SUSRET: GORAN MARKOVIC, REDITELj

JA SAM ILEGALAC!

Svaki totalitarizam je moj neprijatelj i moja stalna inspiracija. Dok njega ima, bice i mene. Ako sam mogao da vadim cigle iz onog ogromnog sovjetskog zida, mogu da izvadim poneku i iz ovog naseg

Dok se jos u mnogim gradovima Srbije prikazuje njegov film "Poludeli ljudi", a u Narodnom pozoristu priprema za izvodjenje njegov dramski tekst "Govorna mana", Goran Markovic sprema kofere za Francusku, gde uskoro zapocinje snimanje svog novog filma. Bice to, za razliku od njegovog dosadasnjeg opusa, film u kome ce dominirati optimizam.

- Mislim da ce "Govorna mana", za koju jos nije odredjen reditelj, biti vrlo interesantna predstava. Ima svega tri lika i govori o ovom vremenu na dosta bizaran nacin. Naravno, bori se protiv autoriteta, kao uostalom i sve sto sam do sada uradio. Ovaj francuski projekt bice moj prvi film koji se nece boriti ni protiv cega, vec ce se zalagati za nesto. Ali, moracu da ga uradim u drugoj zemlji, van ovog prostora.

"Poludeli ljudi" su dosta dobro prosli na Venecijanskom festivalu a pozvan je i na jos nekoliko festivala u Evropi. Uspesno se prikazuje po Srbiji kao bioskopski film, iako je, zapravo, to vas video-rad koji traje 45 minuta i ne zadovoljava kriterijume bioskopske publike. S obzirom na to da je njegova tema prilicno potrosena a epilog vec sasvim znan, kako objasnjavate njegov uspeh?

- Tema filma je gradjanski protest koji je predstavljao pokusaj da se urbani, da ne kazem civilizacijski prag, pomeri na neko normalnije mesto. Bila je to dosta naivna i benigna pobuna urbanih ljudi da iskazu svoju potrebu za civilizovanim nacinom zivota. To je sve.

Ko je govorio na tim mitinzima, sasvim je nebitno. Ja nijednom nisam bio na Trgu gde su svakodnevno drzane govorancije. Kretao sam se sa studentima koji su za mene predstavljali prihvatljiviji aspekt protesta. Zapravo, najvise sam bio sa ljudima koji su se kretali gradom za svoj gros, i sami za sebe protestovali. Vecina gradjana nije ni bila organizovana od politickih partija. Ljudi su isli u protest zbog sebe; zbog svoje duse i svog spasa, a ne zato sto ih je pozivao nekakav politicar da ga podrzavaju u njegovoj karijeri i politickoj kampanji.

Mislim da je to bilo glavni kvalitet protesta, i to je size mog filma. Bilo bi glupo da su se onoliki ljudi borili i smrzavali za ambicije i pohlepu nekih partija koje sebe nazivaju opozicionim. Pri tom ne mislim ni na jednu odredjenu partiju - sve su iste!

U cemu onda vidite kvalitet protesta ukoliko smatrate da on nije bio odraz zelje ljudi za politickim promenama?

- U ovoj zemlji politika nije u prvom planu. Jedna mnogo dublja stvar je u pitanju, a to je civilizacija. Mi zivimo izvan civilizacije, mi smo izbaceni iz prostorije koja se tako zove u predvorije i na stepeniste. I mi bazamo po tom neartikulisanom prostoru, misleci da se jos uvek nalazimo u onoj prostoriji u kojoj vise nismo. To cinimo zahvaljujuci ljudima koji su vodili i jos vode ovu zemlju, kao i zbog onih koji su zdusno potpomogli. Nazalost, u te druge spadaju i mnogi srpski intelektualci koji su dosta toga poradili u korist naseg izgona iz civilizacije.

Zato se, uopste, i ne postavlja pitanje demokratije. Ona je u ovoj zemlji nemoguca. Iz razloga nepostojanja civilizacije. Karel Capek je u razgovoru sa Masarikom dosao do zakljucka da je uslov da bi se uopste razvila demokratija - civilizovani nacin zivota. A da bi ljudi ziveli civilizovano, potrebno je da kod njih postoji zelja za takvim zivotom. Ideja demokratije tada dolazi sama po sebi, kao jedan od aspekata civilizacije.

Mozda su to neke nase istorijske nuznosti?!

- Nas problem je sto smo navuceni na necivilizovan nacin zivljenja. Dugo je pripreman teren sa novokomponovanom kulturom koja je, zasigurno, izgnala mislece ljude. Zemlja je ociscena od stotine hiljada perfektnih intelektualaca, koji sada zive po belom svetu. Ostali su oni koji su spremni na lov u mutnom, na grabez; ili oni poput mene, koji nisu zeleli da ucestvuju u tome, koji su se distancirali, govoreci: "Sta da radim, dosla su takva vremena!?"

Tacno je da se Milosevic pojavio kao istorijska nuznost. Na kraju, ovaj narod ga je toliko puta izabrao da to vise ne moze da bude slucajnost. Ocito, ovom narodu treba takav covek, trebaju mu takve vodje.

Izgleda da vecini odgovara necivilizovan nacin zivota. Smrad i podrigivanje ovde gode ljudima, oni vole da zive u takvom ambijentu. Oni koji ne podriguju i ne sire ruzne mirise oko sebe, prave kiselo lice i ne preduzimaju nista.

Ako sebe drzim za coveka sa skrupulama, onda je moj slucaj sledeci: ne zelim sa ovim drustvom i ovom stvarnoscu da imam bilo kakve veze! Ne zelim da ucestvujem u ovoj stvarnosti. Izvan sam nje i drzim se po strani. Jedino cime se bavim, rezijom i pisanjem pozorisnih scenarija, mogu, na neki necin, da budem u vezi sa ovim sto se dogadja. Sve ostalo je mimo mene i ne zelim da me iko dovodi u vezu sa ovim trenutkom i ovom stvarnoscu.

Moze li intelektualac, vec po definiciji, da prihvati zivot u civilizacijskom mraku? Moze li se ostati po strani, zapravo, kako ziveti u misijoj rupi?

- Svako nalazi svoj modus vivendi. Dok traju ova "olovna vremena", ja sam proizveo nekoliko filmova, napisao jedan dramski komad, rezirao jednu pozorisnu predstavu. Mislim da je to dosta. Nemam razloga da preuzimam nekakav direktan politicki angazman, jer ne zelim da prljam ruke. Svuda su takve moralne nakaze i takvi moralni patuljci, da je nekom ko ima osecaj za sopstveni dignitet, stvarno ispod casti da se paca sa tim ljudima, da se hvata u kolo s njima.

Duboko prezirem ono sto se zove politicki trenutak ove zemlje. Smatram ga nizerazrednim i ne zelim da se spustam na taj nivo.

Mozda se vas stav moze protumaciti kao konformisticka distanca? Vasa generacija se smatra sezdesetosmaskom, pobunjenickom; nije li to komformisticki obrt?

- Ne nalazim da sam ja komformist! Mislim da ono sto radim ima izvestan umetnicki angazman. Da, na neki nacin, doprinosim svesti ljudi oko sebe. Mozda bi ovo pitanje trebalo da postavite Ljubisi Risticu, jednom od vodja studentske pobune 68? Dosao sam tog juna iz Praga i secam se kako je u Sali heroja, na Prirodno-matematickom fakultetu, sirio svoje anarhisticke ideje o rusenju drzave. Stvarno, bio sam impresioniran njime do krajnjih granica. Smatram da ni ja, a ni moj "praski krug", nismo nacinili nekakav komformisticki obrt zbog cega bi sad trebalo da se stidimo. Nas put je bio normalno evolutivan.

Zapravo, osim mene, svi su otisli u inostranstvo, kad je poceo rat. Jedino se vratio Karanovic, radi aktivno. Grlic ima profesuru u Americi, Paskaljevic zivi u Parizu; Zafranovic je u Pragu, Zivko Zelar u Londonu. Rasejali su se po svetu.

Istina da je mnogo ljudi iz moje generacije napravilo znacajna salta mortale! Od Vuka Draskovica do Gorana Milica. Moj primer nije dovoljno radikalan u poredjenju sa mnogim ljudima iz moje generacije, '46. Zaista, mnogi su napravili takve stoprocentne obrte, da je to zapanjujuce.

Mislim da je svaki covek pojedinacni slucaj i tesko da bih mogao da nadjem uzrok raznim izdajama samog sebe. Ne kazem da ljudi treba celog zivota da guraju jednu istu, dosadnu stvar, ali ne i da svake decenije iz osnova menjaju sopstveno vidjenje sveta.

Secam se Gorana Milica kada se vratio iz Njujorka, sa mesta dopisnika RTB-a. Naravno, nije bio srecan zbog povratka, ali mi je odusevljeno pricao da mu je Sloba obecao stan i da ce ovde ostati za stalno. Dakle, on je covek koji je mogao da bude na ovoj strani, radilo se samo o kvadratima. Pri tom, Goran je izuzetno inteligentan covek i super novinar. Njegov duh je bistar, veoma je pronicljiv - odlican tip. Ali, njegove slabosti su ogromne; on, jednostavno, ne moze da se izbori sa njima. Nesretnik, sad trenira da govori zagrebacki. A bas je bio, ono, beogradski mangup. Pretpostavljam da je ogroman njegov psihicki napor da za te male, bedne privilegije koje tamo ima, progovori kineski. Za njega je hrvatski isto sto i kineski, je l'? Ko kako zavrsava, to je licno pitanje. Velicanstveno ili mizerno, u svom epilogu.

Mozda je upravo u tome draz zivota, sto se nikada ne zna sta ce se dogoditi sa ljudskim dusama?!

- Treba izdrzati zivot. Moj zivotni kredo je da ne pravim ustupke zbog kojih bih se stideo celog zivota. Ima ljudi kojima to ne predstavlja nikakav problem, kojima je drugi ili treci problem znatno jaci. Tako su konstruisani.

Ja ne pusim, ne pijem, nemam porodicu, tako da je mene tesko korumpirati. Mozda bi bilo bolje da imam gomilu dece sa nekom plavusom, cetvorosoban stan na Novom Beogradu, i da radim spotove za SPS. Ovako, sta ja imam, osim izvesne samoce, osecaja usamljenosti?!

Kad sretnem nekog od mojih skolskih drugova, obicnih ljudi cijih imena jedva da mogu da se setim, koji su vec odziveli svoj zivot, ne mogu da kazem da im ne zavidim. Moram da priznam da se ponekad stravicno zamislim kad mi u dve recenice ispricaju svoj zivot. Zasto sam jurio svu tu Scilu i Haribdu, zasto sam se toliko akao i patio - zbog cega?! Dobro, sve su to ljudska pitanja. Ja sam to izabrao, ocigledno da sam tako morao. Da nisam, odavno bih vec ispao na nekoj krivini. Eto, imam vise od pedeset godina, i jos uvek jasem.

Mislite na ono vecito pitanje: da li covek treba da se bavi javnim poslom, javnim angazmanom; da se izlaze sudu javnosti ili da odzivi svoj zivot zasticen svojom intimom?

- Sasvim sigurno da sam posao kojim se bavim odabrao iz snobizma. Imao sam osamnaest godina i nisam znao mnogo o sebi i drugima. Bilo je nekoliko trenutaka u mom zivotu kad sam ozbiljno bio suocen sa odlukom da napustim ovaj posao. I to posle nekoliko velikih uspeha.

Mislim da svaki covek, koji ozbiljno razmislja, mora da stavi sebe pod sumnju. Samo su budale odusevljene sobom i veruju da je sve sto rade, fenomenalno. Secam se Vladimira Puholda, koji je kao mlad glumac u usponu, doziveo fantasticnu popularnost. Kada je bio na trecoj godini akademije, dobio je "Zlatnog lava" u Veneciji, za ulogu u Formanovom filmu "Ljubav jedne plavuse". Imao je dvadeset cetiri godine, i postigao je sve sto jedan glumac moze da postigne. A, onda, jednog dana je spakovao kofere i javio se iz Londona da se upisao na medicinu. I niko ga, od tada, nije video.

Ja sam izabrao ovaj put i ne osecam se narocito srecnim zbog svog izbora!? Ali, to ne znaci da bih bio vise srecan da sam izabrao neki drugi.

Manijakalno sam okrenut radu i to je deo mojih slabosti i nedostataka. Kad god ne znam sta da radim, ja radim. Umesto da zivim i uzivam u zivotu, kao sto to mnogi umeju. Stvaralastvom okusavam da osmislim svoju nesrecu. I dok god mogu da ovu nasu okrutnu stvarnost pretocim u umetnicku fikciju, ili, umetnicki angazman, za mene ima nade. To obecava da cu ujutro ustajati svez i dobro funkcionisati. Ja sam zadovoljan sto filmovi koje sam napravio imaju odjeka, sto komuniciraju s ljudima. Za moje parce zivota, to je dovoljno.

Amerikanci pocrkase izmisljajuci razne manijake koji jure neduzne plavuse, bez ikakvog sadrzaja njihovih zivota. Mi sadrzaja imamo napretek. Jednom mi je Dusko Kovacevic rekao: "Zar ne mislis da je bolje tako ziveti, nego da smo ti i ja Svajcarci i da je size naseg scenarija: Komsija seko ruze i preko ograde poseko tvoju ruzu?!" Sa te strane, zaista, ne mogu da se zalim. Zivimo u uzasno interesantnom vremenu i za moj posao ima jako mnogo materijala.

Otkud toliko skepse u vasim filmovima?

- Bio je jedan smesan sticaj okolnosti: da se moj fakultet u Pragu nalazio u istoj onoj zgradi u kojoj je Kafka pohadjao gimnaziju. Profesor rezije nam je s ponosom rekao da je nasa ucionica ista ona u kojoj je bio Kafka! Zapravo, mi idemo u isti razred s njim; na istom smo mestu, samo u razlicitom vremenskom prostoru. Ta cinjenica me je duboko impresionirala. Bazao sam po Pragu pokusavajuci da rekonstruisem njegov zivot. To mladalacko poistovecivanje sa Kafkom, sasvim naivno i stupidno, uticalo je najvise na mene. Moj zivotni projekt, koji ne znam da li cu ostvariti, jeste ponovna ekranizacija "Procesa". Voleo bih da sublimiram srednjoevropsku civilizaciju, koju sam iz onih krajeva doneo u ove, da to prikazem u dramskoj formi.

Sad spremam film koji bi mogao da bude optimisticki, koji bi se obratio konstruktivnom delu ljudskog bica. Necemu sto je istinski pozitivno u njemu. To je jedna prica na koju sam skoro nabasao; pokusacu da je ekranizujem u Francuskoj.

Bice to obrt u mom zivotu. Cinjenica je da sve sto sam dosad uradio, nije, bas, odisalo nadom. Jeste bilo saljivo i veselo, ali nikad sa osecanjem nade. Moj stari profesor Elmar Klos kad je pogledao nekoliko mojih filmova na jednoj retrospektivi u Pragu, rekao mi je: "Naucili ste posao. Dobro rezirate i filmovi su vam lepi, ali gde vam je nada?" Zamislite coveka od preko osamdeset godina koji zahteva nadu?! Ubrzo je umro i vise ga nisam video.

Moze li se, uopste, ziveti bez nade? U cemu je vasa tajna?

- Ja nisam riligiozan, i to je moj veliki problem. Da jesam, bilo bi mi lakse. Formiran sam kao agnostik i moja jedina uteha je u nekoj vrsti osvete totalitarnoj svesti. Vidim sebe kao ilegalnog borca, i sve sto radim, zapravo, radim na podrivanju "velikog brata". Da stvar bude cinicnija, kada su drugarice moje sestogodisnje polusestre skontale da sam ja, tako ogroman, brat jedne male devojcice, prozvale su me: Veliki brat. To je mala osveta zivota.

Ono sto je mene odredilo, svakako, bio je upad sovjetskih tenkova u Cehoslovacku, 1968. godine. Do tada sam verovao u nekakve humanisticke ideje, koje su za celu generaciju '68, bile ostvarive. Da je ovaj svet moguce uciniti boljim i pravednijim, manje zverskim. Ovaj dogadjaj srusio je u meni takvu iluziju.

Sve sto sam kasnije radio, odnosilo se na subverziju totalitarizma sovjetskog tipa. On vise ne postoji a mi imamo nas totalitarizam. Istina, on je manje snazan ali je mnogo prljaviji i podliji od nezgrapne gradjevine sovjetskog totalitarizma. Zvao se on kako hoce, moj je neprijatelj, i moja stalna inspiracija. Dok ima njega, bice i mene. Ako sam mogao da vadim cigle iz onog, ogromnog sovjetskog zida, mogu da izvadim poneku ciglicu i iz ovog naseg. Tako, nekako, vidim svoj zadatak. Ako vec ne mogu da prisustvujem stvaranju nekog dobrog sveta, mogu bar da ucestvujem u podrivanju zlog.

LjUBISA STAVRIC