CIZMAMA DO SMRTI
Da li je nesreca mogla da se izbegne ili je bila prosto sudjena drustvu u kojem se zlocinci velicaju kao heroji, gde su sovinizam i netolerancija legalizovani kroz razne politicke programe?
Trinaestogodisnji Dusan Jovanovic krenuo je presle subote uvece da kupi koka-kolu. Pedesetak metara od njegovog stana u centru Beograda presrela ga je grupa nesto malo starijih mladica obrijanih glava. Tukli su ga okovanim cokulama do smrti i otkinutim parcetom oluka odvaljenim sa obliznje kuce. Naocigled prolaznika polomljen mu je vrat. Niko se nije umesao.
Sutradan su inspektori beogradske policije uhapsili dvojicu sedamnaestogodisnjaka I.F. i M.C. iz Batajnice na koje se sumnja da su ubili decaka romske nacionalnosti. Boja Dusanove koze bila je signal zaludnim nazoviskinhedsima, ocajnim fasistima da ga lincuju. Samo zbog toga sto je Rom.
Sokirani svirepim ubistvom Beogradjani su dan pre sahrane polozili cvece i palili svece na mestu gde je decak poginuo. Dusanov otac Aleksandar Jovanovic tada je rekao: "I vi ste roditelji, zahvaljujem vam sto ste dosli da podelite moj bol. Za mene, ovo je velika podrska. Samo zelim da sutra ispratim svog sina. Zelim da ga ispratim na maturu, u vojsku. Sutra, to mu je sve..."
Posle sahrane Duska Jovanovica, gradjani su mirno protestovali setajuci od Vukovog spomenika do Trga republike. Romi su nosili zute trake podsecajuci tako na vreme nacisticke okupacije; skinuli su ih ispred jugoslovenske Skupstine i tu simbolicno zapalili. "Nikada ih vise necemo nositi", kazali su. Kolona je u vise navrata zastajala, odajuci postu preminulom decaku.
Iako je medijski ovaj dogadjaj bio svakodnevno pracen broj protestanata za dvomilionski grad bio je beznacajan. Oko hiljadu ljudi, najvise Roma izaslo je na ulice. Dogadjaj je, dakako, zloupotrebljen od strane politickih stranaka koje su se utrkivale da kroz jeftin politicki marketing sakupe poene. Osim Vuka Draskovica, predsednika SPO-a i predstavnika grada iz ove stranke, zvanicnih predstavnika drugih stranaka (izuzev romskih) kao i predstavnika nevladinih organizacija (izuzev romskih), na Trgu Republike nije bilo. Mozda je cepidlacki prebrojavati ali i to mnogo govori o atmosferi koja je do samog zlocina dovela. Ocigledno, deklarativnim istupima problem se nece resiti. Ipak, dogodila se novina. Tezina tragicnog dogadjaja naterala je Rome na organizovaniji politizovan otpor. Artikulisani izasli su na ulice. Prvi put glasno su izrekli sta misle i osecaju. Deca romske nacionalnosti na dan sahrane nisu isla u skolu.
Da li je nesreca mogla da se izbegne ili je bila prosto sudjena drustvu u kojem se zlocinci velicaju kao heroji, gde su sovinizam i netolerancija legalizovani kroz razne politicke programe?
Petnaestogodisnja sestra Dusana Jovanovica kaze da je mladice koji sebe nazivaju skinhedsima cesto vidjala jer su se svakodnevno okupljali u njihovoj ulici: "Oni su odavno primetili da ovde zivimo. Napisali su na ulazu zgrade 'smrt Ciganima' i nacrtali kukasti krst. To je ocigledno bila opomena. Mamu su nedavno, kada smo zajedno isle u kupovinu iz cista mira isamarali... Sigurna sam da su prolaznici, da su hteli, mogli da pomognu mom bratu. Samo da je neko uzviknuo 'policija' sve bi mozda bilo drugacije. Nenormalno je da vlast na svakodnevne incidente cije su zrtve Romi ne obraca paznju."
Aleksandar Jovanovic je prerano ostario covek. Radi u Gradskoj cistoci u trecoj smeni. Kuci se vraca rano ujutru, oko cetiri sata. Tada su ga skinhedsi presreli: "I to u dva navrata. Sve se zavrsavalo maltretiranjem. Prijavljivao sam policiji ali bez efekta... Sad su mi ubili sina. Ako policija ne pocne odlucnije da reaguje oni ce, bojim se, nastaviti da ubijaju."
Skinhedsi su se kod nas pojavili jos pre desetak godina ali nisu privlacili paznju sire javnosti. To se desilo tek prosle godine posle napada na romsku porodicu u Kraljevu. Postuju stroge konvencije stila u ponasanju i odevanju. Njihovu svakodnevnu uniformu cine spitfajer (pilotske) jakne, martinke (teske radnicke cizme), maskirne pantalone ili farmerke, mindjuse i tetovaze po telu. Osisani na nulu svojim izgledom namerno ulivaju strah. Ne podnose Cigane, Jevreje, izbeglice, strance, dizelase, narodnjake, kriminalce, pozere... Piju pivo i fanaticni su fudbalski navijaci. Okupljaju se po parkovima, ispred dragstora na ulici. Nacizam je njihova velika inspiracija. Kao borci za cistu, belu rasu kod nas su koncentrisali paznju uglavnom na Cigane.
Jedna Romkinja, zeleci da ostane anonimna ispricala nam je: "Mom bratu su u autobusu upaljacem zapalili kosu i tukli ga pred putnicima koji se nisu umesali. Rekli su da su ga zapalili kako bi proverili da li je pravi Ciganin. Zakljucili su uz smeh da je original." Stariji Rom u njenom drustvu dodaje: "Ne smem vise da vodim dete u skolu, niti sam smem da izadjem na ulicu. I ranije su nas maltretirali ali nas barem nisu ubijali."
Koreni ove tragedije su mnogobrojni. Cinjenica je da smo godinama preplavljeni slobodnim sirenjem mrznje prema svima koji su drugaciji. Mnogo razlicitih izjava, govora mrznje na koje nije bilo odgovarajucih reakcija.
Dragan Popadic docent je socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu: "Jedan decak je izgazen zbog toga sto je Rom. Pre pet godina iz jednog voza izvedena je grupa od 18 ljudi koji su po svemu sudeci odmah pobijeni samo zato sto su Muslimani. Desilo se to usred bela dana pred mnogobrojnim svedocima. Reakcije javnosti su bile mlake a zlocin nije nikada rasvetljen. Vojislav Seselj je javno demonstrirao i govorio da mrzi Hrvate a zvanicnog odjeka skoro da nije bilo. Tako je simbolicno data dozvola da se na slican nacin moze nekaznjeno govoriti i delovati. Zasto se onda isti jezik mrznje ne moze ocekivati i od skinhedsa koji samo kao eho potvrdjuju da su svi drugi neprijatelji, i pretnja da ih treba na razne nacine eliminisati?", pita se nas sagovornik.
U poslednje vreme bilo je mnogo napada na pripadnike romske nacionalnosti... pogotovo na radnike Gradske cistoce. Malo ko je reagovao.
"Celokupna drustvena klima razvila je kod ljudi prilicno veliku socijalnu distancu prema pripadnicima drugih naroda i drugim grupama. Stav da je rec o drugoj vrsti ljudi prema kojoj vaze potpuno drugaciji kriterijumi postaje nesto svakodnevno za obicnog coveka", tvrdi Popadic.
Grupa sociologa je jos pre tri godine objavila istrazivanje koje je potvrdilo dramaticnu i opasnu socijalnu distancu prema pripadnicima drugih nacionalnosti. Odnos srpskih ispitanika prema Romima je sledeci: 80 odsto pristaje da zivi u zemlji sa Romima dok se 20 odsto tome protivi, 70 odsto pristaje da Romi stanuju u njihovom susedstvu dok 30 odsto to ne zeli, 60 odsto pristaje da se sa njima druzi a 40 odsto ne pristaje dok bi samo 25 odsto Srba pristalo da je sa Romima u srodstvu a citavih 75 odsto to ne moze ni da zamisli.
Da su skinhedsi samo druga strana medalje odnosno vrh ledenog brega dokazuje i julsko ovogodisnje izdanje "Romskih novina", gde su anketirani gradjani (Srbi) upitani da odgovore da li su Romi ravnopravni sa ostalima. Evo nekih tipicnih odgovora koji mozda ponajbolje ilustruju drustvenu klimu koja je eskalirala ubistvom decaka.
Nesa je radnik, ima 19 godina: "Ocistio bih grad od Cigana. Sve bi ih poklao. Ne volim da ih vidim u svojoj blizini, a kamoli da razmisljam o njihovom polozaju." Marija Andjelkovic ucenica je drugog razreda srednje skole iz Prokuplja: "Romi su suvise napadni, suvise cene svoju rasu, koja je po mom misljenju mnogo niza od nase." Aleksandar ima 23 godine, po zanimanju je radnik: "Polozaj Roma je takav kakav su zasluzili. Sto se mene tice ja bi ih sve pobio. J..... im ja majku cigansku." Naravno, ima i drugacijih odgovora a najcesce predrasude prema Romima su da vole da kradu i da ne vole da rade.
Da li je zacudjujuca i posle svega neobjasnjiva smrt malog Dusana Jovanovica? Razlika izmedju nekih tzv. obicnih gradjana i skinhedsa je, izgleda, samo u spremnosti da se hladnokrvno ubije.
Ovih dana skinhedsi kao da su u zemlju propali. Nemoguce ih je videti. Mnogi su svoju uniformisanu garderobu zamenili manje upadljivom. Kriju se zbog ucestalih policijskih racija. Jedan stariji skinhed pristao je da telefonski govori za NIN. Zove se Srdjan i ima trideset godina: "Ja i moji prijatelji ne podrzavamo ubijanje. Pogotovu zato sto je ovo ubistvo kukavicki izvedeno. Ne ide, dvojica momaka na bespomocnog decaka. Mi, kao sto znate, ne nosimo oruzje. Cojstvo i junastvo su u prvom planu. Moji prijatelji i ja, ove klince nismo poznavali. Oni su iz Batajnice. Gradska ekipa je mnogo tolerantnija".
Naravno, nas sagovornik potencira da to sto je protiv ubijanja ne znaci da je i ljubitelj Cigana. Tvrdi da oni moraju da budu uklonjeni sa ulica (da ne prose), ali i sa groblja gde stalno smetaju ozaloscenima. Protivnik je mesanja rasa. "Pare se lavovi sa lavovima, tigrovi sa tigrovima pa treba i samo belci sa belcima, Cigani sa Ciganima, Crnci sa Crncima. Inace, nas pokret je potpuno neorganizovan. Siguran sam da ova akcija nije bila unapred planirana. Mogu da se kladim da uhapseni momci nisu bili svesni sta su uradili. Citav slucaj dobio je publicitet koji se granici sa neukusom. Neki politicari su tako sakupili poene. Kao da ova tragedija nije rezultat sveukupnih tokova u nasem drustvu." Nas sagovornik ne negira i ne potvrdjuje simpatije koje skinhedsi navodno gaje prema programu SRS-a. Kaze, da Radikalnu stranku podrzavaju najvise skinhedsi iz Zemuna i Batajnice.
Sreten Vujovic, sociolog grada o tragediji koja se desila kaze: "Rec je o svojevrsnom lincu sa ideolosko-politickom pozadinom. Tacnije motiv ovog ubistva je rasizam. Neki pripadnici ovog maloletnickog ganga zastupaju 'pravoslavni nacionalizam' i odobravaju Hitlerove zlocine osim onih prema Srbima. Tesko moze biti opasnije ideologije u etnicki mesovitoj sredini. Ovim zlocinom beogradska kriminalisticka hronika postala je najcrnja moguca hronika."
Posle svega jasno je da ovaj zlocin nije dosao slucajno. Kod nas se vec godinama uvecava etnicka distanca, raste etnonacionalizam obelezen etnickim i rasnim predrasudama, diskriminacijom, verbalnim i fizickim nasiljem.
"Politicki ekstremizam je u usponu. Kao stranka krajnje desnice, Seseljeva partija je druga po snazi i uticaju u Srbiji. Toliku popularnost u svojim zemljama ne uzivaju ni Lepen, ni Zirinovski. Kada se do kraja materijalizuju ideje ove stranke i iskazi njenog vodje, kao i ideje drugih etnicki militantnih grupacija, desavaju se nevolje nesrpskih stanovnika Zemuna, dece posebno; pa i rasisticki obojeno ubistvo usred Beograda biva moguce", zakljucuje Sreten Vujovic.
Ukoliko se ova tragedija poput prethodnih precutno "zatrpa" i minimalizuje stvorice se uslovi za bezbrojno ponavljanje istog scenarija. Ksenofobija ce jacati. Jedan od omiljenih skinhed bendova je "Ritam nereda". Momci iz benda u pesmi "Odlazi" koja se inace peva na engleskom jeziku porucuju: "u mojim ocima radja se zlo/kada vidim neke strane ljude kako hodaju mojom ulicom/odakle si dosao sta hoces?/...Mi smo na ulici/mi imamo moc, mi imamo cizme/...Ti ne znas prokleti strance/nasa ulica je jebeno opasna za tebe..."
NIN je jos pre godinu dana odgovorio na ovo pitanje, posle napada na romsku porodicu u Kraljevu. Pokret skinhed nastao je u Londonu krajem sezdesetih. Stvorila ga je radnicka omladina, obrazujuci sopstveni stil odevanja i ponasanja, u osnovi usmeren ka tome da se sacuva tradicionalni radnicki nacin zivota. Bili su buntovni i imali su izrazen otpor prema drustvu, ali nisu bili povezani sa politickim partijama. Pokret je ostao na lokalnom nivou i posle nekoliko godina gotovo se ugasio.
Znatno snazniji uticaj u Engleskoj i van nje izvrsice druga generacija skinhedsa koja se javlja krajem sedamdesetih. Njihov stil odlikuje agresivnost u svakom smislu: nose vojnicku i radnicku uniformu, sisaju se do glave, stvaraju sopstveni muzicki pravac (OI), a jako osecanje nacionalizma mnoge od njih okrece ka nacizmu. Ubrzo se pojavljuje i u drugim evropskim zemljama, a krajem sedamdesetih i u Istocnoj Evropi. Pokret u medjuvremenu postaje veoma heterogen, pojavljuju se levo orijentisani "redskinsi" i tradicionalisti, koji su za povratak korenima pokreta. U Engleskoj, kaze Petar Lukovic, glavni urednik urbanog magazina "X Zabava", ovaj pokret polako nestaje. Zadrzao se na marginama "Nacionalnog fronta" odnosno fasisticke organizacije. Uporiste skinhedsa, kaze nas sagovornik danas je u Svedskoj i Nemackoj. U Zapadnoj Evropi masovno se zabranjuju ploce i diskovi skinhends bendova sa fasistickim porukama.
Rat i ideologija nacionalizma primerena je skinheds filozofiji. Ucinili su da se sirom Srbije formiraju grupe skinhedsa koje se okupljaju oko svojih lokalnih bendova. Kod nas ih osim u Beogradu ima i u Novom Sadu, Kraljevu, Kragujevcu i Jagodini. Kako pokret ima vise struja tako su medjusobne tuce veoma ceste. Levi mrze desne, desni leve, tradicionalisti i jedne i druge. Na koncertima u Beogradu okupi se oko 500 ljudi, ali ce svaka grupa za prave skinhedse priznati najvise osamdesetak.
Domacu OI scenu cini nekoliko bendova: "Ritam nereda", "Generacija bez buducnosti", "Saht", "Direktori"...
Marijana Milosavljevic
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.