(nastavak sa prve strane)

Njihovi naslednici

DECJA POSLA

Povlasceni sloj ovog drustva, za koji strucnjaci tvrde da ne prelazi dva posto stanovnistva, trebalo bi da predstavlja zametak za obnovu gradjanskog drustva kakvo je postojalo do 1941. godine, a njihovi naslednici taj polozaj treba da ucvrste i osnaze. Ali, da to nije bas lak i brz proces, najmanje nastavak prekinut krahom prve Jugoslavije, najbolje je nedavno objasnio knjizevnik Pavle Ugrinov: "Stari gradjani kojih ima danas, a ja verujem da ih ima, ili njihovi potomci, samo su gradjani po svojoj psihologiji, po svojim manirima. A pravi gradjani su oni koji imaju kapital, a to su ljudi koji sada dolaze iz naroda, koji krecu ni iz cega. Ti stari gradjani se stide ovih novih gradjana, jer ti gradjani moraju tek da mnogo rade da bi stigli do njihovog nivoa i verovatno ce tek njihova deca biti na neki nacin gradjanski kompletirana, ili mozda cak njihovi unuci."

Danasnja mladez, izgleda, ne misli tako, narocito pojedinci koji su u zizi nase javnosti, cije ponasanje je, uglavnom, uzor nove mlade klase. Oni se ne drze ustaljenog obrasca da "prva generacija stice, druga uci, treca pije i rasipa", vec, stice se utisak, da se drze prvog i treceg elementa takozvanog ritma Budenbrokovih - uspona i pada bogatih. U prvom planu je sticanje i rasipanje a propadanje je prepusteno postenom svetu. Samo se tako mogu objasniti neki primeri vezani za decu poznatih i vec prilicno bogatih ljudi, pripadnika domaceg establismenta.

I ne samo kod nas. Slicno ponasanje je i u drugim zemljama tranzicije. Oko otmice Mihala Kovaca, sina slovackog predsednika, za kojim je bila raspisana poternica zbog privredneg pronevere u Nemackoj, stvorena je prava afera. Slavomir Valensa, sin bivseg predsednika Poljske Leha Valense, osudjen je na dve godine zatvora uslovno zbog toga sto je izazvao saobracajnu nesrecu vozeci kola bez dozvole i u pijanom stanju. Kazna je relativno blaga kada se zna da je Slavomir u leto 1992. godine, takodje bio osudjen na dve godine uslovno za isto delo kada je jedna osoba ostala stalni invalid. Niku Causesku, sin rumunskog diktatorskog para Causesku, pogubljenog 25. decembra 1989. godine, vazio je za plejboja i bonvivana. Posebna strast su mu bili automobili a na dusi je imao i nekoliko pregazenih pesaka. Zivot je okoncao u jednoj beckoj bolnici ne ostvarivsi zelju roditelja da bude njihov naslednik.

"Rekao bih da su ovi 'klinci' na neki nacin i hendikepirani jer nisu optrcali zivotni krug", smatra dr Ratko Bozovic sa Fakulteta politickih nauka u Beogradu. "Mnogo toga su preskocili, uglavnom ono na cemu se kali licnost, gde se iz samih zivotnih okolnosti i iskustva gradi sistem vrednosti. Njihov start nije postupan. Oni ne optrcavaju zivotnu stazu od pocetka vec sa polovine staze, odnosno sa malog rastojanja do cilja. Ta njihova prednost je prednost privida i sa stanovista gradjenja licnosti je opasna stvar. S druge strane, ljudi su osvetoljubivi na tako nesto jer nemaju iste sanse. One su osujecene a to vec govori o karakteru drustva i sistema. To je ona situacija kada u kapi morske vode mozete osetiti ukus mora."

U pitanju nije samo ponasanje i trosenje novca bogatih roditelja vec i dosta nejasni poslovi njihovih junosa za koje se ne bi moglo reci da su decja posla. "U periodu dok sam radio u Drzavnoj bezbednosti, narocito od 1992. godine, primetio sam da, pored oceva, i neka njihova deca ulaze u sfere kvazibiznisa i kvaziposla, pretvarajuci svoj zivot u kvazizivot", prica Bozidar Spasic, bivsi visoki sluzbenik DB.

"U vreme najzesceg rata, dolazi u kabinet Mihalja Kertesa u Saveznom sekretarijatu unutrasnjih poslova 20-godisnji Sasa Karadzic, sin dr Radovana Karadzica. Stanovao je u luksuznom apartmanu hotela 'Interkontinental' a u Sluzbu ga je poslao otac po 'pomoc', odnosno da mu pomognemo da kupi nesto nemackih maraka, koje je u to vreme bilo tesko nabaviti na ulici. Upitan o kojoj se sumi radi, hladno je izgovorio - 'jedno 100 000 maraka'. I pre je dolazio u Sluzbu i dobijao gotov novac, iz kojih fondova ne znam, jedino znam da je Kertes novac vadio iz fioke i davao ga mladom Karadzicu", prica dalje Spasic.

Iz ove price je i slucaj Sonje Karadzic, Sasine sestre i cerke Radovana Karadzica. Deset dana posle Sase i ona dolazi u Sluzbu sa snimljenom kasetom svojih pesama i molbom da joj Sluzba to rasproda. "Bili smo svi zateceni i zahtevom i onim cime su se bavila pojedina deca u neka zla vremena", kaze Spasic. Zanimljivo je i njegovo pricanje o cerki Mihalja Kertesa, sportski nastrojenoj, cija "slabost" su bile nocne voznje policijskih kola i cesta lupanja, iza koje je isla Sluzba i to sklanjala. Ili zahtevi posebne vrste, kao sto je slucaj deteta jednog funkcionera koje je od Sluzbe trazilo auto da bi se odvezlo na solfedjo, ali ne bilo koji, vec srebrni "audi".

Vec tada se, po Spasicevim recima, sa sitnim nestaslucima pojavljuje i sin predsednika Republike Marko Milosevic. Njegovo ponasanje je pratila jedna solidna policijska logisticka podrska. To su telohranitelji, policajci ali i kriminalci kojima je jako stalo da mu se dodvore, nesto ucine i na taj nacin steknu sebi privilegije. "Samo kao protivuslugu, Marko je, zbog bliskih odnosa sa Radovanom Stojicicem Badzom, omogucio da bar 90 kriminalaca u Beogradu dobiju oruzje, a da to pravo nikada nisu mogli steci legalnim putem. To polako eskalira i dolazi do cifre kola (18) koja je razbio. Tako je doslo do njegovog povezivanja sa tzv crnim fondom ljudi, u svetu poznatih kao 'lesinari' koji kruze oko visoke licnosti i 'startuju' na nekoga iz tog kruga. Cine usluge, da bi im se uslugom i uzvratilo."

Kako, inace, drugacije objasniti svojevremenu povezanost Marije Milosevic i pokojnog Dragana Popovica Dadilje, ubice Ranka Rubezica. Dadilja je u Sava centru imao najekskluzivniji restoran i sportski butik, a Spasic smatra da nije bio sam u tom poslu.

Zanimljivo je da je mladjani Marko za mesto svog boravka odabrao Pozarevac, gde su mu odrasli otac i majka, a ne Beograd, gde oni odavno zive. Pozarevac je, na neki nacin, postao njegov grad a ekskluzivna diskoteka "Madona" posrednik preko koga predsednikova deca ponekad ispolje i "velikodusnost" prema masama. Dan posle inauguracije predsednika SRJ i porodicne proslave u novootvorenom beogradskom klubu "Kosava", kojim upravlja Marija Milosevic, u pozarevackoj diskoteci "Madona" (jedinoj u Srbiji gde je dozvoljen ulazak u patikama i sa oruzjem, kako se hvalio njen vlasnik Marko) slavljeno je uz besplatno pice za 2 500 zvanica. U Pozarevcu pricaju da bi trebalo jos dva do tri miliona maraka da bi se osposobila sva tehnika instalirana u "Madoni". Sporno je i njeno vlasnistvo. Upuceni kazu da je posle odredjene kritike u javnosti doslo do fiktivne, nikad prikazane, prodaje ove diskoteke.

U cinjenici da je Marko izabrao bas Pozarevac za mesto svog boravka, naravno uz ceste roditeljske posete ovom gradu, sociolozi vide duh samozadovoljstva bogate palanke. Tako profesor Bozovic kaze: "Mi, u stvari, svi zivimo u jednoj palanci a ona kaznjava razlike. Ona ne prasta da se remeti ocekivani i dominantni obrazac. Palanka ne trpi izuzetke".

Normalno je da su u fokusu javnosti najcesce deca porodice Milosevic, zbog politickog i drustvenog uticaja koji imaju, ali to ne znaci da nema i drugih izdanaka nastupajuce "gradjanske" mladezi. Ova deca za sobom vuku i drugu decu pa tako nije nepoznata cinjenica prijateljstva i druzenja Miloseviceve dece sa Sokolovicevim sinom i cerkom. Tako je, tvrdi gospodin Spasic, Sokolovic svojoj cerki obezbedio cetvorosoban stan na Novom Beogradu, na sta je svojevremeno primedbe imao i general Petar Gracanin. Sin mu zivi u Zajecaru gde u tamosnjem trznom centru ima djuti fri sop za komisionu prodaju najekskluzivnije tehnike "Bosa" i "Simensa", a Spasic jos kaze: "Javna je tajna da se iz Majdanpeka, Bora i citavog tog basena ne moze nista izvesti, ni jedna tona bakra, a da to ne prodje kroz klan koji cine Sokolovici, Raicevici i Sainovici. U tom kraju su mi govorili da se ovaj klan namerio da otkupi celu jednu rudnu glavu za koju eksperti tvrde da sadrzi izuzetne kolicine srebra."

Ocigledno je da su pored dece u mnogim nazovibiznisima i zetovi, snahe, kumovi, pa i citave familije. Zanimljiv je slucaj - opet iz izvora gospodina Spasica - smenjenog direktora Elektroprivrede Srbije Dusana Jovanovica, koji je sa svojim zetom otvorio firmu u Rumuniji preko koje je izvozena struja u vreme kada se premijer Marjanovic kleo naciji da se struja ne izvozi. "I sam Marjanovic je bio u 'dilu' jer 'Progres' to sve drzi pod svojom kapom", kaze Spasic i dodaje: "Svi ti sumnjivi poslovi se obavljaju u inostranstvu i u rukama su odredjenog kruga ljudi koji je strogo kontrolisan. U krugu su i njihova deca, a sve njih kontrolise i stiti Sluzba drzavne bezbednosti. Kako bi, inace, sin jednog visokog funkcionera drzavne bezbednosti mogao da radi na nabavci 190 000 pulovera za policiju? Ocigledno, drzava neke poslove drzi unutar 'porodice'."

Poznato je pravilo da su najblizi uzori deci njihovi roditelji, a jedan slucaj to nedvosmisleno potvrdjuje. To je slucaj Dafine Milanovic i "Dafiment banke". "Ona nikada nije bila kod istraznog sudije, cak ni na informativnom razgovoru, za ono sto je ucinila ovom narodu", upozorava Spasic i iznosi jedan detalj iz tog vremena. "Licno sam prisustvovao njenom dolasku u DB i razgovoru sa Mihaljom Kertesom, Nikolom Sainovicem i Jovicom Stanisicem, kada je obecala puno toga. Nakon deset dana primio ju je i predsednik Milosevic. Bio sam prisutan kada ga je informisala, u vreme kada se priblizavala propast njene banke, da vrlo dobro posluje, da preko odgovarajucih sluzbi (to su sluzbe MUP-a) velike sume novca odvaja za ratom zahvacene krajine. Jedan deo razgovora je tekao sledecim redom:

Dafina Milanovic: Gospodine predsednice, ja imam 12 miliona stedisa.

Predsednik Milosevic: Kako mozete da imate 12 miliona stedisa kada Srbija nema toliko stanovnika?

Dafina Milanovic: Imam stedisa koje poseduju po 10 ugovora.

Predsednik Milosevic: Dobro, spalio sam se.

Razgovor se zavrsava tako sto Dafina Milanovic kaze: Gospodine predsednice, ovo je cek. Ja cu upisati sumu od 50 miliona maraka. Cek je naplativ istog momenta.

Gospodin predsednik uzima cek, gleda ga i kaze: Da li biste se vi slozili da ovaj cek damo Mrkonjicu (direktor CIP-a, prim. S.I.) za brze pruge?

Cek je sutradan realizovan, a danas je pitanje sta je sa tim parama", kaze Spasic.

I ne samo sa tim. Mnogo je novca proslo kroz ruke vladajuce nomenklature. Spasicev kolega Mladen Lojovic tvrdi da je samo u obliku mita kroz ruke visokih drzavnih cinovnika prosla milijarda dolara, pa ne cudi sto je Jugoslavija na top-listi engleskog "Gardijana" dospela na 10. mesto u svetu po korumpiranosti.

A kakvi ocevi - takva i deca.

"Na mnogim primerima se moze prepoznati upravo karakter jedne politicke elite. Radi se o jednoj vrsti egoizma i rada za sebe. Deklarativni principi, odnosno principi koji se drugima namecu, za njih ne vaze", kaze profesor Bozovic i zakljucuje: "Ovo vreme tranzicije, vreme izmedju, najgore je vreme. U stanju smo psiholoske ambivalencije i neke neodredjenosti. Sve je relativizovano, sve je moguce, pa cak i nemoguce. A posledica takvog stanja je patolosko drustvo."

Da li je ovo pravi put za obnovu gradjanskog drustva? Mozda je skepsa knjizevnika Ugrinova i najbolji odgovor: "Mi kao da smo u nekom kobnom vrtlogu, u kome ne moze da se ostvari nikakvo drustvo. Stalno se vracamo na pocetak. Ovaj pokusaj obnove gradjanskog drustva je vec treci ili cetvrti pokusaj u ovom veku... Sliku gradjanskog drustva 1903, koju nam je opisao Vojislav Jovanovic Marambo u svojoj drami 'Nasi sinovi', mi necemo moci da dostignemo ni 2003. godine! Pa sta smo onda radili sto godina?!"

DECJA POSLA

"HEKLER" NA PRVI POGLED

Ko sme i moze da obuzda Marka Milosevica?

Pogresio je mladic koji radi na kopovima u Kostolcu. Nije smeo da sedi u kaficu "Rok" i dugo da gleda u visokog mladica ofarbane plave kose koji mu se ucinio poznatim. Jer ne bejase to bilo ko, vec Marko Milosevic, sin predsednika Jugoslavije, koji ne voli da ga bilo ko gleda.

Nista Marko Milosevic nije rekao dvojici pratilaca, od kojih je jedan gostima poznat kao Zoki, vlasnik pozarevackog kafica "Roleks", nego je izisao iz "Roka". Nacinio je nekoliko koraka i iz belog "audija A 8" izvadio automatsko oruzje - navodno, "bebicu" koju proizvodi nemacka firma "Hekler i Koh". Vratio se u kafic, noseci u desnoj ruci, visoko uzdignutoj, repetiran "hekler", i naredio da se iskljuci muzika i da svi gosti spuste glave medju noge. Sankerica to nije mogla da potvrdi novinaru, jer je sve vreme bila ispod sanka i nista nije videla, a ostali su zmurili. Samo su najhrabriji virili ili gledali u ogledalima sta radi Marko koji je resio da se 4. novembra, nekoliko minuta pre ponoci, malo zabavi.

Ocevici kazu da je Marko zavristao na mladica koji je sedeo sa dva drugara ispod slike Dzimija Hendriksa i B. B. Kinga: "Sta me gledas, majku ti ...!", na sta je jedan od decaka promumlao nesto sto je i sam smatrao za ludost, a sto Marko ocigledno nije cuo, jer se ne bi zavrsilo samo na pretresanju i trazenju nepostojeceg oruzja kod mladica, na koga se Marko okomio, i njegovih prijatelja koji su po zapovesti predsednikovog sina izvedeni iz "Roka" i gurnuti u blato.

Oci u oci sa Markom ostao je samo mladic koji se, prema sopstvenim recima, toliko uplasio da nije mogao ni da se pomeri, a kamoli da odgovara na pitanja koja mu je Marko postavljao. Jedino pitanje koga se seca - koliko ima godina. Seca se i da je Marko odlozio "hekler" na poker aparat i da je iz pasa izvukao pistolj koji mu je prislonio na glavu. Potom ga je pretresao i naredio je jednom od svojih pratilaca da ga odvedu u klozet. I dok je njegova zelja sprovodjena u delo, udario je nekoliko puta mladica pesnicom po vratu i glavi i naredio mu da ne izlazi iz klozeta dok sasvim sporo ne izbroji do sto. Mladic je u klozetu dobio jos nekoliko samara, ali kao sto sam kaze, nije to bilo tako strasno...

Marko je za to vreme pozvao telefonom policiju u Pozarevcu i "narucio" raciju, a potom je otisao drzeci sve na nisanu, dok su mu "kompanjoni" stitili ledja, "izvinjavajuci" se svim prisutnima na uznemiravanju. Posto je beli "audi" otisao, dugo se niko u "Roku" nije pomerao od straha. Prvi covek koji se pribrao, bio je Semi, ortak Dejana Savica, vlasnika kafica, koji je mladica izveo iz klozeta i zamolio ga da napusti kafic.

Posle je u "Rok" usla policija, predvodjena Dusanom Rakocevicem, za koga mestani kazu da je Markova senka i da je on taj koji je u MUP-u Pozarevac zaduzen za sve prijave i zalbe na predsednikovog sina. Rakocevic je prisutnima objasnio da se radi o rutinskom postupku. Svi prisutni bili su legitimisani, a kafic je "izvrnut naopacke".

Prijavu protiv Marka Milosevica nije podneo mladic koji je maltretiran, ni njegovi roditelji, vec Aleksandar Milosavljevic, odbornik Demokratske stranke iz Kostolca.

"Na molbu mladica koji su to vece bili u kaficu, podneo sam prijavu policiji u Kostolcu", kaze Milosavljevic koji je i u ponedeljak bio u policiji, jer je u novinama procitao da je Sekretarijat unutrasnjih poslova u Pozarevcu demantovao postojanje prijave o dogadjaju u "Roku", ali su mu u policiji rekli da ne mogu primiti njegovu prijavu jer je takvu vec podneo nekoliko dana ranije. Opstinski odbor DS zahtevao je da se odmah preispita incident i pokrene postupak protiv odgovornih lica, pre svega protiv Marka Milosevica.

Malo ko u Kostolcu veruje da ce policija nesto preduzeti, zato sto veruju da je Dusan Rakocevic vise Markov andjeo cuvar nego policajac u koga se mogu pouzdati. Nepoverenje i strah od odmazde predsednikovog sina toliko su veliki da kada novinar udje u kafic gde se Marko "zabavljao", svi izlaze. Jednostavno, nista ne znaju, nista nisu videli ni culi. U "Roku" su ostali prestravljena sankerica, koja bi najradije takodje pobegla, i dva mracna tipa zaduzena (ko zna od koga) za "nadgledanje situacije".

Najveci je strah roditelja maltretiranog mladica, koji nece tuziti Marka Milosevica jer se boje. Oni, kao i svi koji su bili svedoci u "Roku", smatraju da je mudrije cutati i trpeti. Roditelji ciji sin radi na kopovima u Kostolcu kazu da su ih posetili ljudi iz Demokratske stranke, koji su prvi reagovali na nepravdu, da su ih posetili i iz Demokratskog centra i Srpske radikalne stranke, ali niko nije dosao iz Socijalisticke partije Srbije. Za novine ne zele da kazu nista, "jer je novinarima lako da dodju i odu iz Kostolca", a njima koji ostaju u gradu nadomak Pozarevca, gde Marka gotovo svakodnevno vidjaju, preostaje da cute. Postujuci volju roditelja, ni novinar nece pominjati ime mladica, njegovog brata i roditelja sa kojima se upoznao i razgovarao.

"Nista nisam rekao i necu da se nasa imena u novinama stampaju", kaze otac mladica i dodaje da je njihov sin skrenuo Markovu paznju "cudnim pogledom" koji je posledica udesa: kao dvogodisnje dete udario ga je motor.

Dusan Jovanovic, sekretar Demokratske stranke, dodaje: "Ne mogu da shvatim da niko nije smeo da se usprotivi Marku kada je maltretirao mladica za koga svi znaju da je potpuno bezopasan."

Medijsko lice Srbije

KOSAVA U TV-RUHU

U vremenu u kojem je Srbija na prekretnici, kada se opredeljuje izmedju sustinskih promena i njihovog privida - informacija je sinonim izbora i konacne odluke

Beogradska Radio-difuzna stanica Kosava ce, po svemu sudeci, najkasnije krajem godine otpoceti emitovanje televizijskog programa iz studija u palati "Usce", kojim bi vizuelno i koncepcijski - trebalo da bude upotpunjen i zaokruzen medijski identitet te kuce.

Tako ce saroliki, mada informativno restriktivan medijski prostor Srbije biti "bogatiji" za jos jednu privatnu, lokalnu televiziju, koja ce programski mozda i osveziti monotoniju beogradske svakodnevice, ali ce u informativnom smislu, nesumnjivo, doprineti porazavajucoj oskudici, povrsnosti, bezlicnosti.

Radio Kosava, ciji je vlasnik Marija Milosevic, kci jugoslovenskog predsednika, vec tri i po godine - koliko i egzistira - emituje celodnevni muzicki program, lisen informativno-politickih sadrzaja, koji je, prema podacima agilnih istrazivaca ovdasnjeg javnog mnjenja, visoko rangiran na gotovo svim dosadasnjim rejting listama slusanosti.

Iako se ovih dana, u mnogim propagandnim porukama, Radio Kosava uveliko promovise kao RTV kuca, zvanicno je nemoguce dobiti precizne informacije o programskom sadrzaju, rokovima, motivima nagovestenog medijskog projekta, cak ni potvrdu ili demanti najave emitovanja tv-programa.

Direktor Radio Kosave Nenad Glintic kaze, iako nerado, da je otvaranje televizije pod okriljem kuce "moguce, ali jos neizvesno" te da je objedinjavanje radija i televizije, uprkos ucestalim spekulacijama javnosti, "jos u fazi zamisli, inicijative celnih ljudi kuce ali i pod velikim znakom pitanja".

Ukoliko ta zamisao ipak bude sprovedena, izvesno je jedino da ce tv-program, bas kao i radijski biti apolitican, dodaje Glintic. On je jos upitao zasto to uopste pobudjuje interesovanje javnosti i, posebno, paznju novinara, ali nije objasnio cemu tolika zatvorenost, tajnovitost, nekomunikativnost.

Cinjenica je, medjutim, da je Kosava, krajem proslog avgusta, registrovana u Ministarstvu za informisanje Srbije kao privatno preduzece za izdavastvo, marketing, radio i televiziju, kao i da je toj radio-difuznoj kuci omoguceno emitovanje televizijskog programa jos u novembru 95, na osnovu dozvole bivse Savezne uprave za radio veze (?) i ugovora sa drzavnom televizijom u oktobru iste godine. Podsetimo da Zakon o javnom informisanju, koji je na snazi proteklih pet godina, propisuje da frekvencije za emitovanje tv-programa dodeljuje republicka vlada - konkursom i prema odredjenim kriterijumima. Navedeni podaci otvaraju pitanje proizvoljnosti primene zakonskih regula u cilju selektivne kontrole medijskog prostora - opet po meri i ukusu vlasti.

U nedostatku zvanicnih informacija, preostaju nezvanicni izvori koji kazu da je tv-start Kosave pitanje dana, da ce informativno-politicki sadrzaji- za razliku od politicki sterilnog radija- biti znacajan segment tv-programa, ali i da je posebno interesantan nacin na koji ce ta informativnost biti ostvarena.

Upuceni, naime, tvrde da RTV Kosava nece imati autentican informativni program vec da ce isti biti "pozajmljen" sa Pink televizije koja ce, prema nezvanicnim najavama, uskoro neposrednije i angazovanije da izvestava o zbivanjima u trusnom i krajnje nepredvidivom politickom zivotu Srbije. Inace, direktor, istovremeno glavni i odgovorni urednik popularnog Pinka je Zeljko Mitrovic - funkcioner i savezni poslanik Jugoslovenske levice.

Kazu jos i da je selektivna programska razmena dve tv-kuce vesto zamisljena kako bi cinicima a priori "izbila iz ruke" argument o informativnoj pristrasnosti, a vlasnici RTV Kosave obezbedila zaklon i neophodnu distancu spram onog segmenta programa koji ce, neosporno, biti u funkciji podrske trenutno vladajucoj politickoj opciji. Ista opcija, medjutim, uprkos monopolu nad medijima, iz izbora u izbore ima sve bledju podrsku gradjana i slabije pozicije u birackom telu.

Tanja Budisavljevic - PR menadjer Televizije Pink potvrdila je NIN-u da rukovodstvo te kuce intenzivno razmislja o uvodjenju informativnog programa ali i da se od zamisli jos nije daleko odmaklo.

Tako je prica, aktuelna u novinarskim krugovima u Beogradu ovih dana, ostala uglavnom u okviru nezvanicnih podataka, inspirisana prevashodno spremnoscu na razgovor onih koji su i sami akteri i svedoci nagovestenih promena u pomenutim medijskim kucama.

U vremenu u kojem je Srbija na prekretnici, kada se bolno lomi izmedju puta ka sustinskim promenama, koji je pretpostavlja razum, spremnost na rizik, principijelnost, i puta sto otvara perspektivu prividnih promena jer, ukoliko njime budemo krenuli, moze da nas vrati jedino na pocetak, informacija je sinonim izbora i konacne odluke. Otuda i bespostedna borba za monopol nad medijima koji je oduvek bio temelj bilo koje autoritarne vlasti, nedokucivost podataka koji u nekim drugacijim vremenima ne bi bili predmet konspiracija, vestacko umnozavanje pseudo - informativnih glasila koja nas pristrasno informisu i neretko udaljavaju od istine.

Diskretna najava televizijskog izdanja jednog beogradskog radija samo naglasila konture jedne od mnogih nelogicnosti koje nas okruzuju i ucinila ociglednijom disproporciju sve brojnijih elektronskih medija i stampe na jednoj strani, i hrome informisanosti gradjana, na drugoj, koja mozda najpotpunije olicava dekadenciju ovdasnje vlasti.

Slobodan Ikonic
Lidija Kujundzic
Tamara Stupar