RELIGIJA I SKOLA

VERA, PRIVATNA STVAR

Sredinom osamdesetih filozof Mladen Kozomara predavao je na Filozofskom fakultetu predmet marksizam i savremeno drustvo i govorio je studentima da se "marksizam u nasoj skoli predaje kao veronauka". U medjuvremenu, marksizam je ukinut. Koliko smo odmakli od sredine osamdesetih i u kom pravcu? U jednom od prethodnih brojeva NIN-a procitali smo, izmedju ostalog, i da Ministarstvo prosvete Srbije ne stize da se pozabavi veronaukom. O pitanju ne samo veronauke vec odnosa religije i skole uopste, razgovaramo sa Ivanom Ivicem, profesorom razvojne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i nekadasnjim ministrom prosvete u Saveznoj vladi Milana Panica.

Pocetkom devedesetih, vodjene su mnoge rasprave o uvodjenju nekog vida religijskog obrazovanja u skole. Pravoslavna crkva ispoljava interesovanje, ali cini se da je sve manje odziva od strane drzavnih institucija nadleznih za prosvetu. Pre nekoliko godina bilo je ocigledno da i intelektualci imaju sta da kazu o ovom pitanju. Ima li prilike u poslednje vreme da se cuje misljenje strucnjaka?

- Najpre zelim da kazem da bih pokusao da razlucim svoj privatni stav, a ja ga imam, od profesionalnog stava, sa stanovista razvoja dece i obrazovanja. Pokusacu da definisem profesionalni stav. Drugo, ne mogu da budem naivan pa da ne vidim opsti kontekst u kojem se postavlja i resava to pitanje. Tesko je razluciti da li se u ovom trenutku u nasem drustvu to pitanje otvara iz nekih politickih razloga ili kao kulturno i obrazovno pitanje. U ovom kontekstu, i pitanje da li to moze biti podsticajno za razvoj dece. Kao gradjanin, ne mogu a da ne vidim da se u ovom trenutku to otvara pre svega kao pitanje politicke nagodbe izmedju vrha drzave i politickih s jedne, i crkvene hijerarhije, s druge strane. U tom kontekstu ja ne zelim u tome da ucestvujem. Ja hocu da ucestvujem u resavanju problema onda kad se postave kao kulturoloska, obrazovna pitanja i pitanja sta to znaci za decu. U oba slucaja se postavlja pitanje metoda i pristupa u resavanju tih problema. Jedna metoda bi bila da hijerarhijski vrhovi drzave ili stranaka i crkve to resavaju, a druga bi bila da to bude vazna opstenacionalna debata o smislu takve radikalne i znacajne odluke. Ja sam zagovornik da se o tome povede rasprava, pre svega u strucnim krugovima.

Mislim da ima malo prilike da se cuju strucnjaci, jer nasa sfera je toliko preplavljena politikom i politickom dimenzijom, da je sve drugo otislo u zasenak. Ljudi koji nisu u vlasti ili opoziciji, a cesto su to ljudi koji se najozbiljnije bave profesijom, ne dospevaju do javnosti. Rec takvih ljudi, koji nisu eksponirani u dnevno-politickom smislu, skoro da se ne cuje u nasoj javnosti i to vec dobija patoloske razmere.

Slazete li se sa razlikovanjem religijskog od religioznog vaspitanja i obrazovanja, u smislu bavljenja religijom "spolja" i "iznutra"?

- Razlikuje se upoznavanje religije, kao kulturoloskog sistema, s jedne, od formiranja vernika ili onoga sto se zvalo veronauka ili katehizis, s druge strane. Kada se u medijima govori o veronauci, cesto se brkaju ta dva aspekta. Veronauka, u doslovnom znacenju reci, ili katehizis, podrazumeva da osnovni cilj (sto crkveni ljudi vrlo otvoreno kazu) nije da se zna nesto o religiji, nego da se formiraju mladi ljudi koji veruju, a to znaci veruju i praktikuju. Dakle, Crkva to vrlo jasno postavlja. Ona hoce veronauku kao nacin formiranja vernika. Poznavanje religije ili, tacnije receno, religija, sto cesto ukljucuje komparativno upoznavanje ili proucavanje razlicitih religija, nije sporno. To je prosto deo poznavanja kulture, kulturne tradicije i istorije. Pitanje je da li su ti aspekti u postojecim skolskim programima dovoljno zastupljeni.

Da li je religija u svakom pogledu privatna stvar ili ima mesta nadleznosti drustvenih institucija, sto znaci i skola, i za koje aspekte?

- Konfesionalna pripadnost ili pripadnost nekoj veroispovesti, biti ili ne biti vernik, to je ono sto spada u privatnu sferu, jos od onog razlikovanja koje je uvela francuska revolucija - izmedju laickog i konfesionalnog obrazovanja. Na toj liniji su i nasa sadasnja ustavna resenja. Prema tome, ja mislim da nije moguce, narocito ne obavezno, uvodjenje veronauke (u tom smislu formiranja vernika) bez promena Ustava i iz njega izvedenih zakona o obrazovanju. Jedino pravo pitanje, jedina dilema jeste da li hocemo da uvedemo formiranje vernika u sistemu drustvenog, javnog sektora obrazovanja.

Kakvom zakljucku vode argumenti sa stanovista razvojne psihologije?

- U poslednje vreme vise se bavim obrazovanjem i gledao bih na to kao na obrazovno pitanje. Trenutno radim na nekim projektima promene nacina rada u nasoj skoli, a glavna tendencija je menjanje skole u smislu razvijanja kreativnog duha dece, kritickog duha, negovanja licnog stava. To je intencija koja uvodi veliku slobodu u skolu, pre svega, sa ciljem emancipacije ucenika kao licnosti i individualnosti. Kad gledam iz tog ugla, cini mi se da postoji dosta ostar raskorak izmedju intencije veronauke, koja trazi verovanje, i kritickog duha, koji teorijski, kod nas jos ne stvarno, razvija moderna skola.

Sada ne bih ulazio dalje u to, ali ako se to ozbiljno razmatra kao obrazovno pitanje, mora se otvoriti vrlo ozbiljna debata i ja sam spreman da u njoj ucestvujem. Konkretnije, pitanje glasi: Nece li uvodjenje veronauke, u smislu formiranja vernika, koji nekriticki veruju u neke religijske dogme, jos vise predstavljati kocnicu razvoju slobodne licnosti u nasem kontekstu, gde inace imamo zarobljenost dece ovakvom skolom kakva jeste? U resavanje tog pitanja treba ukljuciti zaista strucne ljude, ukljucujuci i strucne ljude u Crkvi, koji se bave problemima obrazovanja i vaspitanja. Ako gledam iz ugla svoje uze profesije, razvojne psihologije, onda se opet postavlja pitanje - koji oblik obrazovanja je podsticajan za razvoj; pa i konkretno pitanje - da li uvodjenje veronauke moze u nekom vidu biti podsticajno? To postavljam ne kao retoricko, nego kao stvarno pitanje. S jedne strane, mozda, to ne bi bilo podsticajno za neki opsti intelektualni razvoj. S druge, mozda, u nekim vankognitivnim sferama razvoja, kao sto je formiranje sistema vrednosti (ukljucujuci i neke kulturne vrednosti, specificne za nasu sredinu ili neke moralne vrednosti), tu bi imalo sta da se odmerava za jedno ili drugo.

Zasto je sustinsko pitanje uzrast deteta?

- Iz ugla razvojne psihologije, dileme iskrsavaju oko toga kada i u kojoj meri su deca odredjenih uzrasta i razvojnih perioda u stanju da prime, ne rituale i verovanja, nego da li mogu da razumeju izuzetno slozene i apstraktne teoloske pojmove. Navescu samo neke, na osnovu ispitivanja koje vrsimo, recimo - Sveto trojstvo ili pojam Isusa Hrista kao bogocoveka. Kognitivno gledano, to su izuzetno slozeni pojmovi. Tu se problem postavlja potpuno isto kao i kod slozenih matematickih pojmova ili pojmova iz prirodnih nauka, kao sto je princip kauzaliteta, na primer. Vi mozete uvesti veronauku za decu koja nisu intelektualno zrela da pojme nesto od toga, ali cete imati ono sto je pisao Nusic u "Autobiografiji" - izopacenja koja veronauka dobija kada se susretne s ogranicenim intelektualnim sposobnostima dece. Iz tog ugla se otvara niz strucnih, sve do tehnickih pitanja pravljenja programa i metoda ucenja.

Koje bi bile razlicite mogucnosti prezentiranja znanja o religiji, zasnovanim na naucnim metodama?

- Imao sam prilike da vidim kako se uci veronauka u Republici Srpskoj, preko nekih istrazivanja koja su radili moji studenti. Imao sam prilike da vidim i neke od publikacija namenjenih deci. Kolikogod da sam kritican prema skolskom stivu, udzbenicima i drugom, mislim da je sve to sto sam video jos gore. Prema tome, ako se pokusava da se nesto od tako slozenih stvari u oblasti verovanja, sistema vrednosti, slozenih teoloskih pojmova predoci deci, onda i skolski programi tog tipa, knjige za decu i nacin izvodjenja nastave podlezu svim istim zahtevima kojima podleze i nastava bilo kojeg predmeta.

Za Crkvu bilo bi krajnje kontraproduktivno da ide na ovestali, tradicionalni nacin verbalnog prenosenja tih pojmova koji ne dopiru do dece. Onda se razvija ucenje bez razumevanja, pa i bez verovanja, i dobija karikaturalne vidove. Tu je opet ogroman prostor za jednu strucnu debatu o tome kako saciniti program, kako uraditi udzbenike i druge didakticke materijale, kako izvoditi nastavu pa, iz toga izvedeno, spremati one koji bi to predavali. To mogu da gledam samo profesionalno, kao i kod svakog drugog predmeta. To bi bilo isto kao uvesti vrlo apstraktne pojmove u matematici, predavati ih verbalno, traziti od dece reprodukciju i misliti da se nesto ucinilo, dok sva ispitivanja koja vrsimo pokazuju da nista nismo ucinili na tome.

Kakve bi sve mogle biti prakticne implikacije uvodjenja veronauke u skole?

- Zelim da kazem nesto o prakticnim posledicama uvodjenja veronauke ili katehizisa u skole u zemlji gde jedna trecina stanovnistva nije ni nacionalno, ni etnicki, ni po veroispovesti pravoslavna. Cak i medju onima koji su etnicki Srbi veliki je broj ateista. Prema tome, ovo, kao i svaka druga mera koja se uvodi u obrazovanje, nosi rizik da stvori diskriminaciju, da potencira sukobe, kojih i inace imamo previse. Mislim da je to toliko ozbiljan problem da trazi da bude vrlo pomno ispitan, narocito u sredinama gde je kulturno, nacionalno i verski mesano stanovnistvo. Od svih prakticnih implikacija ovome pridajem najveci znacaj. Valjda nam je dosta konflikata. Nespretnim uvodjenjem, bez davanja podjednakih mogucnosti i ateistima i pripadnicima raznih veroispovesti, mogli bismo napraviti poprilicne lomove i izazvati dodatne sukobe.

Koji bi bio vas konkretan predlog? Kakav predmet uvesti u skole, za koji uzrast dece, i ko treba da predaje?

- To vec ulazi u privatne poglede. Ja ih imam i kad budem govorio kao gradjanin, ja cu to reci. Sad sam zauzeo stav profesionalca i mislim da je toliko dovoljno.

Nesto konkretnije, takodje profesionalno zasnovane, predloge za religijsko obrazovanje iznosi Milan Vukomanovic - istoricar religija i filozof, naucni saradnik Instituta drustvenih nauka u Beogradu, i doskorasnji predavac porekla hriscanstva i istorije pravoslavlja na Univerzitetu u Pitsburgu.

Da li nam je potrebno religijsko obrazovanje, i u kakvom vidu?

- Mislim da je u nas neki vid religijskog obrazovanja ili znanja o religiji pozeljan i koristan. Ne bih tu nuzno upotrebljavao izraz "veronauka", jer on ima odredjene dodatne konotacije koje su vise stvar proslosti. Mislim da tu ne bi trebalo da bude mnogo sporenja o pitanju - da ili ne neki vid religijskog obrazovanja. Ono sto tu vidim kao glavni problem jeste, zapravo, ko bi i kako to predavao u nasim skolama. Pretpostavljam da bi se ta nastava izvodila u javnim skolama, osnovnim i srednjim, a mozda i na univerzitetu. To ko - pitanje i kako - pitanje su u uskoj vezi. Prvo, moramo imati u vidu da, za razliku od drugih univerziteta u razvijenijem, demokratskom svetu, nasi univerziteti nemaju nikakve posebne programe iz religijskih studija, na kojima bi se obrazovali strucnjaci koji bi bili u stanju da tu nastavu drze u skolama. Mislim da trenutno raspolazemo samo nastavnicima s bogoslovije, teologije i eventualno onima koji su prosli kroz neko obrazovanje iz sociologije i filozofije religije, koji se na nasim fakultetima predaju samo kao pojedinacni predmeti.

Najpre je potreban dobar nastavni plan, koji bi uzeo u obzir cinjenicu da bi se jedan broj kadrova morao obrazovati i na univerzitetu. Mislim da bi najsrecnija kombinacija bila, mozda, jedan program u kome bi univerzitet pruzio ljude, strucnjake kadre da religije (u mnozini, jer religija in abstracto postoji samo u knjigama teoreticara) tumace s filozofskog, psiholoskog, socioloskog... aspekta. Teoloske skole, bogoslovije, religijske zajednice, mogle bi da upotpune taj program tumacenjima religijske prakse, rituala, obreda, liturgije. Iz ovoga je jasno da se ja zalazem za religijsko obrazovanje kao jedan vid kooperacije izmedju univerziteta, drzave i crkve. Mislim da to niposto ne bi smela biti nekakva klasicna veronauka, pogotovo ne tradicionalni katehizis. Moramo imati u vidu da je nasa zemlja multikulturalna, multikonfesionalna, multietnicka zajednica u kojoj, pored dominantnog prisustva SPC u religijskom zivotu gradjana, postoje i neke druge crkve i zajednice. Na univerzitetu bi, dakle, mogao da se formira interdisciplinarni program iz religije, koji ne bi nuzno konkurisao vec postojecim programima. Sticala bi se, pored osnovne diplome iz filozofije, sociologije, psihologije, pedagogije... i diploma, odnosno sertifikat koji bi izvesnom broju strucnjaka omogucavao da tu nastavu drze u skolama.

Da li takva nastava treba da bude obavezna?

- To niposto ne bi, bar u ovim prvim fazama, smela biti obavezna nastava. Mislim da je takvo obrazovanje pozeljno i korisno, ali ne i neophodno. Morala bi postojati sirina u pristupu, u perspektivi. Ne smemo se zavaravati da bi jedan sociolog bolje predavao u skoli liturgiju nego neko ko zivi taj obred, bilo da je rec o pravoslavnoj, katolickoj ili islamskoj molitvi. To bi bilo najsrecnije resenje u ovoj fazi. To bi, dakle, bio vise predmet tipa "religija i kultura" nego klasicna veronauka - katehizis. S takvim planom i cinjenicom da je versko obrazovanje moguce i pri parohijskim hramovima i drugim religijskim institucijama, ucenici bi dobili neophodnu potpunost u svom obrazovanju. Ako oni zele da to slede kao ozbiljniji, trajniji duhovni put, imali bi mogucnosti i za to. Uvek je osetljiva stvar - kako uvesti crkvu u skole, a da to bude na izbalansiran nacin. Podvajanje dece po principu dobrih i losih vernika, bogoljubaca i bezboznika, nije nimalo pozeljno u sekularnoj multikonfesionalnoj drzavi. Postojala bi opasnost da se od toga napravi dogma, ideologija, nesto cega je nasa generacija bila direktan svedok tokom svog skolovanja. Tako nesto bi bilo kontraproduktivno i odbilo bi djake umesto da ih zainteresuje za sam predmet.

U kontekstu religijskog vaspitanja i obrazovanja, cesto se naglasava aspekt razvoja moralnosti. Kako vi vidite tu vezu?

- Pitanje religije i morala neophodno je i nezaobilazno kad je rec o klasicnoj veronauci. Ono je i dosta osetljivo. Da li je moral nesto sto se uci samo u skolama, ili pak nesto sto se stice tokom zivota, u porodici, u drustvenom okruzenju, odnosima s drugim ljudima. Tu je, naravno, veoma vazna crkva, kao i skola. Ali to je nesto sto se, uz nastavu odredjenih predmeta, uci pomalo i izmedju redova. Ne bih rekao da je moral, ili cak religijski moral, nesto sto se moze nauciti, pogotovo ne kao obavezan ili fakultativan predmet u skolama. Nekoliko obrazaca, dekalog koji bi se tu ucio, "bubao" napamet, nece tu mnogo pomoci. Religijski moral ili odnos religije i morala trebalo bi svakako dotaci u nastavi, ali vise na teorijski nacin.

Ono cemu skola moze da uci, da obrazuje djake, jeste osetljivost prema razlikama, prema velikom broju kultura, tradicija medju kojima zivimo. Treba razviti senzibilnost, svesnost kod dece. Ostaviti im mogucnost da, pored svoje vlastite tradicije vide i onog drugog u njegovoj perspektivi. Skola moze da omoguci ucenicima da sami budu svesni svojih predrasuda i nacina na koji se one mogu eventualno otkloniti.

Receno je da niko nije tast zbog svoje religije kao onaj ko ne poznaje nijednu drugu. Trevor Ling, profesor uporedne religije na Mancesterskom univerzitetu, navodi anegdotu: "Neki krajnje pobozan duhovnik, cuvsi od izvesne studentkinje da na fakultetu slusa i uporednu religiju, uzviknuo je sav uzasnut: 'Gospode! Vise bih voleo da citate Ljubavnika ledi Ceterli nego tu stvar!' Dodao je, objasnjenja radi, da ste, citajuci D.H.Lorensa, ako nista drugo, a ono bar svesni toga da vas napada Necastivi. Isto bi, nema sumnje, moglo vaziti i za odredjeni broj drugih akademskih predmeta. On bi mozda izgubio zivce i da je ona slusala predavanja iz bilo kog od njih. Uporedno proucavanje religije, medjutim, nimalo se ne dopada izvesnoj vrsti hriscana. Smetnja je, cini se, to sto nepristrasno proucavanje ne indoktrinise proucavaoca na nacin na koji zamerac zeli da proucavalac bude indoktrinisan... Ako je tako, onda je proucavalac koji sledi tu veru u grdnoj neprilici, nezavisno od toga da li proucava ovu ili onu granu ljudskih znanja; najbolji savet bio bi mu da prosto ne digne ruke od uporednog proucavanja religije nego da odustane od studija na univerzitetu uopste, da prestane da obespokojava svoj um, i da se povuce u intelektualno mracnjastvo", predlaze Trevor Ling, ostavljajuci nam da razmislimo o obrazovanju i upoznavanju svoje i drugih religija, i o razvijanju tolerancije.

SNEZANA MIRKOV