Intervju: Dzeremi Ajrons

LJUBAV JE STRASNA

Jedan od najpopularnijih svetskih glumaca govori o svojoj ulozi profesora Hamberta, filmu "Lolita", odrastanju kao najbolnijem procesu, svojoj porodici kao najvaznijem utocistu

Tesko je setiti se nekog glumca koji je tako tiho a sigurno osvajao svetsku slavu kao Dzeremi Ajrons. Ovaj Britanac od glave do pete, a treba ga samo cuti kako govori engleski, s malo suskanja, doduse, poceo je filmsku karijeru kao Njizinski u istoimenom ostvarenju Herberta Rosa. Potom je usledio film "Zena francuskog porucnika" s Meril Strip i, bum, bila je to Ajronsova velika odskocna daska. Usledili su "Rad na crno" Jezija Skolimovskog, "Jedna Svanova ljubav" Folkera Slendorfa, "Misija" Rolanda Dzofea, "Ukleti blizanci" Dejvida Kronenberga. U tom trenutku svi su vec znali ko je Dzeremi Ajrons, posto su "Ukleti blizanci" bili pravi hit.

Godine 1990. Ajrons dobija "Oskara" za ulogu u filmu "Misterija Bulov" Berbeta Sredera. Ajrons potom snima citav niz filmova. Valja izdvojiti "Kobnu vezu" Luja Mala, "M. Baterflaj", takodje u Kronenbergovoj reziji, "Kucu cudnih dusa" Fernanda Truebe, "Umri muski" (3) Dzona Mektirnena, "Ukradenu lepotu" Bernarda Bertolucija. Konacno, tu su, uz "Lolitu" Edrijana Lajna, i poslednja dva, "Kineska kutija" Vejna Vonga s Gong Li i "Covek sa celicnom maskom" sa impresivnom ekipom partnera kao sto su Zerar Depardje, Dzon Malkovic, Leonardo di Kaprio i Gabrijel Bern. Dzeremi Ajrons je vec dugo u braku s glumicom Sined Kusak i ima dva sina, Semjuela i Maksimilijana.

U San Sebastijanu je bio ne samo da promovise vec i da se bori za "Lolitu", film u kome se - moze se zbilja tako reci - usudio da igra problematicnog profesora Hamberta Hamberta...

Da li su vas iznenadile reakcije na "Lolitu", smatrate li ih preteranim?

- U pocetku sam bio iznenadjen, vise ne. Vidite, saznao sam da je u americkoj drzavi Oklahoma izbacen iz video klubova film Folkera Slendorfa "Limeni dobos". Sta na to reci? Mislim da Amerika poslednjih godina postaje veoma konzervativna, svakako malogradjanska, puritanska, nazovite kako hocete. U stvari, Amerikanci se plase same teme "Lolite", tu je problem.

Zar ne treba da se plase?

- To su razlicite stvari. Pedofilija jeste jedan od najgnusnijih zlocina od kada postoji covecanstvo. Naravno da je i uzasno ono sto se desilo sa devojcicama u Belgiji, recimo. S druge strane, kad pogledate film "Lolita", vi lepo vidite da je profesor Hambert na direktnom putu za pakao, a to je ono sto bi trebalo da obeshrabri gledaoca, zar ne? U tom smislu ja nas film smatram na neki nacin i poucnim.

Upotrebili ste jaku rec...

- Ne, ja ne mislim tako. Nas film je umnogome veran romanu Vladimira Nabokova, romanu koji je remek-delo. Primetio sam, na svoje prilicno zaprepascenje, da ga svejedno mnogi nisu citali. Kazu da jesu, ali ubrzo, po nekom detalju iz razgovora, vidim da ne govore istinu. Znaju otprilike samo o cemu se tu radi. Da jedan sredovecni covek ima seksualni odnos s detetom, da je opsednut dvanaestogodisnjom devojcicom. Nasa "Lolita" je jedna, po mom misljenju, prekrasna ljubavna prica u kojoj je profesor Hambert tragicna figura, sto uveliko komplikuje stvari oko filma.

Zaista, kako se doslo do bas takvog ugla gledanja?

- On je delom preuzet iz samog romana, a reditelj Edrijan Lajn je onda insistirao na tome. Na koji nacin? Najpre tako sto film pocinje, kao sto znate, scenama iz Hambertove rane mladosti kada se on, jos pubertetlija, zaljubio u svoju vrsnjakinju. Devojka ubrzo umire i taj bol on nikada nije uspeo da prevazidje. Citavog zivota je trazio nastavak te veze, te ljubavi; Hambert, zapravo, nikada nije odrastao u emocionalnom pogledu. Neko ko ga gleda, rekao bi: pobogu, star covek a cini takve stvari! Medjutim, Hambert i Lolita su, zajedno, kao deca... Sad ljudi potezu price o moralu povodom naseg filma, a ljudi koji potezu price o moralu, uglavnom vide zivot u crno-belim bojama. Mi, inteligentna publika ovog filma, znamo da je zivot obojen u sivo. Zato je neophodno da sto vise njih vide "Lolitu". Neka je mrze, neka budu sokirani, neka kazu bilo sta, ali neka je vide i shvate da je to sto film nudi nesto sasvim, sasvim ljudsko. Sve smo to mi, zaboga!

Otac ste dvoje dece. Sta biste kao roditelj rekli o problemu koji otvara "Lolita"?

- Da, to je pravo pitanje. Strasno je vazno da shvatimo ko smo mi, u stvari. Da svako pojedinacno to shvati. Kao roditelj, ja imam sinove, drugi imaju cerke, nije vazno. Vazno je da znamo da deca u izvesnom dobu, bas tom kada je dvanaest, trinaest godina, pocinju da "vezbaju" svoju seksualnost pred drugima, pa i pred roditeljima. E, sad, mi kao odrasli i odgovorni ljudi znamo da je to tako i uskladjujemo svoje ponasanje. Jer, obrnuto, ako osamarimo, na primer, cerku sto se nasminkala, sto se vrti pred ogledalom ili sto otvoreno izaziva, ona ce misliti da je pogresno i nedopustivo voleti muskarca. Moramo joj dopustiti tu "vezbu" znajuci sve vreme da ti signali nisu upuceni nama. Profesor Hambert upravo je pogresno shvatio te signale verujuci da su oni bas njemu upuceni. Drugim recima, kao roditelj ja znam da su odrastanje i ljubav veoma komplikovane stvari i mislim da je posebna vrednost naseg filma upravo tu negde, sto taj problem istrazuje. Mi smo "Lolitu" snimali s punom moralnom odgovornoscu, to zaista mogu da tvrdim. Otuda zaista smeta sva histerija koja se podigla oko filma.

Ipak, da li ste lako prihvatili ulogu Hamberta?

- Ne, naprotiv U pocetku sam mislio o njemu otprilike ono sto ljudi danas kazu kad govore protiv naseg filma. Da je on gnusan, stari covek koji radi nesto necasno, odvratno. Davno sam, pre dvadeset i pet godina jos, citao taj roman i uglavnom ga, moram priznati, tako nekako zapamtio. Znate, problem "Lolite" zaista nije nesto sto biste zeleli da susretnete u svom zivotu. Medjutim, Edrijan Lajn je bio vrlo, vrlo uporan u nameri da bas ja igram profesora i, ocigledno, na kraju me je ubedio. Mislim da on zaista ume da objasni sustinu tog problema i sustinu tog romana.

Videli ste, pretpostavljam, i prvu verziju "Lolite" u reziji Stenlija Kjubrika?

- Ne, nisam. Kjubrik je genije i to je vec dovoljno opterecivalo Edrijana Lajna. Ja nisam zeleo da igram pod utiskom Dzejmsa Mejsna, zeleo sam da Hamberta igram iz svog dozivljaja, iz svog vidjenja tog lika.

Znajuci da ce, svejedno, to biti veliki rizik?

- O riziku sam uvek mislio kao o ekstrazivotu. Nije profesor Hambert moj prvi profesionalni rizik, on je samo do sada najveci. Tog rizika bilo je i u "Ukletim blizancima", jos i vise u "Kobnoj vezi" gde sam igrao coveka koji se takodje zaljubljuje u zenu u koju ne bi smeo. Na neki nacin se u tu pricu uklapa i "Ukradena lepota". Mozete, dakle, reci, da ja volim takve uloge. Reci cu vam odmah i zasto. Snimanje filma je dug, dug proces koji moze da bude veoma dosadan. Nikada da iscekate scenu, sve ide polako, s puno prekida. Jedini, prema tome, spas jeste da igrate nesto interesantno, nesto sto vas uzbudjuje u kreativnom smislu. Tada ste time opsednuti i manje osecate torturu snimanja.

Dok ste snimali "Lolitu", verovatno ste smisljali i kako cete braniti taj film, ne samo pred novinarima?

- Da, jesam. Odbrana filma je i inace deo posla, deo ugovornih obaveza. U ovom slucaju ona se pokazala i kao imperativ. Tim pre sto ja zaista mislim da je nasa "Lolita" odlican film.

Svakako imate nekonvencionalnu karijeru?

- Da. Od onoga sto mi se nudilo, ja sam zaista birao i takve uloge, a taj izbor opet dosta govori o meni. Volim da tumacim zivot koji je negde na ivici. Moji prijatelji su mi cesto govorili da zbog toga gresim, da to nece valjati za moju karijeru. Mislim da se ispostavilo da oni nisu u pravu. Moram vam jos priznati da pri konacnoj odluci, kada je izbor nekih takvih uloga u pitanju, ja na kraju jedino poslusam svog agenta i svoju zenu koja je takodje glumica. I to sjajna glumica. Dok je, recimo, gledam u pozoristu, ja lepo vidim koliko sam kao glumac, u stvari, beznacajan.

Nikada ne propustite da pomenete svoju suprugu. Zbog cega?

- Zbog toga sto je moj brak mnogo interesantniji do sada na filmu igrao, od svega sto sam. Kada biste znali moju zenu, shvatili biste o cemu vam pricam. Posto se ja kao glumac stalno iscrpljujem, moja jedina regeneracija jeste moja porodica. Prosle godine smo kupili kucu u Irskoj i upravo sad, posle San Sebastijana, idemo tamo da je renoviramo i osposobimo za udobnu zimu. Uvek se nadje nesto sto nam je u tom trenutku najvaznije. Da bih se osvezen vratio filmu koji iscrpljuje, ja moram da imam bogat i sadrzajan privatni zivot. Bogu hvala, ja ga imam.

JASMINA LEKIC