NEDELjNIK

SRBIJA MEDJU KRAJNOSTIMA

Vuku Draskovicu su za uspeh na izborima nedostajale dve demokratske stranke i Gradjanski savez Srbije. Njima su, za uspeh bojkota, nedostajali Vuk i njegova stranka.

Ko je onda pobedio ako su porazene stranke koje se nazivaju demokratskim?

Brzoplet odgovor bio bi: pobedila je levica. Jeste pobedila, ali cena te pobede, djavolski visoka, jos nije konacna. Samo socijalisti (ne svi, naravno) znaju koliko ih je kostalo zblizavanje sa radikalima i Srpskim pokretom obnove. I samo oni, posveceni u najvece partijske tajne, znaju kojim gestovima i kakvim ustupcima su smirivali (pridobijali) dvojicu udaljenih kumova, Vojislava Seselja i Vuka Draskovica.

Pravi trijumfator proteklih izbora u Srbiji zove se Vojislav Seselj. Pravi pobednik izbora jeste Srpska radikalna stranka. Sada i socijalisti sa strahom i cudjenjem gledaju radikale, a njihov portparol Ivica Dacic, uvezbano smiren, nalazi neuverljiva objasnjenja, govori da su radikali socijalistima ukrali program!

Pripadnici Srpskog pokreta obnove cude se radikalskim pobedama iako, valjda, znaju da se cudjenjem ne odlikuju politicari od zanata.

"Sta je ovom narodu?!", pitao je u postizbornoj noci Milan Komnenic. Prema pisanju "Dnevnog Telegrafa", visoki funkcioner Srpskog pokreta obnove izgovorio je tu ocajnicku recenicu citajuci podatke o Seseljevoj pobedi u Negotinskoj krajini. Sada, kada se znaju sve cinjenice o usponu radikala u Srbiji, Komnenic moze zakljuciti da ne treba menjati vlast nego narod, ali ta gorka i vec koriscena duhovitost nece uciniti da njemu i njegovima bude lakse.

U padu uticaja leve koalicije, u stagnaciji Srpskog pokreta obnove, u trijumfu radikala, nema nikakvih zagonetki.

Vazi i dalje stara tvrdnja: ko zna proslost, lako ce razumeti sadasnjost i tacnije videti buducnost. Znameniti vodja nekadasnjih srpskih radikala Nikola Pasic pisao je u svojoj politickoj ispovesti da se Radikalna stranka zacela kao narodni protest protiv stranaka (Naprednjacke i Liberalne) koje su - uzdajuci se u licnosti - zaboravile narod, a "nisu trazile garancije za miran i pravilan razvitak srpske drzave u njenim ustanovama i njenim zakonima".

I u vremenu danasnjem ima stranaka, na vlasti i u blizini vlasti, koje najvece garancije uspeha vide u harizmi svojih vodja. Uzmite socijalistima Slobodana Milosevica i pogledajte sta ce im ostati! Uzmite Srpskom pokretu obnove Vuka Draskovica (sa Danicom, naravno) i posmatrajte kako se velika stranka preobraca u malu.

Harizma vodja jeste vazna, ali za veliki uspeh i stalni politicki uspon potrebno je mnogo vise. Radikali to znaju i zato su Zemun pretvorili u ogledno dobro, zato se gradjanima zeljnim promene predstavljaju kao stranka rada i reda. Dobro su razumeli i da frustriranim Srbima, ratnim gubitnicima, prija borbena retorika, pa zato ne prestaju da pricaju o neprijateljima iza srpskih granica, o izdajnicima u srpskim granicama. Ukratko, za razne i razlicite ljude imaju pricu i ponudu, a te price i ponude mogu da izgovore i Seselj, i Nikolic, i Vucic, i Dragisic i bilo ko. Milosevic, medjutim, mora svoje birace licno da uverava i razuverava - ne veruju onima kojima ni sam ne veruje. Draskovic, Vuk, ako odluci da vise na trgovima i ulicama ne predaje istoriju i govornistvo, ako katedru ustupi nekome od svojih saradnika, videce masovno bekstvo sa casova.

Kaze se da su Srpsku radikalnu stranku izmislili socijalisti kako bi kontrolisali najopasnijeg potencijalnog protivnika. Vojislav Seselj nece da polemise sa vlasnicima tog otkrica, jednostavnije ih je, zna on, i efektnije, nazvati budalama. No, i ako nisu socijalisti osnovali Srpsku radikalnu stranku, sasvim izvesno, uvecali su broj njenih pristalica.

Svojom rdjavom kulturnom i prosvetnom politikom, favorizovanjem kica i gluposti na televizijskim stanicama koje kontrolisu, socijalisti postizu da se odrzava i uvecava armija politicki i svakojako nepismenih gradjana. Takvi, medjutim, neobrazovani, nece biti njihova nego Seseljeva vojska. Takvi su, nesumnjivo, zavoleli inadzijsku leksiku radikala, njihovu borilacku strast, njihovu osvajacku upornost.

I sta sad ostaje socijalistima? Mirenje sa sudbinom? Pokusaj cedomorstva?

Ako ne zele da uskoro zive pod radikalskom vlascu, socijalisti moraju prestati da se bave drugim strankama i poceti da se bave sobom. Njihov izlaz je u reformama, u otvaranju Srbije i Jugoslavije, u saglasju sa srbijanskim i crnogorskim demokratskim opcijama. Hoce li umeti da izvedu taj samospasilacki poduhvat? Sva njihova dosadasnja delatnost upucuje na zakljucak da ce pobediti skodljiva samouverenost i arogancija. U Novom Sadu su socijalisti, na izborno mesto broj 2 (Dom kulture, Begec), kao svog posmatraca poslali Zivka Sandica zvanog Palija, onoga gradjanina koji je na takozvanom kontramitingu u Beogradu, 24. decembra 1996, pucao u glavu nesrecnog Ivice Lazovica, clana Srpskog pokreta obnove. Tim ignorantskim gestom opsovali su gradjanski red i obzire. Verovatno nisu zbog toga od Seselja preoteli neke pristalice, a bice da su ponekog svog izgubili.

Takvi socijalisti, nezainteresovani za pridobijanje demokratske javnosti, a pri tom i sa kamenom o vratu koji se zove JUL, nece moci da suzbiju rastuci uticaj radikala. Zbog toga, naravno, ne treba zaliti, nimalo. Zaljenja izazivaju druga saznanja i predvidjanja. Zaljenje mora izazvati cinjenica da Srbija ume da zivi samo u politickim krajnostima.

Bog sveti zna hoce li se klatno politicke sudbine Srba, jednog dana, jedne godine, smiriti u centru.

Milo Gligorijevic