KAKO CEMO PREZIVETI IDUCU GODINU

UMIRANJE NA RATE

Mi zivimo na racun buducih narastaja i potkradamo svoju decu, unuke i praunuke. To ce istorija okarakterisati kao neku vrstu zlocina

Kad god se malo opustimo i predahnemo od uzastopnih ekonomskih, odnosno egzistencijalnih sokova, zadesi nas novi ciklus i to gotovo po pravilu pred Novu godinu. Tako i sada najveci deo stanovnistva strepi kako ce preziveti godinu koja nailazi. O tome cemu se mozemo nadati, razgovarali smo sa prof. dr Ljubomirom Madzarom, profesorom Ekonomskog fakulteta u Beogradu, clanom "Grupe 17" i ekonomistom koji je do sada pokazivao izrazitu nesklonost prema sirenju optimizma bez pokrica.

Zvanicno se tvrdi da smo ove godine ostvarili najvecu stopu privrednog rasta, ali se ne pominje spoljnotrgovinski deficit veci od dve milijarde dolara i ogromni gubici na izvozu. Koliki je, kad se to uzme u obzir, stvarni privredni rast?

- Onoliki koliko je i objavljeno. Ali, taj rast nije ostvaren na bazi povecanja kapaciteta, nego na bazi koriscenja postojecih kapaciteta nasledjenih iz proslosti, pa taj rast i nije pravi rast. Drugo, on je rezultat jos uvek niske startne osnove na koju smo strmeknuti raspadom zemlje i katastrofalnom hiperinflacijom iz 1992-93. godine. Inace, on je pracen velikim gubicima - racuna se da oni cine desetak odsto drustvenog proizvoda. Prema tome, povecati na jednoj strani drustveni proizvod, a na drugoj smanjiti drustveno bogatstvo, sigurno da nije nikakav uspeh, vec neuspeh. Stavise, takav rast nije trajno odrziv - kad se iscrpu rezerve kapaciteta, i sam drustveni proizvod mora da opada. Taj rast nije odrziv i zbog toga sto je izdopingovan i pracen naglim i nerazumnim trosenjem uglavnom neidentifikovanih deviznih rezervi, kojima je finansiran nas ogromni spoljnotrgovinski deficit, posto je uvoz dva puta veci od izvoza. Uz sve to, on je daleko ispod planiranih ucinaka.

Evo nekoliko primera: prosle godine planirali su rast drustvenog proizvoda od 13 odsto, a ostvarenje ce biti osam. Planiran je rast industrijske proizvodnje od 13,9 procenata, a bice ostvareno nekih 8,5 odsto. Rast izvoza je planiran na 42,5 odsto, a na putu je da se ostvari 28,5 procenata. To pokazuje da savezna vlada nije sposobna da realisticno proceni razvojne mogucnosti, ili ih je dobro procenila, ali nije bila u stanju da ih ostvari. Povrh svega, ona i dalje ide sa neshvatljivo visokim projekcijama, a da ne obrazlaze zasto je tako zestoko omanula u ovoj godini. Moze li se verovati nekome ko obecava brda i doline, nakon sto je u ovoj godini tako drasticno odstupio od obecanog?

Amerika nam je produzila spoljni zid sankcija, MMF odlozio prijem do sredine iduce godine, a Evropska unija takodje odlozila produzenje trgovinskih povlastica. Kako cemo preziveti iducu godinu - da li je jedini izlaz prodaja nacionalnog bogatstva, koju ste vi okarakterisali kao "rasprodaju porodicnog nakita"?

- Pre svega, mi smo vec navikli na teskoce i sunovrate - preziveli smo u razmaku od svega pet godina dve hiperinflacije i sva cuda sa tim povezana. Bilo je i tezih godina od ove koju treba ocekivati. Prema tome, moci ce se preziveti, jer smo preziveli i gore. Gotovo da je beskrajna mogucnost trpljenja i sposobnost prihvatanja nepovoljnih privrednih okolnosti, sto pokazuje i nase neposredno okruzenje. U Bosni, na primer, zive neuporedivo gore nego mi, ali ipak zive. Ogroman je prostor za dalja pogorsanja, a uz postojecu politiku, ona su neminovna, zbog sledecih okolnosti: prvo, potrosene su devizne rezerve iz kojih je finansiran trgovinski deficit. Drugo, procerdane su i one tanusne rezerve poverenja i poslovnog optimizma koje su postojale nakon lansiranja Programa monetarne rekonstrukcije 1994. godine. Preduzeca, pri tom, nemaju para, potrosila su ih pre svega na licne dohotke, koji su jadni sa stanovista zadovoljenja nasih potreba, ali nerazumno visoki sa stanovista mogucnosti jedne finansijski upropascene privrede. Ove godine realne zarade porasle su za oko 25 odsto, a penzije za 21,2 procenta - nema privrede koja moze podneti takav sok.

Zarade su, kazete, za nase prilike prevelike, a narod zivi bedno. Da li to znaci da je cak i takav zivot iznad realnih mogucnosti?

- Sva tragika naseg polozaja sastoji se upravo u tome sto su nase privredne mogucnosti tako niske da su u odnosu na njih i nesumnjivo bedne zarade prevelike. Celokupno povecanje drustvenog proizvoda ide u potrosnju, a takvo iscrpljivanje likvidnosti dovesce do toga da preduzeca nece moci da obezbede obrtni kapital za novu proizvodnju.

Da li onda treba ocekivati dalje prodaje nacionalnog bogatstva, posle Telekoma Srbije?

- Po svoj prilici. To je sad stvar politike koju je jako tesko predvideti, ali jasno je da ce postojati pritisci u pravcu daljih prodaja. Sad su zavrseni izborni ciklusi, pa vlast vise ne mora da podilazi narodu, i moci ce nekoliko godina da vodi tvrdju politiku. U meri u kojoj se taj kapital bude prodavao i tim putem pribavljale devize, on ce se i topiti, jer nasa privreda je kao reseto - koliko god u nju da uspete, to iscuri. Svi su izgledi da ce se taj kapital krckati radi subvencioniranja tekuce potrosnje. Bilo bi logicno da se time otplacuju dugovi, koji jos i rastu po osnovu kamata. Onaj ko hoce da razume ekonomsku situaciju u nasoj zemlji, mora da posmatra sta se desava sa njenim bogatstvom, a ne sa drustvenim proizvodom, koji kratkorocnim uzletom moze da stvori laznu sliku prosperiteta, dok zemlja tone u sve dublje ponore siromastva.

Koliko mi jos toga zaista imamo za prodaju i koliko ce taj novac moci da potraje?

- Jedino trziste, koje mi nemamo, moze da pruzi parametre za odredjivanje cene kapitala, pa se bas tacno i ne zna koliko vredi preostalo privredno bogatstvo. U svakom slucaju, postoji veliki prostor za krckanje. Alternativa je da se radi suprotno. Sama prodaja ne mora da bude nista lose, jer to ne znaci unistiti kapital, nego promeniti njegovu formu.

Problem je kako se taj novac trosi?

- Najvaznije pitanje jeste da li se to sipa u rupu bez dna i po kratkom postupku topi i unistava, ili se koristi za finansijsku podrsku preokretu privredne situacije. Zasad novac od prodaje odlazi u potrosnju i u nepovrat biva izgubljen. Mi postajemo sve siromasniji, odnosno imovina sve manja, a dugovi sve veci.

I na kraju, mi de fakto nismo dobili nista?

- Pored ovog nesumnjivo politickog aspekta, da vlast prodaje ono sto pripada svima nama i time nas casteci ovekovecava svoju vlast, tu je jos i moralni aspekt - mi zivimo na racun buducih narastaja i potkradamo svoju decu, unuke i praunuke. Jer, nema sumnje da ce oni, ako mi tako nastavimo, naslediti privredu bez imovine, opterecenu ogromnim dugovima. Ovo sto mi pripremamo svojim naslednicima, istorija ce jednog dana sigurno okarakterisati kao neku vrstu zlocina.

Vlast se na svaki nacin bori da prezivi. Kako ce preziveti stanovnistvo, odnosno treba li ocekivati dalji pad standarda?

- Treba. Neidentifikovani izvori finansiranja trgovinskog deficita ocigledno su na putu da budu iscrpljeni, tako da ce u iducoj godini uvoz sirovina i repromaterijala biti manji, sto znaci manju proizvodnju i pojavu inflatornih pritisaka. Isto tako, treba ocekivati velike pritiske na devizni kurs i dalje odstupanje trzisnog od zvanicnog. Vec smo dosli na nivo odstupanja od 50 odsto, a smatra se da je i ciglih 10 procenata znak ozbiljnog poremecaja na deviznom trzistu, pa time i u ekonomskom sistemu kao celini. Treba ocekivati jos vece poremecaje.

Da li smanjenje proizvodnje u narednom periodu obavezno znaci povecanje viska radnika i zaostravanje socijalnih tenzija?

- Postoji takozvani Okunov zakon po kome smanjenje proizvodnje znaci i smanjenje zaposlenosti, mada ne mora u istoj proporciji. Kod nas se proizvodnja smanjivala drasticno, a zaposlenost daleko manje - ljudi idu na posao, vode se kao zaposleni, ali ako bi trecina otisla iz preduzeca, ne bi se primetilo. Stavise, proizvodnja bi se verovatno i povecala. Po mom misljenju, nece biti nekih spektakularnih lomova, koji ce liciti na kraj sveta. Ne, to ce biti jedno postepeno, ali sistematsko i istrajno umiranje na rate, jedno dugorocno pogorsavanje, jedno duboko putovanje u noc. Spustacemo se na sve nize i nize nivoe standarda.

Mogu li se ocekivati neke napetosti, ili cak nemiri?

- Ocekujem napetosti, ali ne i nemire. Mislim da je narod toliko ekonomski i psiholoski iscrpljen i napacen, da nema energije za neka sukobljavanja. Nedavno sam citao jednu knjigu o Francuskoj revoluciji, koja pokazuje da je to pobuna ne onih koji su izgladneli i ekonomski iscrpljeni - ne, to je pobuna onih koji su se obogatili, ojacali i ocenili da stari poredak nije vise u skladu sa rasporedom politickih snaga i interesa.

Da li mozda i nasa vlast sa tim racuna, odnosno da li je toga svesna?

- Ja to ne znam, ali po njenom ponasanju reklo bi se da racuna. I ne samo da racuna, nego tu mogu da se pozovem i na novije autore (Kolombata i Mejsija) koji pokazuju da postoje situacije u kojima je upravljackoj eliti u interesu ne samo da se privreda ne razvija, nego cak i opadanje proizvodnje i postepena, ali sistematska privredna atrofija. U tom ambijentu oni vide najpovoljnije uslove za ostvarenje svojih ciljeva. To je jedan sokantan sukob izmedju interesa upravljacke elite i drustva kao celine i moglo bi da podseca na nase prilike.

Tome u prilog mogla bi ici cinjenica da se vlast nije preterano uzbudila zbog produzenja sankcija i svega ostalog, sto uopste ne ide onako kako mislimo da bi trebalo?

- Neko iskrenije mirenje sa okruzenjem i povratak u svet, sto bi eventualno dovelo do privrednog preokreta, moglo bi da ne bude u interesu vlasti, jer bi se aktivirale nove drustvene snage i poremetila postojeca drustvena ravnoteza. Ako bi na scenu stupile te nove snage, one bi pricinile grdne muke sadasnjoj strukturi vlasti. Zato vlast sa razlogom zazire od nekih vecih poremecaja i promena i najzadovoljnija je da cementira sadasnji status, jer se, izgleda, u njemu dobro snasla i ugnezdila.

Da li je to razlog sto ocigledno svaki reformski pokusaj odmah biva u korenu sasecen? Cak i oni koje sistem dovede, bivaju odstranjeni cim pokazu reformske namere?

- Jeste. Ja mislim da su reformske ideje jedan od instrumenata za preraspodelu vlasti. Oni pripadnici elite koji konkurisu postojecim drzaocima vlasti i koji bi hteli da deo kolaca prigrabe za sebe, po pravilu istupaju sa reformskim idejama, jer je to nacin da se otme deo vlasti.

Znaci, ne verujete u iskrene namere reformatora?

- Njihove namere su sasvim iskrene - da za sebe izbore najbolji moguci polozaj i oni to sasvim uspesno rade. Zato mislim da je tacno da postoji velika averzija prema onima koji bi hteli jace da zaljuljaju brod i uvedu neke krupnije promene, jer to znaci izglede za preuzimanje komandnih poluga.

Znaci li to da iduce godine, kad po zakonu pocne privatizacija, ne treba ocekivati neke znacajnije promene?

- Prvo, ko kaze da ce poceti privatizacija? Zakon to samo omogucava, a da li ce je biti, zavisi od politicke i menadzerske volje. Moje misljenje je da je nece biti. Nasa drzava okrenuta je protiv kapitala i sticanja. To nije drzava investitora, inovatora, stedisa, nego drzava zaposlenih, nezaposlenih, prinudno odmaranih, socijalno ugrozenih, drzava koja se bavi socijalom, a ne podrskom preduzetnistva. Ova vlast zazire od sposobnih menadzera, ekonomski nezavisnih ljudi, pa ne treba ocekivati da ce mnogo nastojati da ih podrzi i ojaca.

Biljana Stepanovic