Nedeljnik

POLITICKA SLAGALICA

Malo je nedostajalo Zoranu Lilicu, a jos manje Vojislavu Seselju za pobedu na predsednickim izborima u Srbiji. Naivni sada pricaju da su se socijalisti bili smrtno uplasili i razmisljali: Da li da svom kandidatu dodaju koji glas? Da li da radikalskom koji glas oduzmu?

Sve su to jalova i neutemeljena nagadjanja, jer nisu se socijalisti pretrgli ni u navijanju za svoga kandidata, Lilica. Mlake podrske, koje su mu dali, ne mogu se objasniti razocaranjem zbog njegovog poraza u TV duelu sa radikalskim prvakom. Ne mogu se objasniti ni njegovim Sprachfehlerom-om i navadom da guta suglasnike (redje i samoglasnike), pa umesto da kaze (na primer) zenevski sporazum - kaze zenski sporazum.

I Lilic je, u tom TV obracunu, u ponecemu bio uspesniji od Seselja. Lilica je volela kamera, pokazala ga kao coveka nesumnjive ugladjenosti, topline i domacinske zapitanosti o problemima drzave i naroda. Ipak, nije mu to donelo simpatije i navijanja socijalistickih celnika koji su gledali u svog svedrzitelja i videli, dobro videli, da su njegove podrske naprasno postale kratke i neubedljive, konvencionalne.

Slobodan Milosevic je, dakle, na ovim predsednickim izborima pobedio Zorana Lilica. Razlog? Sve moze da bude razlog. I jedno Lilicevo zakasnjenje i cinjenica da se na nekakvom skupu pojavio sa velikom svitom i neka njegova istrcljiva misao.

Leva Srbija je, dakle, pomogla desnoj Srbiji da se uzdigne i pokaze u ociglednoj ozbiljnosti i velicini.

Desna Srbija, mozda, ne uvazava bas cela Vojislava Seselja, ali bice da cela trazi promenu, a voli Seseljevu elokvenciju, borilacku strast, vestinu baratanja recima.

I nije bitno sta je u recima, koji smisao, kakva znacenja. Reci su slama koju netragom nose politicki vetrovi, a zaboravni Srbi, uostalom, i ne pamte dugo reci nego pamte drzanje, stav i stil, gestove. Oni koji drukcije misle neka se prisete sta je sef radikala Vojislav Seselj govorio svojevremeno kad su ga socijalisti zestoko napadali. Ponavljao je uporno i cesto: "Slobodan Milosevic je najveci i glavni kriminalac u Srbiji." Upitan onomad o danasnjim odnosima radikala i socijalista, Seselj je otprilike rekao: Socijalisti vise ne napadaju radikale i ne vidi on zasto bi radikali, u tim okolnostima, napadali socijaliste.

Uzalud ce gradjanin koji drzi do logike i cinjenica pitati da li je Milosevic prestao da bude "najveci i glavni kriminalac u Srbiji" onda kada su njegovi socijalisti prestali da napadaju radikale. Da li radikali odustaju od borbe protiv kriminala i kriminalaca onda kad kriminalci zauzmu pomirljivo drzanje spram Srpske radikalne stranke?

Reci su slama i seno kojima se hrane masta i neznanje mnogih gradjana. Iza reci stoji ponekad veoma malo istinoljubivosti, a ponekad veoma mnogo interesa i nagodbenjacke racunice. U ovom trenutku, ovog oktobra proste 1997. godine, projektuju se izvesne nagodbe: izmedju leve koalicije i Srpske radikalne stranke, izmedju Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove, izmedju Srpskog pokreta obnove i leve koalicije. Svi traze dobru kombinaciju za sebe, a tvrde da ce ta kombinacija, njihova, biti dobitna varijanta za Srbe i Srbiju.

Radikali, koji su najvise ojacali, bice u svim racunicama i pricama. Oni bi mogli da kod neke dobre agencije naruce popravku svog imidza, mogli bi i sami - pomicanjem prema desnom centru - da porade za tu popravku. Mogli bi da formiraju koalicionu vladu sa Srpskim pokretom obnove, da u biznismenu Bogoljubu Karicu nadju premijera koji ce svojim poslovnim imenom i vezama neutralisati rdjav odjek njihovog imena u evropskim i svetskim diplomatskim relacijama. Sta bi iz toga izaslo? Socijalisti bi ispustili iz ruku drzavnu infrastrukturu, temelj svake vlasti i vladavine, i svet bi imao jos jednu medijski privlacnu i netacnu pricu. Svet bi mogao da objavi: u Beogradu je sruseno poslednje evropsko uporiste komunizma.

Naravno, odavno u Beogradu komunizma nema. Beograd je grad otimacine i prvobitne akumulacije kapitala, prebivaliste mnogih bogatih drzavnih ili gradskih cinovnika i mnogih koji kane da se obogate u drzavnim i gradskim poslovima. Ali Beograd je tako stilizovan, u svetskoj medijskoj buci, kao poslednja evropska tvrdjava komunizma. Pad te tvrdjave bio bi u institucijama Zapada docekan aplauzom, bez obzira sto je radikalski osvajac trenutno toliko neomiljen.

Vuk Draskovic je, medjutim, pozurio da poruci radikalima: nece sa njima, nece sa socijalistima, hoce sa demokratskom Srbijom.

Ta Srbija, demokratska, nasla se - posle parlamentarnih i predsednickih izbora - u procepu (citaj: u ambisu) izmedju zjapecih ambicija levice i desnice. Draskovic vidi sebe kao najboljeg predstavnika demokratske Srbije, ali istovetno gledanje na sebe imace, mozda, i Zoran Djindjic. I jos poneko. Stranke demokratskog centra Srbije nece umeti da na ponovljenim predsednickim izborima nadju tu dobitnu kombinaciju i nece moci da pobede sujetu svojih lidera koja je tako cesto pobedjivala i njih i Srbiju.

Postoje analiticari koji dosledno, kao da u politickom zivotu nista ne tece i nista se ne menja, ponavljaju tvrdnju: Radikali dobijaju samo ono sto socijalisti zele da im daju. Problem je ovih analiticara samo u tome sto ta njihova do juce vazna recenica vise ne vazi.

Socijalisti su proteklih godina sve ucinili da ojacaju Seselja - kako bi njime plasili Zapad - i sada im je valjda jasno da su ga, paradoksalno, jacali i onda kada su nastojali da ga oslabe. Ako se to vec nije desilo, vreme je da se uplase sopstvenog proizvoda.

Milo Gligorijevic