PROF. DR JOVAN RANKOVIC

PRIVATIZACIJA NECE USPETI

Svaka privatizacija cin je politicke volje. Nije vazno da li je ona iznudjena ili su ljudi na vlasti shvatili da tako mora da bude

Zakon o svojinskoj transformaciji preduzeca stupio je na snagu prvog novembra, pa privatizacija srpske privrede moze da pocne. Misljenja o tome da li socijalisticki politicki sistem moze da gradi kapitalisticku ekonomiju, oprecna su - od stava da je rec o cistoj "kozmetici" i predizbornim obecanjima, do ubedjenja kako je vlast ovoga puta svesna da se ekonomski sistem mora iz korena promeniti, dok nije sasvim propao. Dr Jovan Rankovic, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, bio je clan Komisije za izradu Zakona o privatizaciji iz 1991. godine, clan je upravnih odbora nekoliko banaka i preduzeca i ucestvuje u izradi analiza o finansijskom polozaju jugoslovenske privrede, koja se objavljuje dva puta godisnje u Mesecnim analizama i prognozama Instituta ekonomskih nauka u Beogradu. Glavni je urednik casopisa "Ekonomika preduzeca".

Kako vam generalno izgleda usvojeni Zakon o privatizaciji?

- Zakon, kao sto je poznato, predvidja tri nacina privatizacije - autonomnom voljom rukovodstva i radnika, zatim posebnom odlukom Vlade Srbije i uz pomoc osnivaca. Medjutim, u clanu 10 stav 5 predvidjena je mogucnost da inicijativu za privatizaciju daju poverioci, kao i Vlada Srbije, u slucaju da se preduzece nalazi u zoni stecaja. A to znaci da je nelikvidno uzastopno 60 dana. Posto ukupno za privatizaciju ima oko 8 500 preduzeca (5 000 drustvenih i 3 500 mesovitih, sa vecinskim drustvenim kapitalom), vise od polovine njih nalazi se u zoni stecaja. Znate da je izasao spisak od 75 preduzeca koja ce se privatizovati po takozvanom posebnom programu Vlade Srbije. Ali, saglasno pomenutom clanu Zakona, takvih preduzeca na kraju moze biti i vise hiljada.

Prema zvanicnoj proceni, ukupan drustveni kapital koji podleze privatizaciji vredi oko sto milijardi maraka. Da li mislite da je ta suma realna?

- Pre dve godine ja sam bio idejni tvorac projekta privatizacije u ime Demokratske stranke Srbije, koji je objavljen zajedno sa jos cetiri projekta (ukljucujuci i takozvani Bozovicev model). Mi smo tada izneli da ukupna raspoloziva vrednost drustvenog kapitala iznosi oko 27 milijardi maraka. Znam da se sada manipulise sa sto milijardi. Prosle godine je, prema zakonskim propisima, drustveni kapital revalorizovan sa 58,7 odsto. Na toj osnovi, ukupna vrednost kapitala porasla je za 92 milijarde dinara. Osim toga, porasla je za jos oko osam milijardi dinara na osnovu resenja Agencije za procenu vrednosti drustvenog kapitala, sto ukupno iznosi 33 milijarde maraka. Sada, znaci, ima oko 60 milijardi maraka knjigovodstvene vrednosti. Ali, u tom knjigovodstvu ima oko 14 milijardi maraka gubitaka. Zvanicne procene ne uzimaju u obzir ove gubitke, nego racunaju da ce na osnovu novog zakona povecati tu vrednost na sto milijardi maraka.

Vi ste pre nekoliko godina rekli da bi pojedina preduzeca (velike gubitnike) trebalo dati besplatno onome ko moze da ih konsoliduje i osposobi za rad. Da li i sada tako mislite?

- Apsolutno. Postoji u Jugoslaviji nekoliko hiljada preduzeca koja nemaju nikakvog kapitala, sve je "pojedeno" kroz gubitke. To je tih 14 milijardi maraka, a do kraja godine povecace se za jos tri milijarde maraka. U nekim preduzecima gubici su toliko visoki, da je sasvim pojeden ceo drustveni kapital.

Sta radnici u tim preduzecima stvarno dobijaju; formalno ce postati vlasnici paketa akcija?

- Fakticki nece dobiti nista, zbog gubitaka. Kroz procenu se moze sada naduvati vrednost tih preduzeca, narocito zgrada za koje se smatra da su potcenjene, ali time se nista ne dobija, pa ce radnici na papiru imati akcije, ali zapravo nece dobiti nista, jer ne dobijaju nikakvu dividendu.

Da li je i to jedan od razloga sto se ogranicava prodaja akcija i odlaze sukcesivno na pet godina, da se ne bi odmah utvrdilo koliko one na trzistu stvarno vrede?

- Zacudjujuce je da se blokira pravo prodaje na pet godina. To moze da bude jedan od razloga, a pored toga, posto mnogi nece imati nikakvu dividendu, zeli se onemoguciti da oni sada prodaju sto dinara za dinar, pa da se kaze kako su prevareni. Kad oni te akcije iznesu kroz pet godina na trziste, pa se pokaze da su obezvredjene, reci ce se - pa, gospodo, sami ste pet godina radili, to vam je rezultat i sami ste krivi sto niste nista stvorili. Pri tom treba reci da ce se mala preduzeca, njih oko 5 000, relativno lako privatizovati, jer zaposljavaju svega oko 200 hiljada radnika. Problem je 2 500 srednjih i narocito 946 velikih preduzeca, koja ukupno zaposljavaju milion i trista hiljada radnika. Sada ce svega 75 preduzeca da se privatizuje po posebnom vladinom programu.

Da li se moze ocekivati da se ubrzo taj spisak prosiri, jer je vladalo veliko interesovanje direktora da se njihova preduzeca nadju na njemu?

- Tacno. Ako se preduzeca nadju u zoni stecaja, inicijativu mogu dati poverioci ili vlada. Prema tome, vlada se moze umesati u privatizaciju svih 3 500 preduzeca, ukoliko se ona nadju u zoni stecaja. A ja mogu da kazem da ce status bar hiljadu preduzeca biti resavan odlukama vlade, ili pod uticajem poverilaca. Posto se radi o preduzecima koja su bankrotirala, posto nemaju kapitala, nemaju trziste, u uzasnim su gubicima i zbog prezaduzenosti nastupa obaveza otvaranja poravnanja ili stecaja. Kako su u takvom slucaju poverioci prakticno vlasnici, oni mogu da kazu - mi preuzimamo preduzece. Pazite, kod nas su banke fakticki vlasnici ogromnog broja preduzeca, jer one od privrede potrazuju 20 milijardi dinara na osnovu kratkorocnih kredita i 24 milijarde dinara na osnovu dugorocnih zajmova, koje one opet duguju inostranstvu, ali je to ulozeno u domacu privredu. Ova potrazivanja u 70 odsto slucajeva banke imaju od velikih preduzeca. Prema tome, one mogu bar polovinu njih da preuzmu, jer su fakticki vlasnici. I zato ce najveci problem biti privatizacija onih preduzeca koja su ili pojela kapital, ili ce ga brzo pojesti, ili se nalaze u vrlo teskim finansijskim prilikama zbog nedostatka trzista. To preduzeca ne mogu sama da rese, pa bi autonomna privatizacija bila cist promasaj, jer bi ona danas ili sutra morala da idu u stecaj ili poravnanje. Ako sada i imaju nesto kapitala i ako se drznu da po pravilima ovog zakona izvrse privatizaciju, ona nece moci da opstanu. Ona traze sanaciju, bez nje privatizacija nece uspeti i ne moze uspesno da se sprovede bez mesanja drzave i poverilaca.

Da li mislite da ovoga puta zaista postoji politicka spremnost da se privatizacija sprovede, sto do sada, uprkos pokusajima, nije bio slucaj, ili su tacna misljenja da je u pitanju cisto marketinski potez?

- Svaka privatizacija pretpostavlja politicku volju. Nije vazno da li je ona iznudjena, ili su ljudi na vlasti shvatili da tako treba da se uradi. Dakle, politicka volja je stvorena, da li iznudjeno ili dobrovoljno, svejedno. Pri tom ima jedno snazno ogranicenje - stvoren je strah da bi nerealizacija toga sto se ocekuje bila vrlo opasna za drzanje vlasti. A najveci problem je pitanje resavanja tehnoloskog viska. U govorima ministara i ostalih ljudi iz vlasti vise puta je isticano da radnici nece biti otpustani; stavise, da ce se broj zaposlenih povecavati. Cim oni to toliko isticu, znaci da postoji problem. To sto oni tvrde moze se tretirati kao lepa zelja, ali mislim da je visak radnika najveci problem. I sve dok to ne rese, nece privatizovati ona preduzeca koja imaju velike tehnoloske viskove. Uzmite kragujevacku "Zastavu" - vode se pregovori sa raznim svetskim firmama ("Reno", "Fijat", "Pezo"), ali svi traze da se broj radnika sa 15 hiljada svede na tri do pet hiljada ljudi. Ostale treba da otpuste, a oni za to nemaju petlju. Ili, EI Nis ima 16 000 ljudi, "Prva petoletka" i "Jumko" po 13 hiljada, DMB i IMR po 8-9 hiljada radnika. Evo, vec sam nabrojao oko sto hiljada radnika; od toga odmah polovina treba da se otpusti. Kad bi se privatizovala autonomnom voljom, u to niko ne bi smeo da zagrize. Jer, kad bi 50 hiljada ljudi ostalo na ulici, oborili bi svaku vlast.

Kako da se otpuste ljudi koji ce sutra postati akcionari, dakle vlasnici preduzeca u kojima rade?

- Pa da. Zato ce oni takva preduzeca odrzavati u sadasnjem statusu sve dotle dok ne rese problem viska radnika, a pitanje je kako - moze samo ako privatizaciju kombinuju sa formiranjem socijalnih fondova iz kojih ce servisirati tehnoloski visak. Ne mogu se drzati na radnim mestima svi ti ljudi. Nema sanse da ostanu ovoliki radnici, jer su nepotrebni. Da bi posao krenuo i da bi se prosirio, mora da dodje dodatni investicioni kapital.

Da li je u sadasnjim uslovima uopste realno ocekivati strani investicioni kapital, cemu se vlast nada?

- Ako vlast shvati da mora svojom odlukom da privatizuje ne 75 nego 2 000 onih koji su potpuno nesposobni da zive sami i onda potrazi partnere medju svetom, onda ce moci. Mi imamo nekoliko miliona nasih ljudi napolju, od njih su nekoliko stotina hiljada dobrostojeci i rado bi ulozili. Sve se moze privatizovati, samo je pitanje pod kojim uslovima, odnosno po kojoj ceni. Sto veca zaposlenost ostane, cena mora da bude manja. Dobicete dobru cenu, ako prethodno otpustite sve sto predstavlja tehnoloski visak. Dobicete dva dolara, ako stranog partnera naterate da prihvati sve radnike. Na primer, u prodaji Telekoma Srbije, cenu odrzavanja tehnoloskog viska platice gradjani u sledecih osam godina, kroz visoke racune telefonskih usluga.

Gradjani, izgleda, ne treba da se preterano unapred raduju paketima akcija?

- U programu koji smo ranije radili, predlozili smo da se radnici obestete sa vaucerima od po 1 000 maraka linearno, jer smo izracunali da ova zemlja moze da da toliko, s obzirom na stanje zaduzenosti, dug prema inostranstvu od 23 milijarde maraka, prazne penzione fondove i 6,8 milijardi maraka duga deviznim stedisama. Ja sam ubedjen da ce se to na kraju obistiniti. Ono sto podele, bez obzira sta pise na papiru, na kraju ce ispasti toliko.

Prema sadasnjem planu, na papiru ce pisati 22 hiljade maraka, pokloni plus kupovina sa popustom, za maksimalni radni staz.

- Prvo, niko od radnika nece kupovati akcije sa popustom, osim izuzetaka, a svi ce rado prihvatiti da dobiju besplatne akcije. Gro preduzeca ce dugi niz godina biti bez ikakve zarade i dividendi. Stavise, mislim da ce mnoge akcije biti do te mere obezvredjene da ce biti prodavane u bescenje, jer nece vise od toga ni vredeti. Ako se nastave gubici, firma bi morala da ide pod stecaj, jer dolazi u zonu prezaduzenosti. Te akcije zbog precenjenosti ne vrede nista, pa nece moci ni da se prodaju, jer ce poverioci morati da preuzmu firmu. Radnici ce ziveti u iluziji da imaju neku vrednost, do prve prilike kad dospe rok za prodaju. Opet dolazimo do onoga da sanacija mora prethoditi privatizaciji. Odnosno, privatizovati se moze nesto samo u slucaju da je onaj koji preuzima firmu sposoban da je sanira i za to ima dovoljno kapitala. A radnici ga nemaju. To radnicko akcionarstvo koje se kod nas protezira je besmislica u uslovima u kojima je najveci deo preduzeca pred bankrotstvom.

Ko ce onda da ulozi taj kapital, kad je na tri medjunarodna skupa u Beogradu decidirano receno da je Jugoslavija ekstremno neatraktivna, posto smo mi ekstra rizicno podrucje?

- E, to sam hteo da kazem. U Evropi je danas ocekivana profitna stopa 10 odsto godisnje. Posto je Jugoslavija visokorizicna zemlja, zeljena profitna stopa je 30 procenata. Koje to domace preduzece moze da odbaci toliki profit, a jos ima i tehnoloski visak, narocito ova sa 10-15 hiljada radnika - nema sanse. Mi, znaci, moramo uciniti sve da se nasa stopa rizika smanji, da budemo pozeljan partner sa manjom ocekivanom stopom profita, jer sa ovom ne mozemo da nadjemo partnera, ma koliko male plate imali, a mi nemamo male plate. Sada je, prema zvanicnoj statistici, neto plata 250 maraka, ili 500 maraka bruto, a to je velika plata i za Madjarsku. Znaci, mi nismo tako atraktivni kako zamisljamo i kako ocekujemo da ce svi nagrnuti.

I kako onda da se nadje novac za sanaciju privrede?

- Prvo, i za to je potrebna politicka volja. Prethodno moramo mnogo toga da promenimo, da bi nam svet kome se obracamo, poverovao. To ne moze za pet minuta. Ukoliko mi ne budemo promenili atmosferu i ne "o'ladimo" nase previsoke zelje i ne kazemo ovom narodu da ne moze racunati na platu preko 250 maraka, necemo nista uraditi. Sve vise se bojim da privatizacija nece biti uspesna ne sto nema politicke volje, nego zbog objektivnih okolnosti. Mislim da 90 odsto radnika ocekuje da su time sto su postali akcionari obezbedili radno mesto i to pod sadasnjim uslovima. To znaci da osljare. Necu da kazem da svi tako misle - neki su svesni da ovako ne valja. Ali, mnogi bi hteli da se nista ne menja dok oni ne odu u penziju, a posle - kako hoce.

BILjANA MILOSEVIC