NEDELjNIK

SRBIJA PROTIV SVIH

Pre nekoliko dana, nasi su demonstrativno napustili vazan sastanak u Bonu, jer su jake svetske i evropske drzave odlucile da na dnevni red stave i stanje na Kosovu. Mozda te drzave i nisu bile sasvim u pravu, ali kako sila boga ne moli, bilo je pametnije da se umesto ispoljenog prkosa, tom sastanku prisustvuje i stranim politicarima mirno i razlozno kaze sta je jugoslovenski stav.

Na nasu zalost i, valjda, iznenadjenje, sa dnevnim redom slozila se i Rusija. Opet smo ostali sami, bez velikog saveznika, a ovi nasi nikako da shvate kako Rusi odavno vec nama govore: mi jesmo braca, ali nam kese nisu sestre. Zasto bi Rusi danas, kad su napravili odlicne ekonomske i politicke veze sa demokratskim svetom, zbog tamo nekih nasih usijanih glava koje misle da se svetu tresu gace od nasih raketa, od gotovine pravili veresiju? Njihov mali brat (na brdovitom Balkanu) nikako da odraste, nikako da se smiri, redovno je bez cvonjka u dzepu i sklon je da od velikog brata cesto trazi usluge koje silno kostaju (nafta, gas, rakete...), pa nije ni cudo sto siroka slovenska dusa velikoga brata porucuje malome: nisi ti, bre, medalja, pa da na mom vratu visis!

Koliko su nasi pokazali dobru volju za razgovor i dogovor sa svetom, govori, sam po sebi i sam za sebe, i podatak da u nasoj delegaciji nije bilo nijednog imena koje zvuci. Mozda je i to trebalo da bude upozorenje svetu da nasi najvazniji politicari idu samo na istorijske susrete (nedavni primer Kine), koji garantuju smotru pocasne garde, vojnu muziku i posetu muzeju komunisticke revolucije. Domacin sastanka, nemacki ministar spoljnih poslova Kinkel mozda nije ocekivao ovakav gest jugoslovenske delegacije (gde to ima da se neko sili na vodu a los je plivac?), ali je njegova poruka ozbiljna i jasna: oni koji idu, moraju da znaju i kako ce da se vrate, a vratiti se moraju!

Nas stav jeste poznat - Kosovo i Metohija unutrasnja je stvar Jugoslavije, ali koliko je taj stav koristan pre svega za nas same, posebno je pitanje. Ako je to samo unutrasnja stvar Jugoslavije, onda ide i pitanje: zasto to Jugoslavija jednom vec ne resi? Ona to u ovom trenutku po svemu sudeci nije u stanju da resi, jer ni na jedno kosovsko pitanje nema pravoga odgovora. Svet nudi pomoc, nudi posredovanje, upozorava Milosevica da je Jugoslavija potpisnik Helsinskog sporazuma i da se, prema tome, ljudska prava moraju postovati. Sef americke misije u Beogradu Ricard Majls situaciju u Crnoj Gori i na Kosovu vidi kao eksplozivnu. Kaze: "Jeste Kosovo stvar jugoslovenske vlade, ali ni ostale drzave ne mogu sedeti skrstenih ruku i o tome samo razgovarati... Kosovo je vasa, ali i medjunarodna interesna sfera... a u narednom periodu nateracemo Milosevica da to prizna."

Svetu je, ocigledno, dosta balkanskog bureta baruta, nema svet vise ni zivaca ni para da ih trosi na to nase bure bez dna, jer onaj ko zivi na ovom svetu, mora da postuje i blizi i dalji komsiluk; niko nema prava da uznemirava i plasi sav taj normalni svet koji hoce da zivi mirno i bezbrizno.

I dok se, tako, nasi sepure po Nemackoj, kao bogati turisti, na Kosovu vri. Jedan od njihovih politickih prvaka kaze da je i sam iznenadjen koliko je Kosovska oslobodilacka armija spremna i vesta vojevanju. On je mislio, prvo, da je sve to izvesna simulaza, propagandna poruka sa preterivanjem, mislio je cak kako je rec o ubacenim provokatorima koji bi drzavi Srbiji davali dovoljno razloga da primeni silu, ali sad vidi, zna, kako je rec o ozbiljnoj vojnoj pojavi. Covek ne govori da bi samo govorio. Zasto to ne bi bilo istina? Osam godina srbijanska vlast pusta da se na Kosovu razvija paralelna siptarska drzava, koja ima svoju ekonomiju, nadgradnju i koja je, konacno, zahvaljujuci novcu kojim raspolaze, mogla da napravi i svoju armiju.

Ovih dana je i Azem Vlasi izjavio u jednom intervjuu da je rat na Kosovu samo pitanje vremena. Siptari se ne boje Srbije i Srbija vise nema snage da se njima suprotstavi. Osam je godina Milosevic zmurio, pravio se da ne vidi sta Siptari rade, pustio je Rugovu da mu razbija drzavu, i sve to samo zato sto Siptari nisu hteli na republicke izbore i tako, vestacki, odrzavali socijaliste na vlasti. Sad je djavo dosao po svoje.

Neki umereniji, u svakom slucaju lukaviji kosovski politicki prvaci, pokusali su da malo umire srbijansku javnost. Kosovu, trenutno, ne preti rat, a izjave koje to najavljuju "isforsirane su i neopravdane" - kaze Fehmi Agani, potpredsednik Demokratskog saveza Kosova. Ipak, napominje Agani (a to je vec nesto drugo!), tendencija radikalizacije postoji, a ona ce biti sve veca, ukoliko se ne odmakne u mirnom resavanju kosovskog pitanja.

Ovih dana hrvatske novine uveliko pisu da ce se Hrvatska vojska u januaru razmestiti na Dunavu. Hrvatska se vojska seli na istocne granice ne zato da bi plasila Srbiju (boze sacuvaj!), nego da bi osigurala svome pucanstvu zivot u miru.

Dakle, Srbija (uvek) sama protiv svih. Amerika moze Jugoslaviji pomoci, ali i odmoci, upozorava mister Majls.

Najvaznije je sto se mi uzdamo u se i u svoje kljuse. Recimo, jugoslovenska vojska nece dobiti plate za poslednja dva meseca ove godine, nego bonove za placanje struje i kupovinu odece kod Jumka, bele tehnike i namestaja kod Simpa. Ukupna vrednost bonova bice tu, negde, oko pola milijarde dinara.

Marka skace na pet dinara, a ulicni dileri tvrde da dinari mirisu na stampariju. Ko je to rekao - rat?

Petar Ignja