Nedeljnik

RAT KAO SUDBINA

Specijalisti za bolesti drustva otkrili su u Jugoslaviji kolektivnu sizofreniju, endemsku glupost, kolosalno neznanje naroda i zapanjujucu nezrelost izvesnih vodja, njihovu izopacenost i verolomstvo, osionost i halapljivost, lazljivost i nasilnistvo, nepostovanje zakona, gazenje procedure, ubrzano srozavanje u kriminal.

Mediji naklonjeni jednom politicaru pokazuju kako njegov protivnik ne uspeva da vlada sobom, a hoce da vlada drugima.Mediji naklonjeni tom isprljanom i naruzenom coveku prljaju i ruze onoga koji je njega isprljao.

U sveopstem brlogu vlast je postala droga, a zavisnicima je, kazu, svejedno koliko ce se obrukati nastojeci da se domognu droge.

Mnoge javne licnosti u ovom trenutku, kada plamti verbalni rat medju politicarima i stranackim armijama, preko mnogobrojnih novina, televizijskih i radio-stanica raspaljuju jugoslovenske politicke i ostale strasti. "Kada su Rimljani vise pisali nego u doba svoje propasti?", pitao je davno, davno, Misel de Montenj. Kada se u Jugoslaviji toliko vikalo po novinama: o kradjama i prekradjama, o zlu i samo o zlu?

"U jedno doba u kome je zlodelo uobicajena pojava, beskorisno delo je gotovo za pohvalu", pisao je veliki tvorac Ogleda. Bice da su nasi politicari bezali sa casova istorije i da ne vole opomene iz knjiga. Sa retkim i casnim izuzecima oni zive u svojoj megalomaniji, pripustajuci sebi samo ljubljene donosioce dobrih vesti.

Provociranje albanskog stanovnistva u Tuzima za neke stratege nase kolektivne nesrece bilo je dobra vest.

Istopljen asfalt i nagoreli balvani ispred zgrade u kojoj stoluje Momir Bulatovic, predsednik Crne Gore, takodje su nekome bili dobri znaci.

Fotomontaza na kojoj je Milo Djukanovic prikazan sa kecetom na glavi obradovala je zaklete bulatovicevce, ovde i tamo, u Srbiji i u Crnoj Gori.

Histericni povik "Milo - Turcine!" ozario je ovih dana mnoge uspaljenosti.

Otimanje bjelopoljskog televizijskog studija usrecilo je mnoge neodgovornosti.

Preotimanje tog studija unesrecilo je one koji su otimali.

I tako dalje, sela gore, a sve babe se cesljaju.

U nedelju, jedan beogradski list najavljuje otcepljenje dela Crne Gore, koje ce Bulatovic, navodno, izvesti uz pomoc narodnih skupstina. Ako je Bulatovic imao takvu nameru, to znaci da upotreba naroda ostaje jugoslovenska politicka specijalnost. I to znaci, takodje, da Bulatovic ne moze bez vlasti i vladanja. "Velikasi proklete im duse / na komate razdrobise carstvo", gorko je pevao Njegos, a neki njegov danasnji duhovni naslednik moze veselo pisati o razdrobljenosti komada na komadice. Zivot u haosu postao je nasa neminovnost, a deviza "zavadi pa vladaj!" najcesce upotrebljavana mudrost.

Ali hajde da vidimo koliko se dugo, koliko se nekaznjeno dugo mogu uvecavati politicke, medjunacionalne i ostale strasti. Koji je to dan u kome se Slobodan Milosevic, dok ne bude kasno, mora uplasiti tolikih zavada i rastucih tenzija u Srbiji, u Crnoj Gori, u Republici Srpskoj?

Taj dan je jamacno prosao, a mi ne znamo da li se sef savezne drzave uplasio i kada ce pred umornom i frustriranom nacijom izgovoriti smirujuce reci.

Politika je vestina kompromisa, a Milosevic pristaje na kompromise samo u krajnjoj iznudici, iz najveceg moranja, kad su i kompromisima istekli rokovi upotrebe i kad zakasnela odmerenost ne dobija niciji aplauz. To znaci da je on vise ratnik, a manje politicar. Svojom vojujucom prirodom on druge aktere politickog zivota podstice na vojevanje i tako zbivanja u Jugoslaviji pocinju da lice na permanentni gradjanski rat.

I Milo Djukanovic, od Milosevicevih i Bulatovicevih pristalica obelezavan kao kriminalac, kao separatista, kao kradljivac glasova, odlucuje da vojuje. Izvesni listovi krupnim slovima i naslovima objavljuju njegovu poruku: Crna Gora nece primati naredjenja od cara iz Beograda.

Ako se sada, u Beranama ili u Pljevljima, ili bilo gde drugde, potuku pristalice Slobodana Milosevica (Momira Bulatovica) i privrzenici Mila Djukanovica, bice to iracionalna borba za carstvo koje ne postoji. I bice to prilika da se jos jednom kaze: Srbima nikada nisu potrebni neprijatelji, uvek su dovoljni sami sebi.

Milo Gligorijevic