NAS GOST: MLADJAN DINKIC

KO JE IZNEO MILIJARDE

Mladjan Dinkic, asistent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i ekonomista mladje generacije, ovih dana ponovo je u zizi javnosti, jer Grupa 17 ekonomista, na cijem je on celu, pocetkom iduce nedelje treba da promovise svoj Program radikalnih ekonomskih reformi u Jugoslaviji. Prethodni program vlast je upadljivo ignorisala, kao i Dinkicevu knjigu "Ekonomija destrukcije - velika pljacka naroda", koja je prvi put na ovim prostorima suvoparne ekonomske teme omasovila i "uvela ih u narod". U medjuvremenu se i Grupa 17 omasovila - sada broji oko 40 ekonomista, od cega su cetvorica iz Crne Gore. U razgovoru za NIN mr Mladjan Dinkic otkriva nam delove Programa koji ce javnosti biti prezentiran za neki dan i komentarise takozvanu aktuelnu ekonomsku situaciju.

Sta je bilo s onim prvim Programom radikalnih ekonomskih reformi u Jugoslaviji, koji je napravila Grupa 17?

- Prakticno, struktura tog prvog programa ostala je ista, samo su sada pojedina pitanja razradjena, dodali smo neke nove delove i odgovorili na sve kritike koje smo imali na prvi program.

Koje su osnovne novine novog programa?

- Najpre, tacno se precizira tempo i dinamika ekonomske liberalizacije po fazama, zatim, daje se politika deviznog kursa (odlucili smo se za fleksibilni), deo o privatizaciji je doteran i sadrzi delove o privrednim monopolima, korupciji u procesu privatizacije, kao i konkretna resenja koja bi mogla poboljsati postojeci Zakon o privatizaciji. Imamo i deo o porezima i zapleni imovine politickog establismenta stecene zloupotrebom vlasti u periodu od 1991. do 1997. godine, o cemu mozemo detaljnije govoriti. Imamo i konacno razradjen problem javnih finansija, poboljsan je socijalni program i tehnoloski viskovi u delu o nezaposlenosti.

Vlast je preko onog prvog programa platforme presla kao da ne postoji. Kakvu reakciju sada ocekujete?

- Program i nije bio namenjen vlasti, tako da je logicno sto ga je ona ignorisala. I ovoga puta ocekujemo da ce to ignorisati. Program je pravljen za neke reformske politicke snage od kojih ocekujemo da ga prihvate, pogotovu sto je sada operacionalizovan.

Postoji li na politickoj sceni Srbije takva politicka opcija koja bi ovaj program prihvatila kao svoj izborni program?

- Samo jedna opoziciona stranka izlazi na izbore. Ako izuzmemo koaliciju Vojvodina, koja je mala i ima samo regionalne aspiracije, to je SPO koji, opet, sam nema izgleda da dobije izbore, tako da se stranka koja bi prihvatila ovaj program nalazi u grupi onih koje izbore bojkotuju.

Da li su tacne nezvanicne informacije da je Milo Djukanovic zainteresovan da preuzme ovaj novi program Grupe 17 kao svoj adut na predstojecim predsednickim izborima u Crnoj Gori?

- Postoje veliki izgledi za to, ne radi se samo o Milu Djukanovicu, tu su i opozicione partije u Crnoj Gori, ali ja ne mogu govoriti u njihovo ime, uskoro cete se i sami uveriti sta ce se dogoditi.

Moze li se oko reformi u Srbiji postici konsenzus?

- Nema konsenzusa. Postojeca vladajuca garnitura je za odlaganje reformi. Potezi koji se povlace upravo su u tom cilju i usmereni su na prezivljavanje. Cak i pocetak privatizacije, olicen u prodaji RTT-a nije imao za cilj poboljsanje efikasnosti privrede, vec jednostavno dobijanje novca da bi se ocuvao socijalni mir buduci da je podeljen nerentabilnim i neefikasnim preduzecima koja ga zasigurno nece vratiti. Veci deo otisao je u plate. Zasto bi preduzeca i vracala kredite kad je najveci deo para dat bez ikakve ocene rizika ulaganja, samo na bazi nekakvih izjava direktora. Navodno, direktor preduzeca garantuje za te kredite licnom imovinom, pa je pitanje da li svaki od njih poseduje po dva-tri miliona maraka i odakle njima tolike pare.

Da li je vlast ovoga puta ipak primorana na reforme, ili je rec o praznim predizbornim obecanjima?

- Jedino je socijalni bunt moze primorati na reforme. Bez toga, vlast ce se opredeliti za strategiju prezivljavanja. To znaci da ce nastojati da sklope odredjene aranzmane sa MMF-om i Svetskom bankom i mislim da ce u tome uspeti. Ipak, krediti koje dobiju bice mali, nedovoljni da pokriju ogromne zahteve za investicije u domacoj privredi, cija je oprema potpuno zastarela i izraubovana. Bez animiranja domace stednje nece biti novih investicija, a vladajuca garnitura toliko je iskompromitovana da jednostavno nije u stanju da povrati poverenje. Uostalom, zasto od PTT para nije vracen deo stednje? Ova vlast zna da narod u nju nema poverenja i nece da baca pare na stedise.

Zvanicno se od izvoznika, koji su u obliku kredita dobili nesto manje od 300 miliona maraka, ocekuje da zarade oko milijardu maraka. Da li je to moguce?

- To je najobicnija proizvoljnost, jer su izvoznici sami upisivali cifre koliko ce da zarade. Setimo se samo barter-aranzmana sa Kinom - uvezli smo naftu, a sad nemamo robe za izvoz, jer cak ni Kinezi nece da kupe nase proizvode, vec se dug namiruje iz deviznih rezervi. Treba znati da je izvozna konkurentnost nase privrede katastrofalno niska. Preduzeca se odrzavaju tako sto gubitke na izvozu pokrivaju ogromnim zaradama na dobro zasticenom domacem trzistu, tako da sam gotovo siguran da ce se od izvoza "ostvariti" neto gubitak. Onima koji uspeju da izvezu, prihod ce biti manji od uzetih kredita, tako da nece biti adekvatno i blagovremeno vraceni. Ne postoji nijedna prava sankcija koja bi ih na to naterala - dakle, ovo je uzaludno potrosen novac.

Misljenja o prodaji velikih profitabilnih sistema su podeljena - dok jedni tvrde da je vlast krenula u rasprodaju kako bi se odrzala, drugi ne vide nista lose u dolasku stranih partnera. Kakvo je vase misljenje, da li je PTT sada trebalo prodati?

- Imajuci u vidu kako su pare potrosene, moj odgovor je da ga nije trebalo prodavati. Umesto sto je procerdan, ovo je mogao da bude devizni priliv koji bi trajnije uticao na stabilizaciju domacih finansijskih tokova i povratak poverenja stedisa. Da se prvo krenulo u reforme, bilo je moguce napraviti takav privredni ambijent u kojem bi se postigla veca cena. S aspekta vlasti potez je racionalan jer su time kupili socijalni mir. Ovaj posao je pokazao da se spoljni zid sankcija pretvorio u roletnu koja se po potrebi "dize i spusta, pa su oni koji kazu da "Srbijom nece upravljati tudja ruka" spaseni bas od strane Amerike koja je pustila da u Srbiju udje 1,5 milijardi maraka.

Mozemo li iz toga da zakljucimo da Amerika zapravo podrzava Milosevicev rezim?

- Oni koji stalno prebacuju intelektualcima da prizivaju Zapad, doveli su nas u takvu zavisnost od tog istog Zapada, kao nikad u istoriji nase zemlje. Mi, jednostavno, ne mozemo da mrdnemo bez stranog kapitala. S druge strane, ocito su Amerikanci procenili da opozicione stranke u Srbiji nemaju dovoljnu snagu, pa onu "roletnu" podizu i spustaju u zavisnosti od tekucih politickih potreba.

Da li ce privatizacije, koja treba da pocne 1. novembra, uopste biti i hoce li radnici zaista nesto dobiti?

- Mislim da hoce, ali je pitanje tempa i sta ce biti privatizovano po redovnoj proceduri, a sta po takozvanom posebnom programu Vlade Srbije. Dosadasnje iskustvo govori da ce se najbolja preduzeca privatizovati po posebnom programu i novac ce dobiti Ministarstvo za vlasnicku transformaciju, koje novac deli po nekim neekonomskim kriterijumima. Radnici ce nominalno, na papiru, dobiti svoj pripadajuci deo, a kolika ce biti stvarna vrednost, videcemo. Moram da kazem da sam Zakon o privatizaciji i nije tako los, problem je sto privredni ambijent za to nije dobar.

Koji koncept privatizacije predlaze Grupa 17?

- Ono sto je mozda iznenadjenje za domacu javnost, ne zalazemo se za trenutnu privatizaciju. U prvoj fazi ekonomske liberalizacije sleduje uravnotezenje budzeta i cvrsta fiskalna kontrola da bi se stvorili stabilni uslovi za razvoj, i za privatizaciju. Tek u drugoj fazi pospesio bi se proces privatizacije i otpocela spoljnotrgovinska liberalizacija - ukidanje kontingenta i postepeno spustanje carinskih stopa. Grupa 17 takodje smatra da treba kombinovati prodaju i vaucerski model, ali tako da postoji kontrola tog procesa koja bi se najbolje obezbedila uz njegovu javnost.

Privrednike i obican svet u ovom trenutku veoma zanima da li bi se pojacana emisija dinara, i pored toga sto za sada ima pokrice u devizama od prodaje PTT-a, mogla odraziti na rast kursa marke?

- Upravo taj podatak govori da su mnoga preduzeca te kredite koje su dobila zamenila za dinare, tako da je rast novcane mase rezultat rasta deviznih rezervi, odnosno prodaje deviza Narodnoj banci. To za sada nema efekata na kurs i nece ih ni imati ako se ne nastavi stampanje novca bez deviznog pokrica.

Dosta paznje izazvala je ovih dana vasa izjava (nije nova) da je vlast tokom hiperinflacije iz zemlje iznela oko sest milijardi maraka. Da li je to sve potroseno i rasporedjeno po privatnim racunima, ili postoji jos nesto sto se moze i vratiti u zemlju?

- Radi se o novcu koji je u periodu 1992-1993. izvucen od stanovnistva i prebacen na nerezidentne racune u inostranstvu. Od tog iznosa, 4,7 milijardi maraka izvuceno je mehanizmom sive emisije, sto znaci da su novac emitovale institucije koje na to nisu imale pravo. To nije bila Narodna banka Jugoslavije, vec sest institucija van nje. Tim novcem su kupovane devize i prebacivane na racune u inostranstvu. Ostatak od 1,3 milijarde izvucen je preko paradrzavnih banaka (Jugoskandik, Dafiment, Inos) i taj iznos ukljucuje i deviznu protivvrednost dinarske stednje. Taj novac je dopunjavan kasnijim odlivom kapitala iz zemlje sve do danas i on se trosi za pokrivanje platnog deficita. S obzirom na to da smo prosle godine imali trgovinski deficit od 2,2 milijarde dolara, a da nisu identifikovani izvori njegovog pokrivanja, realno je pretpostaviti da je dobar deo pokriven sa tih nerezidentnih racuna. Realno je da se taj novac vrati u zemlju po dva osnova. Mi u nasem programu imamo deo koji se odnosi na oporezivanje i zaplenu imovine politickog establismenta stecenu zloupotrebom vlasti u periodu od 1991. do 1997, kao sto sam na pocetku pomenuo. Naime, bila bi privremeno zamrznuta imovina funkcionera iz tog perioda i imovina preduzeca koja su sa njima bila povezana. To bi bilo ostvareno u saradnji sa medjunarodnom zajednicom i to zamrzavanje ne bi znacilo automatsku zaplenu, vec bi se izvrsila revizija tokova tog novca, odakle potice, i ako bi se utvrdilo da potice od zloupotreba, bio bi zaplenjen i iskoriscen za vracanje stare stednje. Ako bi se ustanovilo da je nastao iz utaje poreza i inflatorne dobiti, bio bi oporezovan.

Da ne lici to pomalo na nekadasnju akciju utvrdjivanja porekla imovine, "imas kucu, vrati stan"?

- Ne, ovo se odnosi samo na imovinu politickog establismenta koja je stvorena zloupotrebom vlasti i nece se uopste odnositi direktno na pregledanje kuca i imovine u zemlji. Zapravo, indirektno hoce, jer bi se uveo poseban porez na bogatstvo za odredjene visoke iznose po progresivnoj skali. Izuzeti su nasi radnici u inostranstvu. Pretpostavka je da niko nije mogao da zaradi 50 miliona dolara u onim uslovima, a da to nije ucinjeno na primer, kroz "divlju privatizaciju". Moram priznati da to nismo mi izmislili, vec smo napravili na osnovu iskustva Amerike posle prohibicije, kao i zakona Svajcarske, Nemacke i drugih zemalja koje imaju porez na bogatstvo. To zamrzavanje teklo bi bez ikakve javne osude - javnosti se ne bi saopstavali rezultati dok se ne napravi konacna revizija. Ne bi to lice bilo izlozeno javnoj blamazi.

Kad pripadnici establismenta ovo cuju, mozda nece vise da vas ignorisu, nego ce se boriti na zivot i smrt za ocuvanje svojih pozicija, sad kad znaju sta ih ceka?

- Jedan od uslova za primenu naseg programa je potpuno uklanjanje postojeceg politickog establismenta, odnosno personalne oligarhije. Mi i ocekujemo otpor, ali idemo na to da treba da ga slomimo.

Da zavrsite odgovor na ono pitanje - moze li se deo iznetih para vratiti u zemlju?

- Moze, znaci, po ovom prvom osnovu, a po drugom osnovu tako sto bi se radikalnim ekonomskim reformama napravio stabilan ambijent koji bi jednostavno bio privlacan za kapital. Dokle god su dugorocno nestabilni uslovi, kapital ulazi samo povremeno, ukoliko postoji neki spekulativni posao da bi se oplodio i vraca se nazad u inostranstvo. Znaci, samo trajno poboljsan privredni ambijent moze trajno vratiti kapital. Deo bi najverovatnije ipak ostao na privatnim sifrovanim racunima. Medjutim, ne treba zaboraviti da je Svajcarska ove godine zaplenila svu imovinu Mobutua u njenim bankama. Nije, doduse, jos vracena Zairu, ali se o tome pregovara, sto znaci da bi od diplomatske sposobnosti nove vlade zavisilo sta bi se dogodilo s tim novcem. Njen prvi interes bi bio da se stanovnistvo, koje je toliko osteceno, obesteti. Time bi nova vlast dobila ogromno poverenje gradjana.

Svakodnevno slusamo drzavnu propagandu u kojoj nam se najavljuju strana ulaganja, a prema raspolozivim podacima, Jugoslavija se od 125 zemalja koje se rangiraju po pozeljnosti za strana ulaganja, nalazi na 116. mestu.

- Jugoslovenska privreda trenutno ima rang E za politicki rizik investiranja, a rang D za ekonomski rizik i do njega smo se "uzdigli" posle prodaje PTT-a. Veci rizik od E ne postoji. Realno je ocekivati priliv stranog kapitala ako se stvore podjednako dobri uslovi za domace investicije. Zakoni o stranim ulaganjima godinama postoje i nikad nisu privukli strani kapital. Ideja Grupe 17 je da se poboljsa domaci ambijent, a onda bi dosli i strani investitori a da ih ne povlacimo za rukav.

Da li vas program predvidja prodaju velikih sistema?

- To pitanje spada u domen taktike i mi ga nismo razmatrali.

A ocekujete li da ova vlast nastavi prodaju profitabilnih sistema?

- Sigurno ce nastaviti, jer njena strategija je prezivljavanje, a prezivljavace prodajuci i dalje drzavnu imovinu kako bi finansirala socijalni mir. To je osnovna strategija ove vlasti - da rasprodaje sve sto je stvoreno, umesto da sama nesto novo stvara. Mi u nasem programu dajemo dva moguca scenarija razvoja: prema prvom, scenariju prezivljavanja, rasprodajom imovine sigurna kriza nastace tek 2003. godine. Dotle ce da se "krpe" uz rsprodaju imovine, normalizaciju odnosa sa MMF-om, kontrolisanu privatizaciju. Tek tada bi upali u strahovite dugove, ne bismo imali vise sta da prodajemo, ne bi bilo stednje ni novih kredita jer ni stare ne vracamo. To bi bila teska situacija i onda bi se svasta moglo ocekivati. Napominjem da mi nemamo mnogo za prodaju: tu je gas, nafta, deo Elektroprivrede, posebno Kosovo, i ja iza toga i ne vidim preterane mogucnosti za rasprodaju.

A druga opcija?

- To je scenario promena i on ukratko predvidja sledece: za tri godine isplatila bi se celokupna devizna stednja, uspostavila bi se makroekonomska stabiolnost uz potpunu internu konvertibilnost dinara, stabilizovale bi se javne finansije i otpocela privatizacija. Cilj bi bio suficit i uravnotezenje budzeta, sto je kljucno pitanje. Bili bi normalizovani odnosi sa Evropskom unijom i Jugoslavija bi postala njen clan oko 2010. godine - nije realno ranije. Napravili smo citav scenario radikalnih promena, ali nam treba "politicki nosac".

Zlobnici vas zovu "estradni ekonomista" i pitaju kad cete se odlepiti od svoje knjige "Ekonomija destrukcije"?

- Vreme ce pokazati ko je bio kakav ekonomista. Ako je pricanje normalnim, svima razumljivim jezikom estrada, onda ja jesam estradni ekonomista. A od pomenute knjige cu se odlepiti kada kreatori ovakve ekonomske politike to vise ne budu.

Povodom javnih izjava ministra Milana Beka i SPS ekonomiste Oskara Kovaca da nije tacno da je iz zemlje tokom hiperinflacije izneto nelegalno oko sest milijardi nemackih maraka, Mladjan Dinkic kaze:

- Nemam nameru da se preko novina raspravljam ni sa kim i za mene te izjave prakticno ne postoje. Oskar Kovac nije reagovao kao ekonomista nego kao politicar. To sto su cinjenice nepovoljne za njegovu partiju, nisam ja kriv. Spreman sam da u svako doba, u javnom direktnom duelu, suocimo dokaze i argumente, svako za svoje tvrdnje. Uzvracanje uvreda preko novina ne dolazi u obzir.

BILjANA MILOSEVIC