navodno, time se smiruje agresivnost. U mojoj sobi je bio jedan takav covek. Sklanjao se od drugih kao da je divlja zivotinja.
Lukas je pricao da je to u Nepalu uobicajeno, da se cesto i veoma lako rade operacije na mozgu. Najcesce politickim zatvorenicima. Tesko je to doznati, ali je ponekad. Posle te njihove pobune bilo je mnogo mladih ljudi sa flasterima na delu gde je mali mozak.
SCENOGRAFIJA HORORA (Nives): Nestvarno zvuci kad on prica o higijeni u muskom delu zatvora. U zenskom delu je prljavstina koja se granici s uzasom. Cas posla mozes da dobijes koleru i slicno. Samo gledas u sta ces da zgazis, razumes? Gde da operem ruke, kad vode nema? Daju je na casicu. Pacovi su normalna pojava, domace zivotinje. Idu za nama u toalet i kidisu na hranu. Misevi, vaske... Zatvorenice obolele od tifusa, koje nemaju novac za bolnicu, sve vreme su tu, sa nama. Pod je zemljan i vecina lezi na asurama ili duseku. Imucnijima rodbina donosi krevete. Zene svaki dan peru kosu, a pune su vasiju. Cim ustanu sminkaju se i dugo peru zube, to im je ritual da bi imale lep osmeh, ali nijedna ne pere ruke. Ne rade nista, po ceo dan trebe vasi. Nijedna nece da cisti djubre, tako da smo zatrpane njime. Jednom nedeljno je obavezno kupanje hladnom vodom. Uzas! To vam je kao da sipate led po sebi. Sokirate se od tolike hladnoce. Posle se naviknete.
Zatvor je pun devojcica i starica - prostitutki. Pola Katmandua se bavi tim poslom. Posto su one uglavnom i narkomanke (tamo je narkomanija masovna), setili su se da im izvrse analizu krvi i kod trideset zatvorenica ustanovili da su HIV pozitivne. Kod nekih zena je to bilo sasvim primetno.
NEKI DIVNI LjUDI (Nives): Slobu i mene delilo je nekih dvesta metara. Kod njega sam odlazila u pratnji policajki i sa lisicama na rukama - na pet minuta, kroz resetke, jednom u dva-tri meseca. "Slobo, pobogu, kako si?" Ne zeli da me sekira, kaze da je dobro. Da su ga bacili u taj strozi deo zatvora, ne verujem da bi preziveo. Kazem mu: "Pa, mi cemo ovde da sedimo do kraja zivota!?" "Ne, to je nemoguce. Strpi se jos mesec-dva!" "Kako to zamisljas?! "Samo ce nam reci da se kupimo."
U februaru sam napisala pismo ambasadi: "Ne mogu vise da sedim u zatvoru, a ne vidim nacin kako da izadjem iz njega?! Pomagajte!" Poslala sam pismo u Delhi, po dvoje mladih Engleza. Pisali su mi da su ih ljubazno primili u nasoj ambasadi i obecali pomoc. Nikad nisam dobila odgovor na moje pismo, ili nagovestaj da ce nesto preduzeti.
Bila su mi strasno znacajna pisma koja sam dobijala u zatvoru. Kad sam dobila prvo pismo iz Jugoslavije, prepoznam rukopis moje majke, morala sam da sednem od uzbudjenja. Srce ce mi stati, trebalo mi je sat vremena da ga procitam.
Imala sam osecaj da ce se nesto dogoditi bas u martu, valjda zato sto je u tom mesecu moj rodjendan. Jednog dana, u martu, poziva me "gazda" u svoju kancelariju. S njim sede dva stranca, kazu na srpskom: "Zdravo, Nives!" Oduzela sam se. Prvi put, posle nekoliko godina, vidim ljude iz nase zemlje. Bili su to nasi piloti koji rade za "Rojal Nepal ervejz". Kazu: "Mi smo citali u novinama. Pokusacemo da vam pomognemo!" Sva srecna vratim se u zatvor. Konacno nasi ljudi, divni ljudi. Rekli su mi da prikupljaju 4 000 dolara. Onda me je uhvatila predizlazna groznica. Zelja da sto pre izadjem. Da napustim taj odvratni zatvor.
(Slobodan): Ja sam sve to prihvatio sa zebnjom. Jer, velike su to pare. Prosto, izgledalo mi je neverovatno da ima tako dobrih ljudi. Sta ja mogu da dam, kako da se oduzim...? Koliko sam bio srecan, toliko me je pritiskao i osecaj obaveze.
KAO PTICA (Nives): Javljeno nam je da postoji mogucnost da izadjemo nedelju dana ranije; da ce doci pilot Rajcic da obavi proceduru s nasim otkupom. Ali, pojavile su se smetnje sa avionskim kartama, tako da je sve odlozeno. Pocela sam da sumnjam da cemo izaci.
U nedelju 27. jula nisam htela ni zube da operem. U dva sata po podne ulecu dve policajke: "'Ajde, odmah kod gazde!" U kancelariji sedi Sloba. Ulazi "gazda", kaze: "Vi ste slobodni!" Skocim, zagrlim gazdu i poljubim ga. Kazem: "Moram po licne stvari." "Ne moze!" "Ali, covece, dokumenta?!" "Imas minut vremena!" Otrcala sam do zatvora, uzela dokumenta i izjurila. Nisam stigla ni da se pozdravim sa zatvorenicama.
Kad se avion podigao, osecala sam se kao ptica kad izleti iz kaveza. Mislim u sebi: Dovoljno je i ovo sto smo uzleteli, ako neko bude rekao da je u pitanju sala. Neka bude sta bude, ne zanima me vise!
Probudim se prvog jutra ovde - ja lezim u zatvoru?! Sve cekam kad ce poceti da vriste, tuku decu i pse... Ne cujem?! Sta se to dogadja? Posle pola sata shvatim gde sam. Moja psiha je, delimicno, jos tamo. Prati me i jos mi ne da mira to sto se dogadjalo. Da sam ostala jos neko vreme u zatvoru, mislim da bih psihicki popustila.
Odusevljena sam kako ovde izgledaju ljudi. Nisam to ocekivala. Otisli smo kad je bilo neko tesko i sumorno vreme. Svi su bili mracni i potisteni. Sad se nesto promenilo u glavama ljudi. Bar ovde, u Beogradu.
BEZ SECANjA (Slobodan): Neko mi je rekao u avionu: "Vracas se u zemlju predaka, prekrsti se!" Rekoh: "Necu da se krstim, pateticno je", ali istog trenutka su mi grunule suze.
Pravo da vam kazem, ja sam otupeo. Oguglao sam, ne koristim pamcenje. Opterecen sam mislima o buducnosti. Bolestan sam, a treba da se zaposlim, ne mogu da radim svaki posao. Zabrinut sam.
Zatvora se nijednom nisam setio. Kao da sam izgubio pojam o vremenu. S obzirom na sve okolnosti, mislim da sam dosta jeftino prosao. Pozitivno je i to sto sam prestao da pijem lekove. Nemam bolove u bubrezima, ali ih imam po telu. Ne mogu da ispravim sake, a bole me i stopala.
Na samom rastanku, "gazda" mi je preporucio da o svemu pricam uopsteno - nista konkretno o mom iskustvu u zatvoru. Kao sto vidite, nisam ga poslusao, ali ne mogu da kazem da se ne bojim tog njegovog upozorenja.
LjUBISA STAVRIC
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.