Cetnik Goldberger (2)

UNUCI SVINJARA I GOSPODE

To sto Drugi svetski rat jos nije zavrsen, ne treba da cudi, ako je nedavni dogadjaj u Becu pokazao da za Austrijance jos nije okoncan ni Prvi svetski rat protiv Srbije. Ratuje se i skijaskim skokovima...

Ko god da je savetovao Andreasa Goldbergera, znao je sta radi. Jedan od najpopularnijih sportista Austrije, svetski sampion u skijaskim skokovima 1996, prvi skakac koji je preleteo 200 metara na skijama (Planica, 1994), trostruki pobednik svetskog kupa; ukratko, nacionalni heroj, udario je "posred srca" svojoj sportskoj federaciji i nasao Ahilovu petu svojoj zemlji, koja se obicno opisuje kao usnuli vrt cija melanholija izgleda teska i nepomeriva. Na sestomesecnu suspenziju Goldberger je, kao sto je poznato, odgovorio - da ce postati Jugosloven!

E, pa tu se nije moglo ostati mirno! I levi i desni, i staro i mlado, i bulevarski i ozbiljni listovi razumeli su da je to - neka vrsta veleizdaje. Reakcije su bile jedinstvene: mladicu, da su neka druga vremena, video bi ti cemu takva zezanja vode! I - svom idolu otvoreno su rekli da je, nista manje, nego "cetnik".

Ovim je austrijska javnost, naravno, spontano pokazala sta u dubini svoje duse oseca za jednu, sto bi se u nekoj drugoj komunikaciji reklo, podunavsku zemlju. Naravno, da niko zbog toga nije zamerio Austrijancima. Sta da im zameri? Sto pokusavaju da spasu jednog andjela da ne padne u djavolje leglo? Ruku na srce, reakcija nije iznenadila ni Srbe. Sta bi posle svega, sto se izdesavalo u poslednjoj deceniji, Srbi za njih mogli i da budu? Ali, Srbi bi mogli biti srecni kad bi se ovakva reakcija odnosila samo na poslednju deceniju. Jer, sportski novinar iz Francuske (L'Eljuipe), dakle od onih reportera kojima zivot prodje u belezenju daljina i stila, ubrzanja na mostu i udara bocnog vetra, prirodno da prirodnije ne moze biti, pitao je 22-godisnjeg nasmejanog momcica: "Nije li malo nezgodno za jednog Austrijanca da uzima jugoslovensko drzavljanstvo, kad se zna istorijat veoma napetih i dramaticnih veza izmedju Srbije i Austrije: narocito ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu, 1914, cime je otpoceo Prvi svetski rat?"

Jugosloven bi mogao biti zacudjen nad ovim. Nisu li nas, bas sa Zapada, na pocetku raspada "druge Jugoslavije" ucili da je proslost mrtva, da smo na pragu XXI veka, da je smesno pozivati u pomoc partizane, cetnike i ustase, AVNOJ, Tita i Mosu a kamoli Solun ili Sv. Savu. Ko se sve nije dohvatio opisivanja prenosenja mosti cara Lazara? Ali ocigledno je u tim lekcijama Zapada bilo i neceg vise od pojednostavljivanja koje je neophodno da bi se ogluveli dozvali pameti, i uzeli k znanju da su ratne igre najgore sto narode moze da snadje. Cega je to bilo? Jednog odnosa "nas" koji znamo sta, kako i kada treba i "njih" nezrelih, neukih i nedoraslih. Nista tom stereotipu ne fali ni danas, posle svega sto se desilo.

Kako je to moguce? Pozvacemo u pomoc nalaze poznate bugarske istoricarke Marije Todorove koja je u casopisu "Slavic Revienj" objasnjavala nastanak i sustinu pojma "balkanizacija". U recnicima balkanization ne oznacava vise samo parcijalizaciju velikih i zivotnih politickih celina, nego takodje postaje sinonim za povratak plemenskom, zaostalosti, primitivizmu i varvarizmu. Ova sadrzina ugradjuje se u ovaj pojam, ne od juce, nego od XIX veka. Sam pojam "balkanizacija" postaje sire upotrebljiv pocetkom ovog veka - definitivno od balkanskih ratova. (Podsecamo: prvo su se 1912. Srbija, Bugarska, Grcka i Crna Gora dogovorile da se zajedno bore za oslobodjenje nacionalnih teritorija od Turske. Kad je to okoncano Londonskim mirom, saveznici su 1913. zaratili izmedju sebe.)

Dr Milan Ristovic sa Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu podseca da se "pokretanje mehanizma za masovnu proizvodnju i plasiranje predrasuda o balkanskim narodima i prostoru koji naseljavaju moze jasno pratiti od Berlinskog kongresa (1878), a da je Srbija u Evropi izasla na los glas posebno 1903. kad su Apis i zaverenici surovo ubili kralja Aleksandra Obrenovica i kraljicu Dragu Masin. Pad proaustrijske vlasti ugrozio je interese Beca sto je bio dovoljno jak razlog da se ucini sve da se "po dvorovima gleda vrlo lose na Srbiju". Zlovolja se pojacala aneksionom krizom (kad je Austro-Ugarska 1908. anektirala BiH). Usledili su balkanski ratovi i konacno, Vidovdan 1914. Sarajevo.

Iako je naucno objasnjeno da je pucanje Gavrila Principa bio samo povod svetskog rata za koji su sve velike sile bile spremne, Srbi i Balkan ce ostati ubelezeni u "crni tefter". Tako, primera radi, u izuzetno popularnoj knjizi u kojoj je Dzon Ganter (John Gunther) Amerikancima objasnjavao Evropu iznutra ("Inside Europe"), stoji: "Sto pedeset hiljada mladih Amerikanaca umrlo je zbog dogadjaja iz 1914. u blatnjavom primitivnom selu Sarajevu. Odvratno i gotovo bestidno rezanje u balkanskoj politici, tesko razumljivo zapadnom citaocu, i danas je od znacaja za mir u Evropi, a verovatno i u svetu."

U poslednjem broju "Godisnjaka za drustvenu istoriju" dr Ristovic je analizirao "srpske teme u berlinskom satiricnom casopisu Kladeradac. Taj list je bio jedan od dva vodeca satiricna izdanja u Nemackoj, pocetkom veka. "Ceo Balkan je - ako je suditi po austrougarsko-nemackoj propagandi neposredno pred izbijanje rata i u ratnim godinama - naseljen narodima cije su glavne osobine sklonost ka muckim ubistvima, prevrtljivost, primitivizam", iznosi dr Ristovic. "Negativne stereotipije o Srbima i Crnogorcima su personalizovane u kralju Petru I Karadjordjevicu i kralju Nikoli I Petrovicu. Kralj Petar je crtan kao mali suvonjav starac, zlih ociju, iscepanog i zakrpljenog plasta, ponekad u opancima, dugog kukastog nosa i belih brkova. On je vladar 'zemlje kraljeubica', 'kafanskih politicara', 'gnezda zlocinackih zavera' - u kojoj se 'narod dosadjuje i zivi u iscekivanju krvoprolica i ubistva'. Crnogorski kralj je uvek crtan u nosnji, ugojen, sa velikim kukastim nosem. Njegov lik je ponekad veoma slican likovima bogatih Jevreja sa antisemitskih karikatura. To govori i o univerzalnosti i prilagodljivosti stereotipnih modela. On obicno jase na ovnu jer je predstavljen kao vladar zemlje ciji su svi stanovnici nepismeni i odrpani kradljivci stoke i drumski razbojnici. Na jednoj ilustrovanoj dopisnici cak je crnogorska vojska sastavljena od ovaca, dok su u saonice natovarene topovskim granatama upregnute vasi."

U stripu "Smrdljivac", objavljenom u "Kladeradacu" avgusta 1914, Evropa je predstavljena kao krcma u kojoj za stolom sede svi u uniformama, a mali Balkanac (Srbin) u pocepanoj i prljavoj nosnji. Njegovi susedi Italijan, Nemac i Austrijanac drze se za noseve i stalno protestuju: "Dalje ovako zaista ne ide!" Uvredjen mali-prljavi zabije noz u ledja Austrijancu...

Iz istog arsenala je i poruka karikature "Nasi Berlinci u Srbiji" na kojoj se vide nemacki vojnici okupljeni oko zarobljene srpske kuhinje. Oni raspravljaju sta bi taj primitivni predmet mogao biti: "Momci, ovo je ili srpska kujna za kuvanje ovcije corbe, ili pokretni presto Karadjordjevica ili pokretni NjC - ponasajte se pristojno!"

Autori knjige o literarnoj i grafickoj ratnoj propagandi "Jeder Schuss ein Russ, jeder Stoss ein Franzos" (izdata u Becu 1983) Valter Lukan i Maks Demeter Pejfus uocili su upotrebu neprimereno velikog i razornog propagandnog materijala u odnosu na snagu ova dva balkanska naroda jer su, objektivno, "Srbi i Crnogorci bili isuvise mali, da bi bili predmet mrznje". U skali primene propagandne vatre propagandisti su prevazilazili projektovani prezir "koji toboze na Balkanu zasluzuju podmukli, ubilacki, primitivni i prljavi kradljivci ovaca i svinjari".

Dr Milan Ristovic kaze da su Nemci stereotipe o Srbima i Crnogorcima uglavnom dobijali preko Beca. "Kod Austrijanaca to svakako nije posledica nepoznavanja prostora. Oni su susedi, imaju u Srbiji konzule, predstavnike, agente. Ipak, zbog sukoba interesa, uspostavlja se odnos pozitivnog 'mi' i negativnog 'oni'. To se vremenom pretvorilo u kulturni kod. S druge strane, i kod nas se razvija lik Austro-Ugarske kao ruzne baburine, vestice."

Istorija je htela da Srbi jos jednom "izdaju" Nemce pocetkom Drugog svetskog rata. Do 27. marta 1941. Hitler je bio relativno blagonaklon prema srpskim vojnickim kvalitetima, a onda okrece list i krece recju i akcijom da Beograd jednom zauvek unisti kao "centar zavere".

Posle Drugog svetskog rata, izuzimajuci Tursku i Grcku, na Balkanu po zapadnom stereotipu caruje "novi demon" - komunizam. Na negativnom stereotipu crvenog mraka iza gvozdene zavese radila je jos mocnija masinerija pola veka. Vec pominjana, Marija Todorova uocava opstanak "zamrznute slike Balkana" i to "bez obzira na ogromne politicke, drustvene, kulturne i ideoloske promene koje je tokom veka ovaj prostor dozivljavao". Ona misli da citav proces "balkanizacije Balkana" polazi od "bezazlenih netacnosti iz nedovoljnog geografskog znanja, prenesenog nasledjem"; onda je "cisto geografski naziv kasnije zasicen politickim, socijalnim, kulturnim i ideoloskim prenaglasavanjem, tako da je vec na pocetku ovog veka Balkan imao pejorativne implikacije"; na kraju dolazi do "potpunog razdvajanja pojma od objekta, sto je dovelo do pejorativne upotrebe".

"Balkanizacija" je pojam koji je, bar u pocetku, formiran kao potpojam "orijentalizma". Balkan, koji je most Evrope prema Orijentu, prezrivo je pripisan "prljavom Istoku". Lep primer za tok toga postupka je u Svedskoj objavljen (1927), pa odmah preveden u Americi, putopis o Balkanu, Egiptu i Svetoj zemlji (Marcus Ehrenpreis, "The Soul of the East: Experience and Reflections") u kome se u prvom poglavlju "Kroz novi Balkan" konstatuje da je "Orijent evidentan vec na zeleznickoj stanici Masarik u Pragu. Nije to pravi Orijent Kaira i ulicnih kafea Haife, vec varijacija Istoka poznata kao levantizam..."

Stereotip o Balkanu se razrastao, a sada preti i da se suzi i mozda bude preimenovan. Razvojem dogadjaja u poslednjoj deceniji ovog veka, veci deo bivse Jugoslavije, naravno ne i bez svoje krivice, "balkaniziran" je do stepena "planetarnog negativca". Tako je ovih dana indijska vlada odbrusila americkom predsedniku Bilu Klintonu: "Indija nije Bosna!" Naime, predsednik se negde neoprezno hvalisao da su "SAD postale multirasno i multietnicko drustvo, dok se u drugim zemljama, kao sto su Bosna, zemlje Bliskog istoka, Irska, Rusija, africke zemlje ili Indija, povecavaju rasne i etnicke mrznje".

Pazite, predstavnik vlade u Nju Delhiju - koja je do juce u pokretu nesvrstanih mogla da prigovara Jugoslaviji da njen angazman kao zemlje iz Evrope nije uvek adekvatan i usaglasen sa potrebama i problemima pravog "treceg sveta" - nije rekao: "Mi nismo africke zemlje." Tolika je moc negativnog stereotipa! I kad je mladog, bezbriznog Andreasa Goldbergera - koji samo hoce da skace pod zastavom koja se moze istorijski povezati sa nekim decakom koji je ubio nesudjenog cara njegove pradrzave pre gotovo jednog veka - tako strahovito udario stereotip napravljen, da ne kazemo pomocu stapa i kanapa, sta tek ceka nase potomke kad se (ne)dela njihovog naroda slikaju elektronskim kamerama, beleze najosetljivijim mikrofonima i Internetom seju u mozgove miliona ljudi i bukvalno - sirom sveta? Hoce li oni ikad moci izaci iz rama za sliku prljavih bradatih ubica koji istim nozem prvo kolju pa posle cackaju zube?

SLOBODAN RELjIC