PUT CRVENE SVILE
Pun hvale za privredni napredak Kine "koja je vec zakoracila u 21. vek", nas predsednik je "raspolozeno" najavio da ce i Jugoslavija kraj ovog i pocetak sledeceg veka docekati kao srednje razvijena zemlja. Nije tom prilikom zaobisao ni vec dezurnu temu o nasem "rastu dvostruko ili trostruko vecem od najveceg u Evropi". Zato su pojedini analiticari skloniji tumacenju da je nas predsednik u Kinu zapravo isao da se na licu mesta upozna kako komunisticka zemlja moze graditi kapitalisticki trzisni ekonomski sistem, a samo usputno da spasava barter aranzman, zbog cije propasti nije placena nafta koju su nam Kinezi unapred isporucili.
Taman kad se iscekivalo sta ce to socijalisti novo ponuditi narodu, sto vec nisu ponudili i potrosili, oni nas nisu razocarali - poseta je, ruku na srce, preko televizije izgledala impresivno, kao kad se Tito svojevremeno vracao sa svojih svetskih turneja. Utisak je, doduse, malo pokvarila grupa od tridesetak privrednika, koji nisu odoleli da se sa "puta svile" vrate natovareni kesama i torbama. Zato su po sletanju drzani podalje od drzavnih TV kamera, ali su kasnije i oni dobili sansu da se istaknu - objavljeno je da je 12 direktora domacih (srpskih) preduzeca sklopilo ugovore sa kineskim partnerima, od ukupno 30 koje je predsednik Milosevic, kao "najuglednije", kako je rekao, poveo na put.
Kad se pogleda spisak preduzeca koja su napravila posao sa Kinezima, mogu se izvuci bar tri zakljucka: prvo, rec je uglavnom o istim firmama koje su figurirale u propalom barter aranzmanu (na primer, "Zmaj", IMT, "Lola", "14. oktobar", "Gosa", "Viskoza"), sto bi moglo dati za pravo misljenju da je bas barter bio glavna tema posete. Drugo, kad se saberu pojedinacne izjave direktora o vrednosti zakljucenih poslova, dolazi se do sume od oko 60 miliona dolara. Treci zakljucak, koji se mozda u buducnosti moze pokazati kao bitan, jeste da je vecina tih preduzeca na spisku Vlade Srbije (ukupno ih ima 75) koja ce se privatizovati po posebnom programu. Neki od ekonomista, naime, u razgovoru za nas list, dopustaju mogucnost da ce Kinezima biti date akcije ovih preduzeca u zamenu za potrazivanje, odnosno neisporucenu robu. Jedino bas nije jasno zasto bi Kinezi ceznuli da uzmu akcije tih nasih preduzeca kojima, blago receno, "ne cvetaju ruze".
Sve ovo su, zapravo, samo pretpostavke o tome sta je bio pravi cilj Milosevicevog puta u Peking. Iz razgovora sa vise domacih bankara i privrednika, jedino je jasno da ovde niko jos ne zna pouzdano sta je tamo dogovoreno. "To ne znaju ni sami clanovi delegacije, posto je Milosevic glavni razgovor sa Ceminom vodio u cetiri oka, iza zatvorenih vrata, a oni su pusteni tek na kraju", rekao nam je jedan ovdasnji privrednik, koji je pokusao da se obavesti iz prve ruke. To je, kao sto se zna, uobicajeni nacin pregovaranja naseg predsednika, tako da je delegacija, mozebiti, imala funkciju da skrece paznju javnosti. Prisustvo Momcila Perisica, nacelnika Generalstaba Vojske Jugoslavije, i izjava direktora "Jugoimporta" Jovana Cekovica, da je bilo dogovora "o ucvrscivanju veza u vojnoj oblasti", odnosno da je u pitanju "transfer tehnologija", moglo bi mozda dati za pravo onima koji smatraju da je upravo to bila jedna od glavnih tema pregovora. U tom kontekstu pominju se i (navodno kvalitetni) jugoslovenski tenkovi.
Sam predsednik Milosevic nista od ovoga nije ni pomenuo, a iz svog govora po povratku, kao i intervjua kineskoj televiziji, izostavio je i rec "barter". Ali, zato su je pominjali privrednici, clanovi delegacije. Vise konkretnih detalja culi smo bas od predsednikovog imenjaka, direktora "14. oktobra" iz Krusevca, Slobodana Milosevica: "Saradnja se odvija iskljucivo u okviru barter aranzmana, jer da nije bilo pomoci NIS Jugopetrola, mi zaista taj aranzman ne bismo mogli da ostvarimo i finansiramo proizvodnju." Direktor Milosevic je jos rekao da je kinesko trziste vrlo probirljivo, da na njemu mogu opstati samo proizvodi koji imaju savremen kvalitet i konkurentnu cenu, jer u Kini vlada svetska konkurencija i samo ko ispunjava uslove svetskog trzista, moze da napravi posao.
U zvanicnim izjavama skoro svi privrednici-clanovi delegacije "nisu krili zadovoljstvo posetom i sklopljenim ugovorima", ali nezvanicno, nisu bas svi tako odusevljeni - Kinezi jesu ljubazni, ali su u poslu neumoljivi. Traze kvalitet, veci nego sto mi mozemo da pruzimo, po cenama nizim nego sto mi mozemo da podnesemo. A nasoj privredi, u stanju u kakvom se nalazi, odgovaralo bi upravo obrnuto. Zato pojedini direktori, kako su nam rekli, strahuju da nece uspeti da ispune ugovore, a ako uspeju, na tim poslovima ce, zapravo, izgubiti, jer im je proizvodjacka cena visa od ugovorene prodajne.
"Tacna je ocena da se izvoznici suocavaju sa cenom koja je niza od cene proizvodnje, pa oni time gube. Pitanje je ko ce da nadoknadi tu razliku. Ovaj izvoz je interesantan samo ako je vezan za uvoz, pa se kroz cene te robe gubitak kompenzira na domacem trzistu. U suprotnom, izvoz nema smisla", kaze za NIN dr Radovan Kovacevic, direktor Instituta za spoljnu trgovinu u Beogradu.
Koliko god za kineska merila bila objektivno mala, suma od 60 miliona dolara izvoza, ukoliko bi se stvarno postovala, za nas predstavlja ogroman napredak. Evo zasto - prema podacima Belog biltena Instituta za spoljnu trgovinu, Jugoslavija je u (onoliku) Kinu u proteklih deset meseci ove godine izvezla robu u vrednosti od mizernih 5,6 miliona dolara, a uvezla za 51,7 milion dolara. Nije bilo davno kad se ministar koordinator u Vladi Srbije Dragan Tomic (Simpo) zaneo, pa izjavio da ce nasa spoljnotrgovinska razmena sa Kinom u ovoj godini dostici cak milijardu dolara. Nije, doduse, precizirao koliko od te sume treba da bude nas izvoz, a koliko uvoz, ali su se nasi dugovi za naftu, prema nekim objavljenim podacima, opasno priblizili toj cifri. Naime, posto se zvanicni podaci uopste ne mogu dobiti, nezvanicno se pominje iznos od 660 miliona dolara duga za naftu koju su nam Kinezi isporucili, a mi nismo platili. Druge "optimisticke" procene govore da je taj dug "svega" 330 miliona dolara.
Barter aranzman, sklopljen medjudrzavnim ugovorom, predvidjao je, da podsetimo, da ce Kinezi nama isporucivati dva miliona tona nafte godisnje, a mi cemo je placati u robi, 150 dana posle isporuke. Posao je trebalo da se obavlja preko NIS Jugopetrola sa nase i "Sinohema" sa kineske strane. Kad je doslo do toga da su Kinezi svoj deo ugovora izvrsili, a nase firme nisu isporucile robu, ili je bila neodgovarajuceg kvaliteta, aktivirana je druga klauzula ugovora, pa je morala da "uskoci" Beogradska banka i odobri Jugopetrolu devizni kredit od 50 miliona dolara, da plati naftu. "Kineski partneri su se zalili da su nase cene visoke, a kvalitet nizak, pa kad su i to prihvatili, mi nismo isporucili robu. Nase devizne rezerve su skromne i moraju se koristiti za intervencije na deviznom trzistu. Ako bismo raspolozivim devizama platili Kinezima naftu i Rusima gas, sve bi se potrosilo", kaze dr Kovacevic i predlaze da se formira strucni tim koji ce pratiti realizaciju bartera.
Zanimljivo je napomenuti da je u Kinu sa predsednikom Milosevicem putovala Borka Vucic, direktorka kreditora Beogradske banke, a Dragan Tomic, direktor Jugopetrola koji je potpisnik barter ugovora, cekao je na aerodromu.
Interesantno je, takodje, podsetiti se ko je sve pre predsednika Milosevica bio u Kini i tamo imao "plodne i sadrzajne kontakte", naravno o trosku budzeta, odnosno poreskih obveznika: prvo je, usred rata na prostoru bivse Jugoslavije, aprila 1992. u posetu isao sad vec zaboravljeni Radoman Bozovic i u "Sredisnjem carstvu" sa jos 50 ovdasnjih privrednika proboravio sedam dana. Tom prilikom je, izmedju ostalog, "ukazao na mogucnosti placanja nafte nasom robom". Nezvanicno, tada se govorilo o navodnim jugoslovenskim parama, sklonjenim od sankcija na racune u Kini, a ta prica aktivira se i sada, kao moguci "dzoker" za placanje nafte. Potom je juna 1995. na sajam u Harbinu, u severoistocnoj kineskoj provinciji Hejlungdjang, otputovao Mirko Marjanovic, vise resornih ministara i cak 70 privrednika. Pred sam kraj iste godine Peking je posetio i tadasnji predsednik SRJ Zoran Lilic i tom prilikom ocenio da ce "ova poseta otvoriti vrata jugoslovensko-kineskoj saradnji". Ove godine, u Kinu je prvo putovao savezni ministar za trgovinu Borislav Vukovic, da objasni zasto Jugoslavija ne ispunjava svoje ugovorne obaveze i kad ce poceti. Na kraju, verovatno kao priprema Miloseviceve posete, u tu zemlju putovao je i ministar inostranih poslova Milan Milutinovic. Tom prilikom, list "Cajna dejli" objavio je da je ukupna kinesko-jugoslovenska trgovinska razmena prosle godine iznosila 14,6 miliona dolara "sto je za 50 odsto vise nego u 1995. godini". O kom redu velicina je rec moze se shvatiti iz podatka da je ukupna spoljnotrgovinska razmena Kine (koja raste po godisnjoj stopi od 30 odsto) u 1996. godini iznosila 290 milijardi dolara. Trgovinski bilans im je pozitivan (dakle, rec je o zaradi) u vrednosti od 35 milijardi dolara, a devizne rezerve "nebeskih" 132 milijarde dolara.
Upravo iz ovih podataka jedan ovogodisnji iskusni privrednik, koji se bavi uvozom i izvozom, izvlaci zakljucak suprotan drugim tumacenjima, da je u Milosevicevoj poseti Kini rec o "daleko ozbiljnijem odnosu nego sto mi mozemo i da sanjamo". "Videli ste kako su ga docekali, potpuno nesrazmerno nasem ekonomskom znacaju. Svidjalo se to nama ili ne, ekipa koju Milosevic ima, malo je kvalitetnija od ove koja ga ovde kritikuje. Sad i opozicija samo cuti i gleda mu u ledja. Mi mozemo samo da naslucujemo i nagadjamo o cemu je stvarno rec i da li je u pitanju mnogo ozbiljnija globalna podela interesa. Nece Kina da propadne zbog nase nafte", kaze ovaj sagovornik. On priznaje da su drzavni mediji dograbili i odlicno iskoristili ovu temu, dizuci je u rang najveceg dogadjaja posle Kosovskog boja, ali da mi "zapravo pojma nemamo sta se stvarno desava". Ko zna, mozda je u pravu - sam Slobodan Milosevic je, po povratku iz Kine, izjavio da ce rezultate njegove posete tek vreme pokazati.
Biljana Milosevic
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.