(nastavak sa prve strane)

Slobodan Inic

KOMUNISTI BEZ KOMUNIZMA

Ipak, "postkomunizam" ne znaci istovremeno i da su posve izgubila ta svojstva i odredjenja, sto zavisi od napredujuceg procesa tranzicije, to jest uspjesnog prelaska iz jednog drustvenog stanja u drugo. U tom pogledu moglo bi se reci da komunizam vise nigdje nije opstao kao Veliki Sistem, ali su svuda, vise ili manje, preostali neki njegovi ostaci, tragovi minulog doba i memorija u glavama ljudi koji su rodjeni u jednom sistemu a zavrsice svoj zivotni vijek u drugom.

U tranzicionom pogledu, dakle, u pogledu preinacavanja bitnih svojstava i strukturnih odredjenja komunizma i izgradnji novog sistemskog i institucionalnog okvira postkomunizma postoje velike razlike izmedju bivsih komunistickih zemalja. Neke su jednostavno samo "postkomunisticke", druge su, opet, na granici da vec posve prevladaju bivsa strukturna odredjenja i sistemska svojstva komunizma, dok bi se za trece moglo reci da ce krajem ovog i pocetkom slijedeceg milenijuma postati moderna drustva poput svojih parnjaka u Zapadnoj Evropi i SAD.

Srbija i Crna Gora su zemlje neuspjesne tranzicije ili, tacnije receno, zemlje koje su svjesno nastojale da izigraju (kontra)revoluciju od 1989. godine, koja pocinje rusenjem Berlinskog zida pa sve do danas. Tu vrstu "neuspjesnosti" treba razlikovati od one (ne)uspjesnosti s kojom je suocena vecina zemalja u tranziciji, cije porijeklo treba traziti u svim onim politickim, ekonomskim i socijalnim teskocama koje prirodno prate epohalni prelazak iz jednog drustvenog stanja u drugi.

S tog stanovista one se i razlikuju od svih drugih postkomunistickih zemalja. Vise od svih takvih zemalja one su zatecene stanjem postkomunizma i tranzicionim razdobljem nego sto je to bio njihov stvarni i voljni cin za prelaz iz jednog u drugi sistem. Seflin tu vrstu postkomunizma naziva - "slovenokomunizmom" zbog obracanja, u cilju odrzavanja jednog prezivjelog sistema, drugoj vrsti jos goreg kolektivistickog populizma kakav je nacionalizam, a Troy McGrath - "mizerabilizmom" koji sadrzi "rdjave karakteristike i kapitalizma i socijalizma. Stoga, Srbija i Crna Gora su prije involucione nego tranzicione zemlje.

Ipak, ako su bitne karakteristike komunizma ili "realnog socijalizma" one u njihovom klasicnom odredjenju ("fundamentalizmu") hegemonija komunisticke partije u uslovima nedostajuce politicke opozicije i visestranackih izbora, diktatura proletarijata i kolektivisticki karakter privrede - Srbija i Crna Gora su prestale da budu komunisticke zemlje.

Posebno treba imati u vidu da ustavi ovih zemalja ne samo sto ne privilegiraju poziciju bilo koje politicke snage kao "vodece" ili "rukovodece" u drustvu, nego cak politicke partije nisu ni predmet ustavne materije. Nema, takodjer, nijedne politicke partije koja programski sebi daje neko posebno ili izvedeno pravo (iz istorije ili "samorazumljivih" zasluga) na vlast, odnosno upravu zemlje.

Ali, takav zakljucak bi bio, s jedne strane, prejak ukoliko ne bismo imali u vidu da je u njihovom politickom zivotu pre-ostalo mnogo onih elemenata koji samo potvrdjuju da su ove dvije zemlje u nekoj vrsti hibridnog stanja: nisu vise komunisticke, ali nisu postale ni zemlje sa prevladjujucim sadrzajima nove politicke i ekonomske strukture u nastajanju.

Medju takvim elementima simptoma "starog" treba posebno uociti da je preobrazaj komunisticke partije u Srbiji i Crnoj Gori bio neprirodan i isforsiran, i to vise pod pritiskom dogadjaja u Istocnoj Evropi nego iz vlastitih i domacih razloga i uvidjanja nuznosti takve promjene. "Denominacija" komunisticke partije bila je vise spoljasnjeg karaktera nego stvarna i unutrasnja. To bi mozda mogao biti povod da vedro zakljucimo kako su danasnji srpski i crnogorski socijalisti legalno na vlasti kao "ilegalni" komunisti.

Druga vrsta njihove rezistencije spram tranzicionih promjena u Evropi jeste i cinjenica da se bivsi srpski i crnogorski komunisti nisu promijenili tako sto ce prvo izgubiti vlast na nekim od visestranackih izbora pa se onda vratiti u politicki zivot ili u samu vlast pod uticajem takvog cina. Naprotiv, oni su jedine bivse kompartije u starom znacenju koje, uprkos promjenama u Istocnoj Evropi, nisu jos do sada izgubile vlast na izborima.

To je jedan od sustinskih prigovora srpske i crnogorske opozicije, ma koliko da takav prigovr ima i svoje bitno ogranicenje. Nema partije koja bi pristala da izgubi izbore namjerno da bi se sama iz razoga svog "dobra" promijenila i vratila u politicki zivot u obliku "andjela". Ali, stalne i kontinuirane izborne pobjede srpskih i crnogorskih socijalista na dosadasnjim izborima samo pokazuju da je rezistencija birackog tijela na promjene ne manja od takvih partija, bez obzira na to koji se sve kolektivizam preferirao - onaj komunisticki ili nacionalisticki, odnosno sto je jos gore, oba u isti mah. U tom pogledu srpski i crnogorski socijalisti nisu vise hegemone partije koliko vise "dominantne" u politickom zivotu svojih zemalja.

Treca karakteristika mutantnog preobrazaja bivsih srpskih i crnogorskih komunista jeste cinjenica sto su oni vise programski evoluirali nego sto su bili spremni da i sami sebe mijenjaju u tom pogledu. Rijec je o jednom posve cudnom fenomenu komunista bez komunizma. Da bismo razumjeli ovu karakterizaciju, treba se osvrnuti i na njihovu spremnost na promjenu kolektivistickog oblika privrede i drustvenog oblika svojine.

To je podrucje koje mozda najvise pokazuje koliko se u nasim uslovima odrzala komunisticka struktura privredjivanja. Ne samo iz doktrinarnih razloga koji vise ne bi bili javno ni odrzivi vec iz razloga materijalne odbrane vlasti. Ricard Holbruk je jednom rekao da moc Slobodana Milosevica i njegove vlade proistice iz kontrole nad tajnom policijom, finansijama i vojskom. To je perfektna ocjena snage jednog tipa postkomunisticke autoritarne vlasti, ali ona mnogo vise govori nego na prvi pogled. Rijec je o onim preostalim elementima bivse komunisticke strukture na kojima sam pocetno insistirao.

Posmatrajuci iz takve optike, moze se reci da je otpor privatizacije posljednja odbrana ostatka komunizma u Srbiji, ali ne vise i u Crnoj Gori s obzirom na otvorenu spremnost Mila Djukanovica da usmjeri svoju zemlju putem privrede sa slobodnim preduzetnistvom. Nacin na koji se do sada pristupalo privatizaciji u Srbiji pokazuje da srpski socijalisti teze nekoj vrsti, sto bi Habermas rekao, "politickog kapitalizma" ili "aparatcik kapitalizma", kako to zove Markus Noland uzimajuci poseban slucaj Sjeverne Koreje.

Sprijeciti kapitalizaciju zemlje tako sto ce uciniti samo sebe vlasnicima nacionalnog bogatstva - to je otvorena namjera srpskih socijalista. Taj fenomen oznacavam kao neku vrstu "stranackog" ili, jos uze, "porodicnog kapitalizma. Ona samo pokazuje da srpski socijalisti nisu vise komunisticki "iskreni" ni prema sebi!

Bata Zivojinovic

Za komuniste u opoziciji komunizam jos traje. U opozicionim strankama ima vise komunista nego u Socijalistickoj partiji. Nama, socijalistima, greskom se pripisuje da smo komunisti. Nije ni JUL komunisticka partija. To je nova savremena partija koja nema veze sa komunizmom. Jugoslavija je nekada bila komunisticka zemlja i tih 50 godina je vecina zivela lepo. A jedno od najvecih dobara te komunisticke Jugoslavije je to sto je bila jedinstvena. Zao mi je sto nismo zajedno u takvoj Jugoslaviji.

Branko Kitanovic, Nova komunisticka partija Jugoslavije

Jugoslavija nije nikada bila komunisticka drzava. Godine 1991. bila je socijaldemokratska, a onda je pod pritiskom Zapada i ovdasnjih desnicara krenula udesno. Kod nas postoje komunisti, ali je nasa nekadasnja drzava dostigla samo socijalisticko uredjenje, i to veoma lose. Ipak, i najgora socijalisticka zemlja je bolja od kapitalisticke, zbog besplatnog zdravstva, skolstva i prava na zivot, koje garantuje. U svetu ni jedna drzava nije dostigla savrseni komunizam.

General Stevan Mirkovic

Nas rezim i komunizam su kao nebo i zemlja. Izmedju SPS-a, SPO-a, SRS-a, nema nikakvih razlika, kada je program u pitanju. Svi su oni za privatizaciju i imaju isti nacionalni plan. Komunizam garantuje zajednicku svojinu, a mi smo imali jedan takav sistem, doduse nedovrsen, od koga smo svi lepo ziveli. Kod nas je sada na sceni politicki kapitalizam, i samo je pitanje vremena kada ce doci i ekonomski. Ideja komunizma jos uvek zivi i kod nas i u svetu, tj. postoji komunisticka svest o drustvu i zivotu. Primera radi, Kina i dalje razvija komunizam, a na Zapadu su u vreme najvece snage SSSR-a povecavali socijalna prava radnika, po uzoru na komunizam. Komunizam je tu i ja sam po pitanju njegovog povratka optimista.

Branislav Lecic

U ime komunizma Jugoslavija je postala kapitalisticka zemlja. Juznoamerickog tipa. Postoji oligarhija koja drzi monopol u politici i ekonomiji. Postoji i ogromna vecina koja nema nista - puka raja. Svi komunisticki principi koji podrubljuju duh i egzistenciju naroda prisutni su i dalje, sa ambicijom da se oligarhija vlasti odrzi i eksploatacija produzi u nedogled. Sve demokratske forme drustva i sam visepartijski sistem su maska za izigravanje demokratije ljudskih prava i pravne drzave. Ako neko od vas tu prepoznaje komunizam kao ideju, neka mi se javi telefonom.

Dusan Kovacevic

Mislim da je ova Jugoslavija sada kao i drustveno nasledila i politicko uredjenje. Ne mislim na narod koji se pitao sa istom manipulacijom 1945. godine, sa onim "coravim" kutijama, vec na vlast. Ono sto je bitno, to je da je za razliku od onih idealista koji su stvarno verovali u komunizam kao ideologiju gde su svi jednaki i ravnopravni, ovaj sastav danas je vrlo svestan i cinican na tu pricu. Ovde ima svih mogucih nakaradnih ideologija. U sustini ipak postoji samo jedna ideologija u koju ova vlast veruje a to je - novac. Mozda je to povratak na izvorne principe komunizma jer su i Lenjin i Staljin pljackali banke - u ime sirotinje, koje je bilo previse, pa posto onda nije bilo smisla deliti taj novac, oni su ga zadrzavali za sebe.