Nas sagovornik:Dimitrije Djordjevic,akademik

POCINjE AMERICKI VEK

Kako danasnje srpske poslove vidi akademik Dimitrije Djordjevic koji je tako cesto i tako bezuspesno pozivao svoje sunarodnike na strpljivost i mirenje sa svetom? I kako mu izgledaju Beograd i Srbija u predizbornim danima?

Pre devedeset godina jedan veliki srpski politicar zalagao se za smanjenje opasnosti od ratnih sukoba i trazio da se ustanovi medjunarodna arbitraza. Govorio je: "Malim drzavama treba omoguciti da kazu: 'Postoje sudije u Hagu!'"

Taj politicar, Milovan Milovanovic, pravnik sa doktoratom Pariskog univerziteta, dopisnik nekoliko evropskih listova, profesor medjunarodnog prava na Velikoj skoli, diplomata i drzavnik, bio je cesto otpustan iz drzavne sluzbe i vracan u drzavnu sluzbu, osudjivan u odsustvu pa opet visoko uzdizan, bivajuci poslanik na strani, ministar i predsednik vlade.

Ovih dana pojavila se u izdanju BIGZ-a nova knjiga akademika Dimitrija Djordjevica Portreti iz novije srpske istorije. Citalac ce videti da je znameniti istoricar, stalno nastanjen u Americi, u Kaliforniji, dugo proucavao zivote Vuka Karadzica, Radomira Putnika, Stojana Novakovica, Slobodana Jovanovica i drugih licnosti srpske povesti, ali da se najvise i najduze bavio Milovanom Milovanovicem. Zato ga i pitamo, na pocetku razgovora, sta bi Milovanovic cinio u nedavnoj proslosti, kada je propadala "srpska stvar". I sta bi ucinio sada, ovih dana.

- Za odgovor na to pitanje treba se okrenuti njegovim znanjima, njegovom karakteru i mudrosti, opstem politickom drzanju. U aneksionoj krizi, u stvaranju balkanskog saveza koji je omogucio balkanske ratove, Milovanovic je odigrao prevaznu ulogu. Sam je najbolje opisao svoje poslanje kad je rekao: "Cilj moje politike je da vezem mali srpski camac za veliki evropski brod." Bio je realista i znao da jedna mala zemlja, pogotovu u burnim vremenima, mora da se osloni na nekoga jaceg. I trazio je taj oslonac kao sto su ga kasnije trazili i drugi veliki srpski politicari, Stojan Novakovic na primer, Nikola Pasic, Stojan Protic. Godine 1914, kad je Milovanovic vec bio mrtav, Nikola Pasic je rekao: "Propasti necemo, ali ako propadnemo - propascemo u dobrom drustvu."

Jednostavna racunica i mudrost ovih politicara nalagala je, dakle, da se Srbija priblizi onim zemljama za koje se sa velikom sigurnoscu moze pretpostaviti da ce iz svetskog meteza izaci kao pobednice...

- Tacno. Milovanovic jeste bio politicar kompromisa. Svojim zivotom, svojom drzavnickom biografijom on je i pokazao da politika jeste vestina kompromisa. Crno-bele boje u politici tesko opstaju.

I tesko zasluzuju simpatije.

- Naravno, svet ne voli krajnosti i svet se plasi krajnosti.

A kako je na Milovanovicevu politiku gledao onaj ksenofobicni deo naroda koji je birao samodovoljnost i pogibeljomaniju, aplaudirajuci jedino politicarima koji su galamili o srpskoj slavi i junastvu?

- On se ozbiljno sukobljavao sa tim delom javnosti. Znate, junacenja je oduvek bilo u Srba, jer mi smo ratoboran narod. Volimo da se suprotstavimo i neki put je to dobro, jer da se Turcima nismo suprotstavili sada bismo svi nosili calme. Ali neki put junacenje moze da bude kobno.

Kada mu je Izvoljski u Karlsbadu rekao, onako otvoreno i brutalno, da je austrougarska aneksija Bosne neizbezna, Milovanovic ocajnicki trazi izlaz i bori se za kompenzacije. Njegova tadasnja misao je - Sandzak! Njegov elasticni duh dolazi na ideju podele Sandzaka. On predlaze povezivanje Srbije i Crne Gore preko Sandzaka, videci u tome ujedinjenje dve srpske drzave, izlaz na more i branu daljem austrijskom prodiranju. U nekoliko neprospavanih noci, u Marijenbadu, Milovanovic nalazi kljuc balkanske zagonetke: ako je Sandzak nedodirljiv i zabranjen, zasto se na bosanskoj strani ne bi stvorio koridor, duz Drine i Polimlja, koji bi povezao Srbiju i Crnu Goru? Ruski ministar prihvata ideju, unosi je u ruski diplomatski program, i to je samo jedan medju slucajevima koji pokazuju kako se ovaj sposobni diplomata, u malome manevarskom porostoru, borio za velike ustupke.

Imate li utisak, gledajuci ono sto nam se ispodesavalo u ovoj deceniji, da danasnji srpski politicari, oni koji su odlucivali o srpskom pitanju, nisu ucili od Milovanovica? Njihova politika je, izgleda, bila: sve ili nista!

- U danasnju veliku krizu uleteli smo nesmotreno, sami. Nismo imali podrsku onih koji odlucuju i zato smo ispali zrtve. Milovanovic bi, mislim, trazio neki izlaz ili za jugoslovenski ili za srpski brodic.

Junacenja o kome smo govorili, koje je zakostalo Srbe, ima i na drugim stranama planete, u drugim narodima. Ksenofobija je, ipak, mozda najveca ovde, a nije postojala, tolika i takva, u Milovanovicevo vreme.

- Meni se cini da je to nasledje iz komunizma. Ziveo sam u ovoj zemlji do sedamdesete i secam se tvrdnji da je Jugoslavija vodeca zemlja, ali da je, paradoksalno, ceo svet protiv nas. Ljudima je ta prica u sluhu i u misljenju. Stvorili smo predstavu o stalnom umnozavanju srpskih i jugoslovenskih neprijatelja, bez njih kao da nismo mogli ziveti. Kad je pocelo rasulo, pocinili smo drugu kobnu gresku: verovali smo da ce nam nasa istina pribaviti simpatije.

Nismo znali da se istine proizvode, prodaju i kupuju...

- Tako je. Ne ulazim u ocenu tog takozvanog novog svetskog poretka, ali vidim da su se sve istocnoevropske zemlje na neki nacin njemu prilagodile. Bojim se da su relikti staroga komunistickog rezima ostali prepreka izmedju nas i novoga doba. U to novo doba usli smo nespremni, bez one Milovanoviceve mudrosti prilagodjavanja. Krenuli smo sa istorijskom teznjom da svi Srbi zive u jednoj drzavi, docekali slom tih nadanja, videli najzad i kako se stvara hrvatska drzava u kojoj zive samo Hrvati. Srbi, optuzeni za etnicko ciscenje, zive u svojoj drzavi sa mnozinom nesrpskog stanovnistva. Hrvati, koji su izveli najvece etnicko ciscenje u ovom veku, nisu ni satanizovani ni kaznjeni. To samo znaci da nije bilo umesnosti u srpskim politickim i diplomatskim poslovima.

Kako ste vi licno doziveli slom?

- Zivim sa nadom i zudnjom da se nadje izlaz iz tame. Ne zelim da budem pesimista, ne vidim resenje krize u koju smo zapali, ali znam da nista u istoriji nije konacno i zavrseno. Uoci aneksione krize Rusija je na kolenima, a Srbija biva prinudjena da prihvati aneksiju Bosne, kao svrsen cin, i obecava da nece voditi antiaustrijsku propagandu. Stojan Novakovic polazi u Skupstinu i govori Slobodanu Jovanovicu o snovima generacije kneza Mihaila, o Garasaninu i Nacertaniju. Kaze i to da ce leci u grob sa teskom ranom u srcu. U Skupstini, medjutim, on saopstava da je potpisao notu, da je prihvatio neprijatne zahteve, ali on daje poslanicima i narodu nadu da ce se u buducnosti stvari preokrenuti u srpsku korist.

Sta bi Slobodan Jovanovic, da je ziv, predlagao danas radi popravke srpske pozicije?

- Da je ziv rekao bi, uveren sam, da se treba sto pre vracati u svetsku zajednicu. Mi smo bili i jesmo deo evropske civilizacije, moramo i danas biti deo sveta. Platicemo za to odgovarajucu cenu, jer smo izgubili rat, ali moramo traziti nacine za povratak u svet koji nas je odbacio.

Vi znate da medju vasim kolegama, istoricarima, ima onih koji ce, citajuci ovu vasu izjavu, glasno negodovati. Neki od njih su decenijama vazili za antikomuniste i tesko je za njih reci da su se od ksenofobije razboleli krivicom drzave i politickih prilika. Oni su ksenofobiju izabrali ili je ona njih izabrala.

- Znam na koje ljude mislite, ali trazim rec razumevanja i objasnjenja za njihov slucaj. Mi smo, Srbi, frustrirana nacija. U rezimu koji je trajao pola veka bili smo potisnuti, a nasa istorija zatamnjena. Sada smo se budili na jedan opasan nacin, ulazeci u euforije koje namecu nerealna i nerazumna resenja.

I vracali se starim imperijalnim snovima.

- Vracali se onome sto odavno nismo. To nije uputno i nije dobro, jer kvari srecu svima nama a narocito mladima. Kad pogledate koliko je mladih ljudi izginulo u Drugom svetskom ratu, koliko ih je izginulo sada u toj nesrecnoj Bosni, u gradjanskom ratu, i to sa svih strana, vidis opustosene teritorije i opustosene narode. Nije vise u pitanju imperijalni san, u pitanju je zivot i zato se treba boriti da izbeglice dobiju krov, hranu, lekove. U pitanju je dorucak onoga decaka koji je ostao bez oca i majke. U pitanju je povratak u otadzbinu mladih, raseljenih ljudi.

Ovih dana, boraveci kratko u Beogradu, razgovarao sam sa nekim mladim ljudima i ostao deprimiran njihovom pricom. Oni vide da su im perspektive suzene. Oni zive u strahu od buducnosti, a omladina koja zivi u tom strahu jeste osudjena omladina.

Ratni propagandisti, kojih je bilo i medju intelektualcima, nastupali su s pricom o obnovi stare srpske vojnicke slave i drzavne moci. Ako je u pravu Tojnbi, i tu pricu treba uzeti s rezervom: slava i moc, naime, najvecma postoje u narodnoj masti. Tojnbi pise da su Srbi uvek bili unutrasnji proletarijat velikih imperija. Za njega je cak i Dusanovo carstvo rezultat privremenog uspeha jednog pobunjenog vazala.

- Nije samo Tojnbi tako mislio i pisao. I Stojan Novakovic i Vladimir Corovic su kritikovali srpsku mitomaniju, a i ja sam rekao nesto o neodrzivosti Dusanovog carstva. Ono je zaista propalo od prenapregnutosti. To je boljka, rekao bih, koju sest vekova docnije nije izbegla ni Jugoslavija.

Mi moramo biti svesni da postoje i proslost i sadasnjost i buducnost. U proslosti se moze traziti neka vizija, mogu se naci izvesna uporista, ali ne moze se u njoj ziveti. Moramo biti realni i znati, uvek znati ko smo, sta samo i sta mozemo. Buducnost se samo delimicno gradi na proslosti, a ponajvise na mogucnostima danasnjice. Drukcije polaziste je, rekao bih to kratko - nezdravo.

Da li je ta nezdravost mogla biti izbegnuta krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih godina?

- Ne znam. I ja sam bio u euforiji gledajuci milion ljudi na Kosovu polju, i ja sam tada video reinkarnaciju Srbije. Zasto? Zato sto nisam izbegao frustraciju o kojoj smo govorili. No, brzo sam uvideo sta nam se desava, video sam da u dvadesetom veku krecemo sa idejama devetnaestog veka. U vreme ujedinjavanja Nemacke, u vreme kada se Italijani ujedinjuju, nas nacionalni projekat je mogao biti shvacen. Ali zakasnili smo iz poznatih razloga, a sada nastupati sa nacionalnim projektima - u vreme velikih integracija - znacilo je izloziti se nerazumevanju i odbojnosti Evrope i sveta. Neko ce reci da ima nacionalizama i u zemljama Evropske unije, ima svakojako. Ali nema prekoracenja obzira i pravila, niko u Evropskoj uniji svojim nacionalizmom ne plasi druge narode. Mi smo, ponavljam, u zaostatku, u kasnjenju. I ne mozemo sada, u nedoba, ostvariti ono sto nismo ostvarili kada smo mogli.

Mislite na godinu 1918?

-Da, na tu godinu mislim.

Koliko u srpskoj politickoj emigraciji ima ljudi koji govore ovako kako vi govorite? I koliko ima poklonika o-ruk politike?

-I tamo, kao i ovde, delimo se. Treba razumeti emigrante koji su rodom iz najvise pogodjenih krajeva, iz Bosne, iz Hercegovine, iz Like i Dalmacije, iz jedne i druge Slavonije, iz Baranje. Oni su vrlo borbeni, a sve su izgubili, cak i grobove predaka. Bili su vecito pod sumnjom raznih policija, voljno ili nevoljno ucestvovali u rascepu Crkve, i stalno su sanjali slom komunizma i boljitak. Posle sloma komunizma, medjutim, dosla je najveca nacionalna tragedija i katastrofa.

Vi ste, gospodine Djordjevicu, u predizbornim danima dosli u Beograd. Kako vam izgledaju srpsko visestranacje, partijske utakmice i borbe?

- Demokratija nije samo rec, to je sistem koji funkcionise na odredjenoj kulturi, na regulama, na tacno utvrdjenim odnosima medju ljudima, na civilizacijskim tekovinama. Secam se da je jedan americki vojnik u Drugom svetskom ratu dobio i nagradu za odgovor na pitanje sta je demokratija, a odgovor njegov ovako je glasio: "Demokratija je kada ljudi stoje na autobuskoj stanici i ne guraju se da udju unutra nego strpljivo cekaju svoj red." Ima u tome mnogo istine. Mi jos nemamo, u vaspitanju i misljenju, u ponasanju, temelje prave demokratije.

Gledam i slusam ovdasnju predizbornu kampanju i vidim da se opozicione stranke medjusobno napadaju.

A jeste li uspeli da otkrijete koje su stranke opozicione?

- Razumem, dobro razumem vase pitanje. U vreme onih zimusnjih demonstracija mi smo u Americi sa strascu citali vesti, gledali ta lica na ulicama srpskih gradova. I sam sam time bio ponet, veoma ponet. Bio sam sokiran izjavom jednog mladog coveka, koji se zove Aleksandar Vulin: "Sta su ti studenti ocekivali, da budu polivani toplom vodom?!" Tako, otprilike, glasi ta kriminalna izjava. Odbolovao sam je, kao i mnogo sta tih dana , a kad se ulicna drama zavrsila nastala je u opoziciji guzva, nastale su konfrontacije oko toga ko ce biti sta i kako. Eto razloga za ozbiljno, veliko razocaranje.

Ovih dana slusam predizborne svadje i predizborna obecanja. Znam i to da ovde postoje narodne kujne u kojima osiroteli ljudi dobijaju po jedan obrok dnevno, pa se pitam koliko bi se obroka dobilo za pare koje su u predizbornoj kampanji potrosene. Naravno, znam da se svuda u svetu trose pare na izbore i to se, nazalost, u borbi za vlast izbeci ne moze. Ali to mene ne oslobadja zaljenja.

Vi cete, profesore, uskoro biti na jednom skupu koji ce raspravljati o srpskom pitanju od Berlinskog kongresa do Dejtonskog ugovora. Sta ocekujete od te rasprave?

- Bice to panel na konferenciji americkih slavista, u Sijetlu. Ja sam predlozio da se organizuje taj panel, jer mislim da je nas jugoslovenski sukob rezultat hladnog rata koji kao da jos nije zavrsen, jer i dalje postoje teznje da se nastavi sa podelama i trvenjima. Danas je Rusija opet na kolenima i bice jos dugo na kolenima. Treba odgovoriti na pitanje kakva se balkanska resenja namecu u promenjenim odnosima, jer pocinje americki vek. Pocinje, kao u vreme Rimskog carstva, svetska dominacija jedne sile.

Milo Gligorijevic