SKANDALI

PUCANJ IZ "DNEVNIKA"

Svoju povredjenost proslogodisnjim intervjuom Radeta Serbedzije NIN-u, Mira Markovic je najpre iskazala placom na ramenu Ljubise Ristica, a kada se oporavila, uzvratila je zahtevom za Radetovo proterivanje iz Beograda

Srpska javnost ocigledno jos slabo poznaje cud vladarke Srbije i sefice JUL-a kad je mogla pomisliti da je njen nedavni izliv srdzbe protiv glumca Radeta Serbedzije samo jos jedan iznenadni i nerazumljivi hir. I bez ikakve motivacije, buduci da je Serbedzija svojim glumackim pozivom i intelektualnim angazmanom daleko od domace umetnicke i politicke scene, pa i od prilike da, po Hadzi-Anticevoj "Politici", cuvenoj naucnici i spisateljici, stane na zulj. A uz to je i strasni levicar, za kakvog se izdaje i ona, sklon takodje peru i literarizaciji svega sto mu se desava u profesiji i zivotu. Povrh svega, i pripadnik prognanih sunarodnika iz Hrvatske, ciju je dramu i sudbinu uzela da resi nova nacionalna politika koju su Osmom sednicom i "antibirokratskom revolucijom" inaugurisali prva dama Srbije i njen suprug.

Nijedna likvidacija koju Mira Markovic inicira preko svog "Dnevnika" ("Duga", "Bazar") nije, medjutim, slucajna, ni bez razloga. Ti razlozi su uvek u sferi usko politickih ili licnih interesa vladarskog para, a odmazda se izvodi kada se proceni da je nastupio pravi trenutak. I kad se pred javnoscu moze simulirati utisak da je rec o visim interesima i principijelnom, a ne licnom obracunu.

Tako i u slucaju egzekucije nad poznatim glumcem, Mira Markovic racuna sa kratkim pamcenjem, prodajuci citaocima pricu o zastiti Beograda od jednog "provincijalnog smutljivca i frustriranog foliranta", dok, u stvari, izmiruje s njim stare racune iz jednog sjajnog intervjua koji je Serbedzija dao NIN-u i Jasmini Lekic pre tacno godinu dana, kada je dosao u Beograd da pruzi podrsku protestu studenata. U njemu je autorka famoznog "Dnevnika" dobila precizan i zivopisan portret: "Tu zenu nikada nisam upoznao. Ali, sa strane vlasti, takvu pojavu odista je bilo neukusno i nepromisljeno dopustiti. Kad se spoje sve kockice, covjek se mora upitati: pobogu, pa gdje je pamet ovom narodu!" Ovo, izmedju ostalog, kaze Serbedzija u ekskluzivnom razgovoru, koji se vodio dok je ulicama Beograda ogromna masa opoziciono i demokratski opredeljenih gradjana na velicanstven nacin protestovala zbog izbornih kradja u prestonici i u drugim gradovima Srbije.

Lovci na pikanterije iz dvorskog zivota svedoce kako je posle tog intervjua u NIN-u Mira Markovic pred svojim partijskim kamaradom i nekadasnjim Serbedzijinim prijateljem, Ljubisom Risticem, svoju povredjenost izrazavala suzama i zaprepascenjem sto o njoj tako govori covek kojeg nikada nije upoznala i bilo cime povredila.

Sada, godinu dana kasnije, vidimo kako je ta njena prvobitna razocaranost prerasla u atavisticku mrznju i osvetoljubivost koja progovara jezikom staljinistickih poternica, kakve su u srpskoj kulturi i politici cesto raspisivane, od slucaja Slobodana Jovanovica, preko Crnjanskog, Copica i Selimovica, do Bulatovica, Pekica i Kisa. Pri cemu je, takodje, Beograd apostrofiran kao problematican grad, koji pruza utociste nepodobnim intelektualcima i umetnicima. Broz je u takvoj otvorenosti glavnog grada video ruku nekakvog beogradskog politickog i intelektualnog podzemlja i nacionalistickih kuhinja, i tu su floskulu funkcioneri iz drugih republika i nacija permanentno koristili za diskreditaciju srpskih komunista. Tako je na jednoj od najuzbudljivijih sednica Izvrsnog komiteta CK SKJ, marta 1962. godine, praveci "tipologiju politickih neprijatelja", Djuro Pucar prozvao Beograd ne samo zato sto je tada pruzio gostoprimstvo nekim piscima-migrantima iz BiH, izmedju ostalih, Copicu i Erihu Kosu, vec i zato sto ih "uhlebljuje".

Od takvih svojih komunistickih prethodnika ni po cemu se ne razlikuje sefica JUL-a kad danas poziva na progon Radeta Serbedzije iz Beograda: "Ne vidim samo", pise ona u "Bazaru", "zasto taj smutljivi emigrant iz Zagreba svoju folirantsku rolu ne igra na nekom drugom mestu na Balkanu ili u Evropi, nego bas mora da je igra u Beogradu. Nema smisla, zaista, da Beograd sam od sebe pravi smetliste za sav intelektualni i moralni otpad iz bivsih jugoslovenskih republika."

Serbedzija je stari poznanik Beogradjana i Beograda i u njemu je bio rado vidjeni glumac i mnogo pre nego sto je Mira Markovic, kao anonimni univerzitetski profesor, svoje dnevnicke beleske utrapila listu koji se dodvoravao njenom muzu kao novom vozdu Srbije. Pre ovog rata, kad su ga Milosevicev i Tudjmanov rezim nacinili izbeglicom i apatridom, bio je i zitelj Beograda, osecajuci se u njemu kao u svojoj novoj kuci dok ga pucnji iz pistolja nekog pijanog nacionaliste u jednom kaficu nisu nagnali da sa zenom i decom ponovo bezi. "Sada, ponovo, osoba koja se ne razlikuje od Elene Causesku, poteze obarac - drugi put", kaze Zivojin Pavlovic, tacno zakljucujuci: "Namera je ista. Da veliki glumac, ciji roditelji zive u Beogradu i cija zena rezira predstavu u Ateljeu 212, bude ponovo odagnan iz nase sredine."

Iako je, posle svega sto je doziveo, postao lako ranjiv i hipersenzibilan, Serbedzija, ipak, nije sklon predajama ili povlacenjima, na sta su se odlucivali mnogi srpski intelektualci i umetnici posle svojih bliskih susreta sa aktuelnim rezimom i losih iskustava i razocaranja. Iz Pariza, gde ga je na snimanju jednog italijanskog filma pronasao saradnik "Danasa", porucio je opusteno i nasmejano: "Napisite, kao sto jeste, da ja doista nemam vremena da se uopce bavim gospodjinim dnevnikom. To je za mene davno procitana knjiga i nema razloga da se time opet bavim. Imam isuvise svojih poslova i problema. Dodajte jos da bih se prije zabrinuo da je nesto lijepo napisala o meni."

Polovinom ovog meseca trebalo bi da se pojavi i u Beogradu da opet, kao i prosle godine, odrzi u "Sava" centru jedan ili dva koncerta u dobrotvorne svrhe. Organizator je ponovo BK fondacija. Oni koji znaju dokle moze da ide gospodjin inat i osvetoljubivost, strahuju, naime, da od organizatora moze biti trazeno da vec zakazani koncert otkaze. Mnogi veruju da 14. decembra na sceni "Sava" centra nece biti Serbedzijinog koncerta. Njegovo odrzavanje nosi, kazu, i jedan, po Miru Markovic, potencijalni rizik - da Serbedzija, kakav je nepredvidiv, na ruzne atake iz njenog "Dnevnika" odgovori sa pozornice. I, takodje, da mu se u tome pridruze mnogi ogorceni glumci, pisci i drugi intelektualci koji su spremni da se sa njim solidarisu.

Otkazivanje koncerta bio bi, razume se, jos jedan skandal, ravan onom koji je vec stvoren, kako to rece Zivojin Pavlovic, "divljackim napadom" iz "Dnevnika". Beograd, srecom, nije pod totalnom kontrolom vladajuce stranke i Serbedziji ne bi bio problem da nastupi u nekom drugom prostoru, i s drugim sponzorima. Kao sto, recimo, ni Emir Kusturica nije imao problema da se usidri u jednom takvom "kosmopolitskom gradu" i kad je napravio film koji se nije svideo vladarskoj porodici, i kad je izgubio nade koje je polagao u Brozovog srpskog naslednika. Ali, ako bi Serbedzija, zaista, morao da trazi drugo mesto za svoj koncert - jer napad nije slucajno tempiran uoci njegovog odrzavanja - bila bi to jos jedna sramna stranica u letopisu srpske kulture, koja se slicnim despotskim samovoljama znala odupirati i kad je bila u nezavidnijem polozaju nego sto je danas.

SAVA DAUTOVIC