EKONOMIJA

BANKARSKI SKANDAL

Posle ostavke, direktor JUBMES-a Ivan Stambolic, inace skrt na izjavama, rekao je: "Ne mora znaciti da je vlast uvek protiv naroda... Mozda i ona dodje pameti, ludilo ne traje vecno"

Nista nije toliko apsurdno da ne bi bilo moguce - zasto da se oslanjamo na nepouzdane spoljne neprijatelje, kad se mi ipak najbolje blamiramo sami. Dogadjaji sa JUBMES bankom i smenjivanje Ivana Stambolica (ostavku je, formalno, podneo sam) kandiduju nas, prema njegovoj oceni, za jedan lep medjunarodni skandal. I ovaj slucaj potvrdio je tezu da nasi stratezi, za okosnicu svoje spoljne politike (ovde je rec o ekonomskom delu) uzimaju pretpostavku po kojoj je najpametnije svet zgranjavati - sto cesce, to bolje.

Napori, a i rezultati u tom smislu zavidni su. Evo najsvezijih primera: prvo nismo postovali barter aranzman sa Kinom - uzeli smo naftu, a nismo isporucili ugovorenu robu pa nam je zavrnula slavine, dok ne damo pare. Onda smo od Rusa uzeli gas i zaboravili da ga platimo pa su nam i oni zavrnuli... Potom smo se naljutili na Londonski klub poverilaca i zbog "sarade" (izjava Nebojse Maljkovica) prekinuli pregovore, taman kad smo konstruktivno zahtevali da nam oproste 80 odsto dugova. Na kraju je kao tresnjica na tortu dosla JUBMES banka i "slucaj Stambolic".

Najbolje je krenuti redom da bi se opisalo kako je propao i tracak nade da se jednom i mi mozemo predstaviti kao civilizovan svet, sa dobrom voljom da nekome pruzi ruku.

Kad je pre deset godina, tokom cuvene Osme sednice, uklonjen sa politicke scene, Ivan Stambolic nasao se na mestu direktora Jugoslovenske banke za medjunarodnu ekonomsku saradnju (skraceno JUBMES) ciji su akcionari bili iz svih republika tadasnje SFRJ. Znamo kako smo potom preziveli raspad zemlje, stvaranje SRJ, sankcije, hiperinflaciju i propast ovdasnjeg i bankarskog i ukupnog ekonomskog sistema. Sve te dogadjaje JUBMES banka, sa Stambolicem na celu, prosla je neukaljana - nije se pominjala po mutnim radnjama, prljavim poslovima, skandalima i mahinacijama, sto su sve glavni atributi mnogih ovdasnjih finansijskih i privrednih organizacija.

Tako smo, nekako, docekali jubilej - deset godina antibirokratske revolucije. U tom svecanom trenutku Stambolicu je pala na pamet sumanuta ideja da se sa okruzenjem, koje smo tolike godine uspesno proizvodili u smrtnog neprijatelja, moze opet ne samo razgovarati nego i poslovati. U tom cilju Ivan Stambolic je prokrstario bivsu Jugoslaviju "od Ohrida do Bohinja" i uspeo da sa 70 odsto bivsih akcionara obnovi ugovore o pristupanju transformisanoj JUBMES banci. To prakticno znaci da bi se zapoceo pionirski posao spajanja pokidanih ekonomskih veza na prostoru prethodne Jugoslavije. Jedino Hrvati nisu potpisali ugovor - privrednici su bili raspolozeni, ali je preovladalo misljenje politicara da se sa Jugoslavijom ne moze saradjivati. Pokazalo se da su bas oni bili u pravu.

Kad je, dakle, ceo posao obavljen i zakazana osnivacka skupstina transformisanog JUBMES-a, na koju bi dosli i akcionari iz bivsih jugoslovenskih republika (izuzev Hrvatske, za sada) dva puta je, na volseban nacin i u poslednjem trenutku, otkazivana. Ivan Stambolic je zakljucio da je posredi "personalni problem", pa je podneo ostavku. "Hocu da verujem da nije u pitanju sama ideja, nego da je to nastavak obracuna sa mnom i da onima koji to rade nikad nije dosta i nikad nije dovoljno, kakvo god mi zlo naneli", rekao je rezignirano, mimo svog obicaja, poslednjeg radnog dana u banci. Van sumnje je, kaze, da se tu izvrsavala volja Slobodana Milosevica, bez koga se ovakvi potezi ne bi mogli vuci. Pokazalo se da su sporni i covek i ideja, sto valjda ide zajedno.

Ako nas i ne zanima to sto je zbog licne osvete nikad zaboravljeni neprijatelj sklonjen (posto je najpre malo ostavljen da se nada i trudi, kako bi posle vise patio) namece se pitanje zar se bas svaka prilika mora iskoristiti za dokazivanje svetu kako smo mi, ipak, najbolji za izbegavanje. Umesto autogola, mogla se jednostavno prisvojiti Stamboliceva ideja i ulozen trud, da se svetu pokaze kako smo spremni za saradnju i normalizaciju (bar ekonomskih) odnosa sa zemljama clanicama prethodne Jugoslavije. Tim potezom bi se, bar psiholoski, popravila nasa startna pozicija pred teske pregovore o sukcesiji bivse SFRJ.

To bi uradili mudri politicari. Nasi su deonicarima iz prethodne Jugoslavije po kratkom postupku oduzeli imovinu, tako sto su njihove akcije dodelili saveznoj drzavi, a njih uputili na buduci deobni bilans. Za to se saznalo na Osnivackoj skupstini novog JUBMES-a, brzometno zakazanoj po Stambolicevom odlasku, na kojoj je sve sem koktela bilo skandalozno: pocev od predsedavajuceg Momira Pavlicevica, v.d. predsednika Privredne komore Srbije (koja i nije akcionar banke sa pravom upravljanja) pa do postavljanja novog direktora banke, Miodraga Zecevica, doskorasnjeg direktora Bank franko-jugoslav u Parizu. Njegova biografija duga je i bogata, a mi cemo pomenuti samo detalje bitne za ovu pricu. On je, prema sopstvenom priznanju, jedan od Milosevicevih najblizih prijatelja, jos iz vremena Udruzene beogradske banke, gde su zajedno radili. Kad se Milosevic otisnuo u politiku, svog prijatelja poslao je u Pariz, za direktora pomenute mesovite Bank franko-jugoslav. Tamo se Zecevic toliko istakao da je banka zbog skandaloznog poslovanja stavljena pod nadzor francuske Centralne banke, u nju su poslati inspektori i prinudni upravnik da ispitaju stanje, a samom Zecevicu neko vreme je ograniceno kretanje. Francuske monetarne vlasti nisu dozvolile da Beobanka i Beogradska banka otkupe od Francuza sve akcije Bank franko-jugoslav, jer nisu zelele da na svojoj teritoriji dozvole rad jednoj cisto jugoslovenskoj banci sa, blago receno, sumnjivom reputacijom. Elem, Zecevic se na kraju dokopao Jugoslavije, a njegov jedini greh spram francuskih zakona, prema interpretaciji Momira Pavlicevica, jeste to sto je tokom sankcija uspeo da "odblokira nase pare u Francuskoj. Problem je, kaze Pavlicevic, i to sto je "mnogo emotivan".

O Zecevicevim poslovnim potezima i manirima u domacoj stampi pisani su feljtoni. Sada on, kao bankar od ugleda i uspeha, dolazi na celo Jugoslovenske banke za medjunarodnu ekonomsku saradnju. Njegove procene, izrecene tokom "inauguralnog govora" o planiranom buducem kapitalu, zaradi i obrtu banke koji se mere milijardama dolara, suvisno je komentarisati. Ljubav prema velikim brojkama Zecevic je iskazao jos kad je predsednika Milosevica svojevremeno ubedio da ce za cuveni Zajam za preporod Srbije samo nasi radnici u inostranstvu i zainteresovani stranci uplatiti milijardu dolara. Na kraju je, uz nevidjenu propagandu i "dobrovoljni" upis u zemlji, jedva napabirceno stotinak miliona maraka. Kad je rec o JUBMES-u, vredna paznje jedino je Zeceviceva izjava na Skupstini da "banka krece sa odlicnih startnih pozicija, bez duga prema inostranstvu, domacim pravnim licima i stedisama". Zaboravio je samo da pomene cija je to zasluga, pa se mogao steci utisak da je njegova.

Da se radilo na brzinu i bez temeljne pripreme, pokazalo se na pomenutoj brzometno zakazanoj Skupstini. Posto je Stambolic odstranjen, odrzana je ipak u zgradi banke, ali su ugovori o pristupanju i ostala potrebna dokumenta akcionarima u poslednji cas stigla iz Investbanke, gde su u velikoj konspiraciji pisana i umnozavana. To sve mozda i nije besmisleno, kad se zna da je jedan od glavnih "egzekutora" Stamboliceve ideje Nikola Stanic, direktor Investbanke, novoizabrani predsednik Skupstine akcionara JUBMES-a. Prisutnim "akcionerima" (kako ih je predsedavajuci Momir Pavlicevic uporno nazivao uprkos ispravkama iz "publike") narocito je smetao sastav predlozenog Upravnog odbora banke. Posebno su se "obrusili" na predsedavajuceg Pavlicevica, posto Privredna komora uopste i nije akcionar sa pravom upravljanja. Taj propust, obecao je Pavlicevic, bice ispravljen tako sto ce Komora postati "akcioner", a on sam i ne mora biti u Upravnom odboru. Ovo je prihvaceno, a prisutni su se, usput receno, odlicno zabavljali.

Akcionare iz bivsih republika, koji su bili potpisali ugovore sa Stambolicem i najavili dolazak, sada niko nije ni pominjao, osim Nikole Sainovica koji je na samom kraju rekao da njihovo potrazivanje u stvari nije izbrisano, nego ce se resiti podrazumevajuci "reciprocitet i nas polozaj tamo u okviru opsteg resavanja tog pitanja". Da nema mesta iznenadjenju, postalo je jasno jos kad je obelodanjen sastav ekipe za transformaciju JUBMES-a i oslobadjanje od Stambolica: Nikola Sainovic, Nikola Stanic, Zlatan Perucic i Momir Pavlicevic, sve provereni aktivisti mudre strategije "prst u oko". Stambolic, kao covek nesumnjivo upucen u situaciju, smatra da stvari ovde "nisu ni ekonomske ni politicke, nego klinicke".

Za kraj, treba uneti malo optimizma, opet kroz reci Ivana Stambolica: "Ne mora znaciti da je vlast uvek i protiv naroda i protiv zajednickih interesa. Mozda i ona dodje pameti - ludilo ne traje vecno."

Gradjani Srbije najzad su docekali priliku da postanu kapitalisti - usvojeni Zakon o privatizaciji teorijski stupa na snagu od 1. novembra. Posto se kod nas teorija i praksa vec poslovicno razilaze, razmotricemo obe varijante. U teoriji, preduzeca ce sama odlucivati, sasvim dobrovoljno, da li zele da udju u proces privatizacije. Ako ne zele, ostace drustvena, odnosno drzavna. Ukoliko pak odluce da se transformisu, prvo ce podeliti besplatne pakete akcija svojim radnicima i penzionerima, onda ce im omoguciti kupovinu sa popustom, a ostatak ce biti iznet na trziste. Mada jos nije zvanicno usvojen Zakon o deviznoj stednji, vec je objavljeno da ce akcije, u zamenu za svoje uloge, dobiti i stare stedise.

Ovo s teoretske strane zvuci lepo. U praksi, postoje (bar) dve prepreke: prvo, akcije koje dobiju, zaposleni i penzioneri ne mogu odmah prodati, tako da je dobitak u stvari vise psiholoske prirode, kroz saznanje da su postali akcionari i nadu da ce ih jednog dana ipak unovciti. Ako ne oni, a onda njihovi potomci. Druga prepreka, koja ce se verovatno pokazati kao kljucna, jeste Vlada Srbije. Naime, u slobodnu privatizaciju uci ce samo preduzeca koja se ne budu nasla na vladinom spisku za privatizaciju po takozvanom posebnom programu. Taj spisak jos se drzi u strogoj tajnosti i bice ocigledno objavljen u poslednjem trenutku, pred samo stupanje Zakona na snagu. Vec sada je poznato da ce se na njemu naci sva potencijalno profitabilna preduzeca - industrijska, poljoprivredna, trgovinska i svi znacajni izvoznici. Ono sto ostane, bice velikodusno ponudjeno trzistu i besplatno podeljeno privilegovanom delu stanovnistva, iz kategorije radnika i penzionera.

Devizne stedise, posto su se ponadale kako je najzad doslo vreme da im drzava vrati pare, vec su ostro protestovale protiv namere da im se umesto deviza utrape bezvredne "akcije" gubitasa kojima je potrebna ili dokapitalizacija ili kljuc u bravu. Bice u svakom slucaju zanimljivo posmatrati kako ce vlast ovu novu akciju propagandno iskoristiti da bez para "plati" naklonost naroda. Prava privatizacija vec je ranije pocela - Posta je, na primer, prodata pre nego sto je Zakon i stupio na snagu.

BILjANA MILOSEVIC