Profesija paparaco

ZVEZDE SA GRESKOM

Smrt princeze od Velsa pokrenula je i kod nas prigodan filozofsko-medijski diskurs o pravu javnih licnosti na svoje male tajne

Izlazeci iz elitnog pariskog hotela "Ric", vozac princeze od Velsa i egipatskog plejboja Dodija al Fajeda Anri Pol porucio je grupi od tridesetak paparaca: "Necete nas uhvatiti!" Petnaestak minuta kasnije, paparaci su pokusavali da uhvate prizore razlupanog automobila u kome su se nalazila tela princeze Dajane, njenog ljubavnika i pratilaca. Uz skljocanje aparata i sevanja blica u pariskom tunelu, koje je reportera nedeljnika "Tajm" podsetilo na savremenu verziju giljotine, zavrsena je prica o poslednjem bekstvu najpopularnije zene sveta, koja je dobila ime po grckoj boginji lova. Istovremeno je pokrenut prigodan filozofsko-medijski diskurs o ljudskim pravima i slobodama velikih zvezda i pravu javnih licnosti na svoje male tajne. Ko je, dakle, ubio ledi Di ?

Novinari, bez sumnje - zakljucile su gotovo horski filmske, operske i politicke megazvezde diljem sveta. Elizabet Tejlor je paparace diplomatski nazvala "ubicama", Tom Kruz je zatrazio usvajanje zakona kojim bi se suzbila rasirena pojava da se slavni slikaju kada to ne zele, a dan kasnije kongresmen iz Kalifornije Robert Hajden najavio zakonski projekat kojim bi se realizovale Kruzove ideje. Lovci na pripadnike "sedme sile" kao da su zaboravili da je u krvi vozaca nadjeno cetiri puta vise alkohola od dozvoljenog (procenat alkohola u krvi odgovara flasi i po jakog francuskog vina) ili da se auto kretao brzinom vecom od 180 kilometara na sat. Uzalud je bila i tvrdnja urednika poznate foto-agencije "Sipa" da slike automobila sa zatamnjenim staklima koji juri kroz pariski tunel ne bi imale nikakvu vrednost. Krivi su.

Junak iz Felinijevog filma "Sladak zivot", po kojem je hiljade "hvataca" nedozvoljenog dobilo ime, nije mogao ni da zamisli da ce se simpaticno cekanje ispred kafea "Di Pari" u Vija Veneto, pracenje Enite Ekberg, Marcela Mastrojanija ili Ave Gardner na vespama i poigravanje sa rimskom aristokratijom na zalasku i sirokogrudim zvezdama u usponu pretvoriti u pisanje mucne optuznice protiv njegovih kolega u kojem su krivi za smrt "engleske ruze", za glad u Africi, rat na Balkanu, slabu berbu marihuane i los kvalitet svetskog fudbala.

"Zapanjen sam. Ne mogu da poverujem da je vise nikada necu videti", izjavio je fotograf Mario Brena agenciji AP. Dve nedelje pre Dajanine smrti on je zaradio oko 3 miliona dolara za snimke zaljubljenog para na jahti porodice Al Fajed u blizini Sardinije. Ikona modernih paparaca, Ron Galela koji je slikom gole Zakline Kenedi prodao dva miliona primeraka "Penthausa", obogatio vlasnika tog erotskog magazina Larija Flinta i pomerio granice podvrste fotoreporterske profesije, mogao je samo da sanja o novcu koji ce zaradjivati njegovi naslednici. Nakon slika sa jahte Al Fajedovih, paparace je obuzela zlatna groznica, a slavne licnosti sa nesto burnijim privatnim zivotom delovale su kao juznoafricki rudnici dijamanata.

Za vlasnike senzacionalnih i ultraviolentnih listova doslo je prilicno tesko vreme : pravih, velikih ratova je sve manje, nema ni postenih prirodnih katastrofa, a epidemija zaraznih bolesti ni za lek. Sta staviti na naslovnu stranu i kako nagnati saosecajne gradjane da izdvoje koji dolar, funtu ili marku i kupe novine, pitaju se medijski magnati svakog bozjeg dana. Zvezde sa greskom, prevrtljivi politicari, slavni plejboji i neizlecivi alkoholicari nude odgovore.

"Cena slave mora da se plati. Odnos zvezda i fotoreportera ne moze biti jednosmeran ili, da budem jasniji, ne mogu zvezde koje su, dok nisu postale slavne, grcevito trazile svaku priliku za slikanje, da odjednom kazu kako ih novinari vise ne interesuju. Cudi me da niko nije postavio pitanje sto ti ljudi letuju u Sen Tropeu, najvecem stecistu novinara, kada vec zele da sacuvaju svoju privatnost, a ima stotine lepsih i mirnijih mesta za odmor. Tu ima previse foliranja. Tvrdim da mnoge zvezde jednostavno ne mogu da zive bez medija i ako ih 15 dana niko nije slikao, oni trce na mesto gde ce ih neko primetiti i slikati. Oni su zavisnici od javnosti", kaze fotoreporter "Bazara" Dragan Timotijevic Belmondo, koji je imao prilike da slika Kirka Daglasa na plazi ili Grejs Dzons i Carlsa Bronsona u diskoteci. "Jedino Brizit Bardo nije volela da se slika. Brigit Nilsen je u Kanu toliko pozirala fotoreporterima da nam je svima dosadilo. Jedva smo cekali da se skloni", prica Belmondo.

Svi fotoreporteri sa kojima je NIN razgovarao podsecaju da je nakon smrti princeze od Velsa i njenog ljubavnika uhapseno sedam njihovih kolega bez ikakvih zakonskih osnova. Niko se nije pobunio. Veliki borci za prava javnih licnosti na privatni zivot i dobar ukus medijskih radnika na neki cudan nacin zaboravljaju da se bar malo zauzmu protiv hapsenja, premlacivanja i ostalih vrsta maltretiranja novinara. Jedan od holivudskih megastarova koji se ukljucio u kampanju protiv paparaca, Silvester Stalone, doziveo je prilikom polaganja kamena temeljca za restoran "Planeta Holivud" u Rimu prvi medijski bojkot. Stalone se okrenuo da uzvrati na pozdrave obozavalaca i pozira fotoreporterima, ali je shvatio da ga oni ignorisu. Grupa od tridesetak fotoreportera mu je dobacivala da je pajac, a nosili su i transparent na kojem je pisalo da oni, uprkos svemu, nisu ubice.

"Sada neko organizovano napada moje kolege i optuzuje ih za nesto za sta nisu odgovorni, jer zeli da krivicu prebaci na njih. Svi mi znamo da su paparaci u stalnoj vezi sa menadzerima i agentima tih zvezda, od kojih dobijaju informacije gde ce te zvezde vecerati ili otici na letovanje. Menadzeri zvezda, koje dozivljavaju krizu ili su na silaznoj putanji, cesto mole paparace da naprave neku zanimljivu sliku i tako ih vrate u javni zivot", kaze za NIN poznati fotoreporter Vican Vicanovic koji je slikao Fadilja Hodzu kako bere kruske, Staneta Dolanca kako timari konje, predsednika Hrvatske Franju Tudjmana kako igra tenis, predsednika SR Jugoslavije Slobodana Milosevica u trenerci ili njegovu zenu kako leskari na podu. On ne prihvata titulu jedinog politickog paparaca u Jugoslaviji.

"Mene su tako zvali jer sam prvi, nakon Nikole Bibica koji je slikao kako Mosa Pijade spava u Skupstini, razbio mit o 'periodu kisele vode fotografije' u kojem se prvo slikala flasa kisele vode pa tek onda licnosti. Nisam paparaco jer sam radio pod istim uslovima kao ostali, ali sam se razlikovao jer nisam nikada snimao pocetak sednice vec kasniji tok, kada sam uspevao da iz raznih uglova snimim politicare kako spavaju, zevaju, cackaju nos, sto uostalom cine svi normalni ljudi", kaze Vicanovic. Prema njegovim recima, u Jugoslaviji ne postoje paparaci, jer ne postoji mocna zuta stampa i velike zvezde zbog cijih bi neformalnih slika ljudi kupovali novine. "Jedina velika zvezda kod nas je za mene bio Sekularac, koji je svojim ponasanjem na terenu i van njega, gde se tukao, bio hapsen, imao ljubavne afere, uvek privlacio veliku paznju medija."

Kao najprecizniji odgovor na zabrinuto pitanje o perspektivama zute fotografije u Srba, mogla bi se izdvojiti procena urednika fotografije "Dnevnog Telegrafa" Predraga Mitica da se za sliku Slobodana Milosevica i Mire Markovic na plazi moze dobiti najvise stotinak maraka. Zato ce i mladi i talentovani paparaci, poput hiljada lekara, inzenjera, morati da odu u zemlje gde ima nesto vise para, a manje ratova i ostalih prirodnih nepogoda.

RIM, (Beta-Rojters) - Italijanski fotograf Tarcio Sekjaroli, koji je inspirisao Federika Felinija za lik fotografa Paparaca u filmu "Dolce vita", izjavio je da je smrt princeze Dajane dokaz kako u njegovoj profesiji vise nema granica dobrog ukusa.

Sekjaroli kaze da bi "granica za fotografe trebalo da bude dobar ukus".

Ipak, po njegovom misljenju, za tragican udes u Parizu donekle je kriva i sama ledi Dajana zato sto je pokusavala da pobegne od fotografa. "Postoje ljudi u centru paznje javnosti koji pokusavaju da pobegnu od paparaca. U jednom trenutku bi , ipak, trebalo da puste da ih fotografisu, i tek onda da odu", smatra Sekjaroli.

Reagujuci na optuzbe koje pljuste sa svih strana da su zapravo fotografi krivi za smrt ledi Dajane, Sekjaroli kaze: "Zaista sam sokiran. Ali rizikovati neciji zivot da bi se pobeglo od fotografa meni je potpuno nerazumljivo."

Batic Bacevic