Intervju: Zivorad Kovacevic

ENGLESKA UTEHA

Vec sama pojava dva toma "Englesko-srpskog frazeoloskog recnika" Zivorada Kovacevica deluje zaista ubedljivo. Fascinacija, medjutim, nastaje tek kada se on otvori, prelista: pa, to je i zabavno, duhovito stivo koje se s velikim interesovanjem prati.

Udaljeno je, na neki nacin, od uobicajene predstave o recnicima. To novo, a mozemo reci i kapitalno delo nase publicistike, stvorio je covek dobro znan u politickom zivotu onog Beograda i one Jugoslavije. Bio je gradonacelnik, diplomata, ambasador. Kao malo, zaista malo ko, on se pod svoje mirne, stare dane upustio u gotovo nedostizan poduhvat ciji se srecan kraj dogodio ovih dana kada se taj recnik, lepo ukoricen u izdanju uglednog izdavaca "Filipa Visnjica", konacno pojavio u izlozima knjizara... Autor je, inace, "Englesko-srpski frazeoloski recnik" posvetio svojoj supruzi. Tamo pise: "Margiti, za ljubav i podrsku".

Pred nama su dve velike knjige, 1622 strane, recju ogroman poduhvat. Koliko dugo ste pripremali to delo?

- Pet godina i dva meseca. Ali, bukvalno iz dana u dan. Na zidu sam ispisao upozorenje: Nulla dies sine linea.

Otkuda, pre svega, zelja i potreba da se bavite, grubo receno, recnikom fraza?

- Odavno sam shvatio, uceci strane jezike, da je jedno nauciti reci i gramaticka pravila, a drugo uci u duh, osobenosti i bogatstvo stranog jezika. Bez poznavanja i upotrebe ustaljenih govornih fraza, napose idiomatskih, koje znace nesto drugo nego reci koje ih cine, niti se moze ispravno razumeti strani jezik, niti na njemu mozete komunicirati a da se odmah ne pozna da ste stranac, koliko god pravilno govorili. Tih izraza ima toliko mnogo i tako su specificni da ce ih retko ko sve znati ili ih se setiti kad zatreba, pa je frazeoloski recnik veoma potreban onima koji zele da usavrse i obogate svoje znanje stranog jezika. Ja sam te izraze godinama sakupljao i kad sam pre deset godina kupio kompjuter, pokusao sam da ih sredim, pokupovao sve moguce frazeoloske recnike, koji su na drugim jezickim podrucjima veoma popularni, i tako usao u jedan posao i ne sanjajuci koliko je zamasan. Ali, to za mene nije radna obaveza koju sam sebi nametnuo, vec veliko uzivanje koje je unelo novu dimenziju u moj zivot.

U recniku dajete uz svaku odrednicu tri-cetiri primera upotrebe fraze, a izvori su vam bili mnogi ugledni svetski listovi i impresivan broj knjizevnih i publicistickih dela, tacno 228. Za pocetak je, pobogu, trebalo sve to iscitati...

- Vec odavno sam stvorio naviku da u svemu sto citam na stranom jeziku, a to je pretezno, obelezavam razlicite izraze i, cim procitam novine ili knjigu, ubacim u kompjuter. Morao sam stoga da napravim posebne programe za koriscenje sakupljenog materijala. Isto tako, morao sam odmah da se opredelim za sistem sto lakseg koriscenja recnikom, sto kod frazeoloskih recnika nije nimalo jednostavno. Tu sam uveo i neke novine, i nadam se da ce biti od velike pomoci korisnicima. Naime, pored abecednog indeksa po kljucnim recima, dakle kad mozete naci frazu po bilo kojoj reci koju znate, uveo sam i neku vrstu tezaurusa, tako da se kod svake odrednice upucuje na idiome, poslovice i izraze koji priblizno isto znace. To mi je oduzelo ogromno vreme, ali mislim da je vredelo.

Vas recnik ne lici na obican recnik jer nudi obilje raznovrsnog materijala uz pojedine odrednice...

- Da, to je receno jos na promociji ranijeg recnika. Zeleo sam da korisnik vidi kako pojedini izraz izgleda u kontekstu konkretne recenice i kako izgleda njegova upotreba u obicnom govoru, u novinama, u politickom recniku i u knjizevnom delu. U recniku cete naici i na Kenedija, Regana, Busa i Klintona, ali i na Cercila, Vilsona, Tacerku i Mejdzora, na Hruscova, Gorbacova i Jeljcina. Neki primeri su male anegdote. Recimo, uz to eat cronj, sto znaci posuti se pepelom, priznati gresku i izviniti se, naci cete kako je Hari Truman iznenadio svojom pobedom sve one, medju njima i Vasington post, koji su tvrdili da njegov protivnik Tomas Djui sigurno dobija, i onda je na dan pobednicke parade preko cele zgrade Vasington posta osvanula velika parola na kojoj je pisalo "Gospodine predsednice, spremni smo da pojedemo nesto, kad god vi budete spremni da servirate". Ili uz egg-head, sto ce reci intelektualac, knjiska osoba, navodi se kako je predsednicki kandidat Adlaj Stivenson, jedna zaista intelektualna figura na americkoj politickoj sceni, bio zbunjen kad je na mitingu u Viskosinu cuo da mu dovikuju "Egg-head", upitao sta to znaci, i odmah zatim uzviknuo: "Jajoglavi celoga sveta, ujedinite se; vi nemate sta da izgubite sem zumanceta".

Vi ste vec 1991. godine objavili kod istog izdavaca "Srpsko-engleski recnik idioma, izraza i izreka" za koji je, recimo, dr Ivan Klajn rekao da predstavlja "nesto bitno novo u nasoj leksikografiji". Pokazuje se, dakle, da polako osvajate jedan zanimljiv i svakako izuzetno koristan prostor u nasoj publicistici. Da li je, konacno, to bio i cilj?

- Ne bih rekao. Dovoljno je drsko s moje strane sto sam se uopste upustio u jednu oblast koja nije bila moja osnovna vokacija, iako uvek velika ljubav. Radujem se kad i drugi, kompententniji, a posebno korisnici, misle da to nije bas tako lose. Dok sam radio na drugom recniku, uporedo sam unosio ispravke i u prvi i sada radim na njegovoj drugoj verziji. Ne samo da ce on biti bogatiji vec ce biti otklonjeni i mnogi nedostaci kojih sam u jednom pazljivom kritickom procitavanju nasao. Svi ti nedostaci, kojih mora da ima i u novom recniku, pored ostalog, rezultat su cinjenice sto sam ih ja pisao sam, a recnici su obicno rezultat rada citavih timova. Jedina dobra strana tog individualnog rada jeste da je kriterijum prirodno potpuno ujednacen, sto u kolektivnim delima nije uvek slucaj.

Od coveka bogate i, 'ajmo reci, turbulentne politicke karijere mogli su se pre ocekivati memoari. Radite li na njima?

- Boze sacuvaj! Prema memoarima sam sumnjicav - mnogo je tu "japajakanja", sto bi rekao Krleza. Drugo je kad ljudi iz dana u dan vode dnevnik, onda je svedocenje mnogo pouzdanije. Ja to nisam cinio. Uostalom, zar nije bolje da ljudima ponudim nesto korisno, umesto da citaju moju povoljnu interpretaciju gresaka koje sam u zivotu cinio?

Vi ste danas penzioner. To je u ovoj zemlji jedan od najtuznijih statusa. Da li je rad na recnicima bio i nacin bekstva iz stvarnosti?

- Ne. Zasto? Od stvarnosti ne bezim, s njom se svakodnevno vrlo bolno suocavam. Jednostavno, zelim da najkorisnije provodim "trece doba" i ne tracim slobodno vreme koje imam. Ali, pored rada na recnicima, koji mi je primaran, ne zelim da se zacaurim u ljusturu svog rada i da izbegnem da kazem sta mislim o onome sto se desava oko nas ako me neko zapita kao vi danas. Mislim da niko nema prava da ostane nem pred ovolikom mukom. Moja supruga i ja bili smo vrlo uredni setaci zimus. Mnogi su mi prilazili da mi kazu da im je milo sto sam i ja sa njima, drugi su me pitali sta ja, bivsi funkcioner, trazim tu. Svako ima pravo na svoj stav, i oni koji me to pitaju, i ja koji hocu da se solidarisem sa jednim opravdanim i uzbudljivim protestom koji najvise odgovara slici koju zelim da imam o Beogradu.

Sa vec lepe vremenske distance, kako vam se danas cine posebno problematicni periodi u vasoj politickoj karijeri: onaj dok ste bili gradonacelnik Beograda i, narocito, onaj kada ste pre vremena povuceni sa ambasadorskog polozaja iz Vasingtona?

- Ne znam sta je tu problematicno i sta vec nije poznato javnosti? Na funkciju gradonacelnika Beograda, koja je sigurno i politicka, ali sam ja na nju gledao kao na jedan odgovoran javni posao pre svega, izabran sam u 44. godini i dosao dobro potkovan - posle petnaest godina rada na gradskim problemima u Stalnoj konferenciji gradova. Mislim da je gradonacelnicki najvazniji posao koji sam radio - osam godina nije malo. Mogu reci da je to bila jedna jaka ekipa, uveren sam kompetentnija nego republicka. Da li je bila uspesna - poslednji ja mogu da sudim. To "problematicno" u vasem pitanju odnosi se verovatno ne na moj rad, vec na aferu o kojoj sam javno progovorio iako nigde nisam bio javno pomenut ni prozvan. Da sam "politicar", a ja nemam taj nerv, nikad to ne bih uradio, vec bi pustio da stvar "legne". Umesto toga sam izazvao javnost i bilo koga ko o tome sta zna da mi kaze jesam li u necemu pogresio.

Sto se tice Vasingtona, postoje mnoge javne domace i americke procene kako sam predstavljao Jugoslaviju, a vracen sam prakticno zato sto nisam hteo da se solidarisem s jednom pogubnom politikom koja se jasno ocrtavala posle Osme sednice. Da nije bilo slucaja Stanovnik, naslo bi se nesto drugo.

Zanimljivo je mozda da sam tada upravo od vaseg lista dobio ponudu da se u jednom razgovoru pospem pepelom e da bi mi bilo oprosteno, ali to mi nije padalo na pamet. Brzo sam shvatio da je bilo bolje da sam poslat kuci ranije nego kasnije. Zato upisujem u zaslugu Slobodanu Milosevicu sto me je oterao, pravilno procenivsi da mu ja necu svrsiti posao, i time omogucio da odjednom dobijem slobodno vreme kojeg nikada u zivotu nisam imao i koje sam iskoristio kako sam zeleo.

Vase "americke veze" su izvesno jake vec i po prirodi stvari. Tamo ste magistrirali, na Berkliju, tamo specijalizirali, na Harvardu, tamo mnogo puta i odlazili i ziveli. Delite li dosta rasireno uverenje da je Amerika umnogome uticala na raspad i rat u Jugoslaviji?

- Ako time "umnogome uticala" hocete reci da li je podrzala raspad i rat - odgovor je negativan. Americka politika prema krizi u Jugoslaviji je, doduse, bila u mnogo cemu ambivalentna i imala krivudav tok. Nesumnjivo je da je na samom pocetku krize zastupala ocuvanje jedinstva Jugoslavije. Procitajte Jovicevu knjigu. Ne zaboravite da je Amerika poslednja, sa velikom zadrskom, priznala Sloveniju i Hrvatsku. Bejker je u predvecerje rata obisao jugoslovenske republike u pokusaju, istina prilicno zakasnelom, da spreci raspad i rat. Potom se Amerika dezangazovala i potpuno prepustila inicijativu Evropi.

Nova Klintonova administracija je zatim neopravdano oklevala da pruzi podrsku Vens-Ovenovom planu, cime je izgubljeno dragoceno vreme, a onda je Kristofer vrlo benigno reagovao na odbijanje skupstine na Palama da prihvati taj plan. U poslednjoj, pak, fazi raspleta, Amerika je ponovo preuzela inicijativu i vodecu ulogu u donosenju Dejtonskog sporazuma, cime je rat okoncan. Nama je uvek neko drugi kriv. Tek kad se jasno utvrdi i prihvati ko ima primarnu odgovornost za rat, moze se raspravljati i o tome da li je medjunarodna zajednica, i u njoj najuticajnija Amerika, delovala najadekvatnije. Treba reci da je tadasnju nasu politiku karakterisao jedan potcenjivacki, ignorantski i u osnovi arogantan odnos prema medjunarodnom faktoru.

Kao sto znamo, odredbe Dejtonskog sporazuma jos nisu ispunjene. Smatrate li da ce Amerika insistirati na njima "do poslednjeg slova"?

- Hoce, i ne samo ona. Insistirace se i na ispunjenju Gonzalesovog izvestaja i na uslovima za regulisanje odnosa sa Evropskom unijom, i na uslovima za prijem u medjunarodne finansijske institucije. Uostalom, postavlja se pitanje koje nekom moze cudno zazvucati: da li rezim stvarno zeli da izvuce Jugoslaviju iz medjunarodne izolacije? Ako zeli, stvar je relativno prosta: treba ispuniti uslove na cije se izvrsavanje Jugoslavija obavezala. To bismo, uostalom, da je srece i pameti, mi sami ucinili bez ikakvog medjunarodnog pritiska, jer je to u nasem najboljem interesu. Zar ne treba, sto je brze moguce, normalizovati odnos sa svim drzavama nastalim na tlu bivse Jugoslavije? Zar ne treba jedanput ozbiljno prici razgovorima o resavanju kosovskog pitanja? Treba li drugi da nas pritiskaju da ne prihvatamo kolektivnu krivicu za ono sto su pojedinci uradili? Je li doslo vreme za unutrasnju demokratizaciju, nedirigovane medije, fer izbore i ekonomske reforme? Za svakog razumnog coveka odgovor bi morao da bude potvrdan.

Uocavate li neku bitniju razliku u jugoslovenskoj diplomatiji iz vaseg vremena i ovog danasnjeg?

- Svakako. O kvalitetu danasnje diplomatske sluzbe nisam u stanju da sudim. Neki profesionalni diplomata sa boljim uvidom to bi mogao kompetentnije da oceni. Ali, razlika je ocigledna. Ondasnja diplomatija je predstavljala jednu medjunarodno uvazenu i spoljnopoliticki aktivnu zemlju. Ne bih voleo da budem u kozi danasnjih diplomata koji predstavljaju zemlju koja nije clanica UN, koja je potpuno medjunarodno izolovana i na koju se gleda ne kao na cinioca i ravnopravnog ucesnika u medjunarodnim odnosima, vec kao na zemlju koja je medjunarodni problem, cija su spoljna politika i ponasanje suoceni sa snaznom odbojnoscu javnog mnjenja u svetu.

Forum za medjunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, ciji ste vi predsednik, izasao je pocetkom godine sa platformom za alternativnu spoljnu politiku u cijem je uvodu receno da se Jugoslavija nalazi u krajnje teskom medjunarodnom polozaju. Ima li kakvih promena od onda?

- Mi cemo se ovih dana oglasiti upravo o tome. Nazalost, medjunarodni polozaj Jugoslavije je jos tezi, a poverenje medjunarodne zajednice u njenu sposobnost da izadje iz krize jos manje. Rezim i dalje nastoji da izvrda ispunjenje prihvacenih medjunarodnih obaveza, sto nas jos vise udaljava od trenutka kad treba da postanemo normalna zemlja i ravnopravna clanica medjunarodne zajednice. S druge strane, kredibilitet zemlje, ako ne i vlasti, bio je naglo porastao posle zimskog bunta, o zemlji se prvi put povoljno pisalo posle toliko vremena, pocelo je da prevladava uverenje da se ne moze vise racunati sa Milosevicem kao vaznim faktorom u implementaciji Dejtona, lideri opozicije su ostvarili vise medjunarodnih kontakata nego rezim otkako drzi vlast, u svetu je provejavalo uverenje da su demokratske promene tu iza ugla - a onda se bedno raspala koalicija "Zajedno", doslo je do novog talasa opste frustracije i gubljenja nade, ekstremisti su dobili veliku podrsku, a ekstremizam nas samo jos vise udaljava od medjunarodne zajednice. Dakle, pored prvenstvene odgovornosti onih koji odlucuju o spoljnoj politici zemlje, veliki deo odgovornosti za dalje pogorsanje nase medjunarodne pozicije pada na opoziciju, koja nije bila u stanju da se uzdigne iznad svojih sitnih interesa i prestiznih sukoba do nivoa zajednicke odgovornosti za interes zemlje.

Jugoslovenska politicka scena trenutno je interesantnija nego, cini se, ikada pre. U Srbiji je Seseljev rejting vrlo visok, ako racunamo njegov uspeh na poslednjim izborima, u Crnoj Gori pobedio je Milo Djukanovic. Imamo, dakle, dva ljuta protivnika a iznad njih Milosevica. Vidite li vi tu neki dijalog, neku perspektivu mira i stabilnosti?

- Nazalost, ne. Zajednicko promenama koje ste pomenuli je slabljenje pozicije SPS-a. Razlika je, pak, velika. U Crnoj Gori je pobedila jedna opcija, u osnovi reformisticka i okrenuta vracanju Jugoslavije u svet, u Srbiji zasad prevagu ima upravo suprotna - tesko konzervativna, ekstremisticka i izolacionisticka. Nema tu mira medju maslinama. Neke nade koje daje Djukanovic, ubedljivo potire Seselj. Ne znam da li se od novih izbora moze sta ocekivati, sem mozda da vladajuca koalicija sa slabijim kandidatom prodje jos slabije, a Seselj, koji je od proslih izbora u novembru 1996. vise nego udvostrucio broj glasova, mozda jos i bolje. Sad se beru plodovi politike koju je vodio rezim, ali, nazalost, i krupnih gresaka i neodgovornosti opozicije.

O intelektualcima se u ovoj zemlji uvek mislilo u krajnostima, pogotovu kad je rec o njihovom angazmanu u politici. Kako pripadate njima, a covek ste koji se citavog zivota bavio i politikom, interesantno je cuti vase razmisljanje o tome...

- Sto se licnog stava tice, vec sam vam odgovorio. Inace, svaki intelektualac ce se opredeliti da li zeli da aktivno ucestvuje u politici. Niti je to nespojivo, niti se podrazumeva. Doduse, jedno je oglasiti se u smutnim vremenima, kada je to skoro moralna obaveza, a drugo je aktivno se baviti politikom. Kad je rec o posebno istaknutim intelektualcima, velikim imenima kulture, njihova odgovornost za to sta ce reci, za koju ce se politiku zalagati, srazmerna je renomeu koji uzivaju. Neki su to zaboravili i dosta olako se uhvatili u kolo jedne politike koja nas je odvela u propast. Pojedini su bili i kolovodje i oni ne mogu izbeci javnu ocenu svog delovanja, koja ce pocesto biti u velikom neskladu sa onim sto su podarili nasoj kulturi. Za tu dihotomiju sami su krivi.

Jasmina Lekic