Intervju:Vladimir Goati

BALKANSKO BURE BARUTA

- Sve sto cine politicki akteri, moze biti instrumentalizovano. E sad, ako je glavni cilj vladajuce stranke da zapravo niko ne bude izabran za predsednika, onda ovaj bojkot socijalistima dobro dodje.

Na pragu smo sedmih visestranackih izbora. Da li oni mogu dovesti do nekih promena? Hocemo li ziveti bolje, slobodnije i kulturnije nego dosad? Kad smo pre nekoliko godina gotovo dotakli "dno zivota", optimisti su govorili da se unazad vise ne moze, ali bilo je i ljudi koji su mislili da ce bilo kakav oporavak zemlje biti dug. Naravno da je sve pocelo davno, pre pola veka, kad su drustvena svojina i jednopartijska "demokratija" proglaseni svetinjama. Nesreca je samo sto danasnja vlast drzi do kontinuiteta sa bivsim sistemom, a cesto ide i dalje (o privilegijama je rec).

Sta nas, dakle, ceka sutra? To je tesko reci, o tome "pouzdano", danas govore samo vracare i socijalisticko-komunisticki prvaci (recimo to da je Srbija danas, zahvaljujuci vladi i njenim ministrima, jedno veliko gradiliste). Nas sagovornik dr Vladimir Goati, kao sociolog od ugleda, govori za nas list.

Sta se desilo u nasem drustvu za ovih poslednjih sedam godina, od kad su krenuli visepartijski izbori, da li se nesto uocljivo, opipljivo izmenilo? Da li je drustvo drukcije nego sto je bilo pre sedam godina?

- Da, sigurno, neke promene su nastupile. Medjutim, ono sto nasu situaciju cini osobenom u odnosu na druge postkomunisticke zemlje, jeste to sto smo zajedno sa procesom politicke pluralizacije imali raspad drzave, gradjanski rat i ekonomske sankcije UN, tako da je tesko analiticki razlikovati sta je rezultat raspada bivse drzave, sta je rezultat gradjanskog rata, sta ekonomskih sankcija, a sta politickog pluralizma. To objasnjava sto ce mnogi ljudi proglasiti politicki pluralizam krivcem za mnogo toga sto pluralizmu ne treba pripisivati, nego je rec o drugim uzrocima koji su delovali bas u istom vremenu.

Na politickom planu - uprkos izuzetno nepovoljnim uslovima koji su cinili tamnu pozadinu politickih zbivanja - nesto se ipak pokrece. Mislim da tolerancija u drustvu ipak postaje malo veca nego sto je to ranije bila. Mozda je taj stepen politicke tolerancije ranije bio suzen upravo zbog rata u okruzenju i mislim da cemo se sada postepeno priblizavati normalnom politickom poretku, koji ce biti kao i politicki poreci drugih zemalja Centralne i Istocne Evrope. Nadam se da Srbija nece biti uvek onaj veliki izuzetak od dominantnog demokratskog trenda u regionu.

Navescu dve njene vazne politicke osobenosti. Jedna je da u Srbiji kao postkomunistickoj zemlji nije doslo do prve mirne smene vlasti. Partija koja je bila pedeset godina na vlasti, ostala je to i u pluralistickom rezimu. SPS je uspela da promeni rezim, a da se sama ne promeni, sto je izuzetno retko u istoriji.

Da li se moze objasniti mozda upravo nekim nasim ranijim sistemom, samoupravnim Brozovim sistemom, sta je u stvari uticalo na to da se kod nas te promene teze dogadjaju nego, recimo, u zemljama Istocne Evrope ciji su rezimi bili rigidniji nego nas?

- Deo objasnjenja, svakako, treba traziti u tome sto je Jugoslavija bila liberalnija, otvorenija nego druge postkomunisticke zemlje. Jugoslavija je bila najmeksa i skoro najhumanija varijanta socijalizma tako da su ljudi vecinom podrzavali socijalisticki sistem bas ovde u Jugoslaviji. To je razlog sto se masovna politicka opozicija u Jugoslaviji (narocito liberalnog usmerenja) zapravo nije pojavila. Do 1990. u SFRJ nismo imali masovne pritiske "odozdo", koji bi trazili pluralizam kao sto je to bio slucaj u Poljskoj, Ceskoj, Madjarskoj.

I desila se paradoksalna stvar u toj cudesnoj 1989/1990. godini da je u Srbiji, bez pravih pritisaka "odozdo", doslo do reforme sistema. I, to je moja hipoteza, da je politicki pluralizam u Srbiji uveden prerano. Uvedena je demokratija pre nego sto je izrasla kriticna masa demokrata! Opstanak SPS-a na vlasti uslovljen je takodje sirokom podrskom populacije socijalizmu. To je rezultat karaktera revolucije u Srbiji. To je bila autenticna socijalisticka revolucija, a nije bio rezim koji je donet na sovjetskim tenkovima i bajonetima.

Desi se, recimo, da su bili izbori i vladajuca stranka izgubi izbore, ali prezivi zahvaljujuci jednom cinu radikala. Koliko taj cin danas zaustavlja promenu?

- Godine 1992. socijalisti jesu jako izgubili na snazi, ali je 1992. godine dobila njima bliska, "sestrinska partija", Radikalna partija, jer to je bilo vreme ekstremno radikalne drzavne politike SPS-a.

Nacionalisticke?

- Nacionalisticke. Ono sto su socijalisti radili radikali su samo jasnije, cistije, otvorenije govorili. Posle decembarskih izbora 1992. opozicione partije su u zbiru bile neuporedivo jace od SPS-a, ali su neke opozicione partije blize sa socijalistima nego drugoj opoziciji. Kada su socijalisti sredinom 1993. godine - iz razloga u koje ovde ne ulazim - napustili tu tvrdu nacionalnu liniju, doslo je tada i do raskola sa radikalima.

Sad dolazimo do stranaka koje zovemo demokratskom opozicijom. Kako ocenjujete njihovo ponasanje za poslednjih sedam godina? Gde su gresili, a i da li su nesto uradili dobro?

- Ja se ne bih usudio da sad ocenjujem, jer mozda je to malo...

Dobro, misljenje jedno.

- Ako posmatrate politicku scenu Srbije i ako je uporedjujete sa politickim scenama u drugim postkomunistickim zemljama, vidite jednu osobenost koja se sastoji u tome da je opozicija mozda u citavom vremenu od 1990. do 1997. godine neuporedivo vise vremena i energije upotrebila u medjusobnoj borbi nego u borbi sa vladajucom partijom. Znaci, energija i svi resursi okrenuti su na druge opozicione partije, pa to sve lici na permanentnu borbu za drugo mesto. Kao da niko nije imao ozbiljnu nameru - ili je verovao da to nije moguce - da ugrozi vladajucu stranku.

Bolje srebrna medalja nego bronzana?

- Da, zapravo, zlatne medalje nije bilo. To je takodje jedna osobenost koju autori koji pisu o Srbiji, tesko mogu da razumeju. Objasnjenje za to je izuzetno kompleksno. Jednim delom to su losi medjuljudski odnosi, licni animoziteti i licne surevnjivosti, kojih inace ima u svakoj politici.

Ali u objasnjenje stalnih neuspeha opozicije mora se svakako uvesti snaga SPS-a. Ta partija imala je na raspolaganju resurse citave drzave, sto je - valja priznati - znalacki koristila. U odlucnim trenucima kada je njima vlast dolazila u pitanje, oni su jako dobro politicki manevrisali i uspevali da osujete udruzivanje opozicije. Ukratko, SPS je, pored infrastrukturnih prednosti kao vladajuca partija, kao partija koja upravlja citavom drzavom, demonstrirala sposobnost da uspesno ostvaruje ili realizuje te prednosti nad opozicijom.

Da li je slucajno to sto je opozicija prosto skrojena po meri rezima? Vi znate kako je nastala ova opozicija, nasa opozicija. Da li je autohtono nastala, da li je nastala da bas namerno tako radi kako sada radi u korist rezima?

- U stvari, jedno je ovo o cemu smo vec govorili, odsustvo masovnih pokreta za demokratizaciju, 1989. i 1990. Ljudski supstrat toga bilo je nekoliko desetina, u najboljem slucaju nekoliko stotina ljudi.

Evo, dolazimo do izbora koji su na pragu. Vladajuca partija, iako znamo ko je potpisao taj Dejtonski sporazum, i danas se ponasa upravo kao da tog sporazuma nema. Cak se po Bosni rovari, muva se i na tome se opet sticu neki poeni u Srbiji, vladajuca partija se sili na veliku vodu koju ocito ne moze da prepliva jer nije toliko dobar plivac, a ide na izbore i hoce da ih dobije.

- Ja mislim da je to ponovno podgrevanje "patriotske atmosfere", zarad nekih vrlo privremenih izbornih prednosti. Rezim kao da ne haje za to sto nam ponovo, kao Damoklov mac nad glavom vise ekonomske sankcije, bilo da je rec o vazdusnom ili pomorskom saobracaju. Ta pretnja i te kako pogadja sve gradjane SRJ. Ipak, cini mi se da i ta vrsta sankcija koja nam je najavljena, pogodila narocito Crnu Goru, bilo da je rec o onemogucavanju turizma, pomorskog saobracaja, onemogucavanju nasim tek dobijenim brodovima da plove...

Dolazimo do izbora. Kako ocenjujete, recimo, kampanju socijalista, koja cak, moze se reci, nije kampanja nego propaganda, posto je svakog dana na televiziji cuvena parola "Srbija je veliko gradiliste"? Grade se putevi, stizu pare iz inostranstva... I na drugoj strani, kako ocenjujete kampanju ovih drugih? Da li se to dobro radi? Posto je ova kampanja ocigledna laz, a s tim se ide na izbore, hoce li laz opet da upali?

- Nisam sasvim siguran. Ali, mozda bi trebalo vrlo kratko reci nesto o tome sta su stvarni ciljevi socijalista i drugih politickih stranaka. Na parlamentarnim izborima je jasno da socijalisti zele ubedljivu vecinu i ja mislim, kako sada stoji sa aktuelnim stanjem u birackom telu, sa ovom izbornom propagandom u kojoj su oni zapravo neuporedivo "vise ravnopravni" od drugih partija, sa pristrasnim izbornim zakonom i zakonom o izbornim jedinicama, SPS ce uspeti da ostvari taj cilj. To znaci da ce imati relativnu vecinu u birackom telu ali apsolutnu vecinu u parlamentu. SPO i SRS su u neuporedivo gorem polozaju i pitanje je ko ce od njih uspeti da se priblizi socijalistima. SPO je posao od konstatacije koju treba imati na umu, da su ovo do sada "najravnopravniji izbori". To je svakako hrabra ocena ali je to i veliki rizik. Jer kad date takvu ocenu, svaki izborni neuspeh je tesko pravdati. Verujem da bi izborni uspeh za SPO bio jedino ako bi bio ako ne prvi, ono bar sasvim blizu Socijalistickoj partiji Srbije. Znate, tvrditi da su izborni uslovi bolji nego ikada i na vec ne znam kojim izborima posle sedam godina ne biti barem blizu vladajuce partije... Taj rizik dobro je iskazao profesor Rade Stojanovic, savetnik predsednika SPO-a, ocenom: "Ako ne pobedimo na izborima, treba da se iselimo u Novi Zeland!"

Kad je rec o predsednickim izborima, naravno, prva je procena da socijalisti hoce ubedljivu pobedu u prvom krugu. To je mozda jedan cilj, ali ja ne mogu da se otmem utisku da mozda postoji jedan skriveni cilj socijalista, odnosno vrha socijalista, da zapravo na tim izborima niko ne bude izabran i da mesto predsednika duze vreme bude upraznjeno. Do toga moze doci najpre zato sto cl. 6 Zakona o izboru predsednika zahteva da na izbore izadje vise od polovine biraca. To je vrlo tezak uslov s obzirom ne samo na bojkot od Demokratske stranke, demokratske stranke Srbije, Gradjanskog saveza i drugih neparlamentarnih partija, nego i zbog odbijanja albanske populacije na Kosovu da izadje na izbore. Ali u Zakonu o izboru predsednika (cl. 9) postoji jos jedan uslov koji se zaboravlja, a to je da je i u drugom krugu, u kome ucestvuju dva najbolje plasirana kandidata, neophodno da izadje vise od polovine biraca. To je veoma tesko, skoro nemoguce jer u drugom krugu od sedamnaest kandidata petnaest otpada, i biraci uglavnom nece izaci na izbore gde ne ucestvuje njihov kandidat. Recimo, u Francuskoj u proseku deset do petnaest procenata biraca manje izlaze na drugi krug izbora nego na prvi krug.

Ako uzmemo u obzir, bar do sada, prilicno mlaku kampanju SPS-a za gospodina Lilica, ne mogu da se otmem utisku da je stvarni cilj vrha socijalista...

Da ne bude izabran neko iz opozicije.

- Pre svega neko iz opozicije, ali mozda nemaju zelju ni iz svoje stranke. Svaka osoba, bez obzira sto mozda ne izgleda "jak covek", na jednom strateskom mestu kao sto je predsednik republike mogla bi da ugrozi aktuelnog lidera SPS-a.

Dolazimo do bojkota. Nekom analogijom ovoga sto ste rekli ispada, u stvari, da mozda i nesvesno ovaj bojkot ide naruku socijalistima. Jer, ako se ne desi 50 odsto plus jedan...

- Nisam siguran. Bojkot ima svoju autonomnu logiku. On je rezultat potpunog i meni razumljivog nezadovoljstva velikog broja stranaka zbog toga sto su marginalizovane, stavljene u beznadezno neravnopravan polozaj. One su tretirane u najboljem slucaju kao nuzno zlo, kao cinilac remecenja, kao nesto sto je u ovom politickom rezimu, spoljno, cak suvisno. Politicki akteri, ako zele da budu ravnopravno tretirani, moraju za to da se izbore. Imajuci to u vidu mogu se razumeti opozicione partije. One su naisle na potpuno gluvog sagovornika koji, umesto dogovora, umesto konsenzusa - kao sto se svugde radi - resava stvari institucionalnim diktatima, jednostrano. Izgleda da se suvise sporo shvata da se u demokratiji proces ne odvija po pravilima koja diktira jedna strana. "Pravila igre" su ono o cemu se akteri dogovaraju. To kod nas nikad nije bio slucaj.

Ispada da, ipak, sve mozda ide u prilog ovima na vlasti?

- Svaka stvar koju cine politicki akteri, pa i bojkot, moze biti instrumentalizovana. E sad, ako je glavni cilj vladajuce stranke da zapravo niko ne bude na mestu predsednika, onda ovaj bojkot socijalistima dobro dodje. Ali politika je oblast u kojoj ucesnici po definiciji jedni druge instrumentalizuju i tu se nema sta zameriti bilo kome.

Ako sam razumeo, u zemlji u kojoj smo, ako na izborima ne bude dovoljno ljudi, ako bude ispod 50 odsto, znaci da su ljudi mozda odlucili da se nesto mora menjati. Na izborima ne moze. Da li to znaci da se moze kasnije praviti nova vrsta ideje i pritiska da se nesto radi na ulicama ili na mitinzima, kako je vec to bilo pokusano?

- U svakom slucaju, mislim da jako nizak procenat ucesca, 50 pa i 55 posto moze posluziti za potvrdu teze da je parlament institucija koja ne predstavlja ni blizu polovine Srbije zbog cega ce legitimnost parlamenta biti dovedena u pitanje. U tom slucaju mozemo ocekivati masovne zahteve za postene izbore na kojima ce ucestvovati "cela Srbija". Ti zahtevi koincidirace sa ekonomsko-socijalnim buntom koji vlast odlaze za postizborno vreme.

Da se vratim bojkotu. Mislim da je to iznudjen potez. Minimalnim ustupcima vlast je mogla da ga izbegne. Sada logika politicke borbe tera stranke koje bojkotuju izbore da se bore za svoju egzistenciju. To mogu uspesno da cine politizacijom socijalnog bunta, ekonomskog bunta, u okolnostima kad taj parlament ne predstavlja polovinu ili bar veliki deo Srbije. Sve to, naravno, nosi ogromne opasnosti jer svet nije pronasao nista bolje od parlamenta. U parlamentu se regulisu i pacifikuju konflikti. Ako, umesto da predstavnici gradjana raspravljaju u parlamentu, gradjane izvodite na ulice, povecava se mogucnost izbijanja politickih sukoba.

To je balkansko bure baruta.

- Jeste. Bure baruta. Naravno, ne mozemo reci da je vanparlamentarna borba a priori antidemokratska, ali u jednoj balkanskoj zemlji sa nerazvijenom politickom kulturom, u cijem je susedstvu vodjen gradjanski rat, gde je puno oruzja, puno nezaposlenog sveta - u takvim okolnostima vanparlamentarna borba nosi izuzetno visoke rizike.

PETAR IGNJA