(nastavak sa prve strane)

Intervju:Matija Beckovic

CERA MAKROKOZMA

Razgovaramo s pesnikom sveopsteg srpskog ceranja bez namere da pobegnemo od glavobolnih pitanja koja se uvek nazivaju politickim.

Pocnimo pitanjem koje samo prividno hoce da bude bezazleno: Sta vi cesto nagradjivani, a sada i sa velikom Njegosevom nagradom, mislite o nagradama i nagradjivanju pesnika?

- Cim pocnu da vam dodeljuju nagrade znaci da vam je krenula odjavna spica - rekao bi Dusko Radovic. Kao da po nagradama koje jos niste dobili mozete proceniti i koliko vam zivota ostaje. Na kraju od vas ostanu plakete, diplome, zahvalnice pomesane sa protezama, uloscima i aspirinima. U vreme kome je ostalo da jos samo moze u ponesto sumnjati, a ni u sta verovati, ko bi mogao verovati u nagrade! Pogotovu kada vas kao mene, kada dobijete nagradu, jos i grde pa ljudi misle da sam nesto skrivio i pitaju sta mi je to trebalo ili se cude sto je ne odbijem.

Da li iz ovoga treba razumeti da sve dobijene pocasti gledate bez velike radosti, pomalo ironicno?

- Mihiz je govorio da nagrade mozes da prezires, ali tek kad ih dobijes. Diplomiraj pa reci da to nije nista. Kad te izaberu u Akademiju imas pravo da kazes da te to ne interesuje. Kod nas je cesce obrnut slucaj. Sve nagrade su odbili oni koji nijednu nisu dobili, a sva priznanja najotvorenije preziru oni koji nisu doziveli nijedno.

U pominjanju nagrada koje ste primili svakako ne treba zaboraviti one koji su ih davali. Vas nagradjivati bejase nekada cin velike i nesumnjive hrabrosti, a sudeci po zbivanjima na Cetinju ni danas nije bezopasan.

- Clanovi onih zirija koji su mi svojevremeno dodeljivali nagrade bili su kaznjavani i ostavljani bez hleba. Njihove odluke su tada dozivljavane kao hrabre, pozdravljane kao znaci boljih vremena, napadane od vlasti a hvaljene od "opozicije". Danas me oni koji su nekad nasrtali na mene i clanove zirija napadaju sto sam te nagrade primio. Kao kada biste nekome zamerili sto je primio pomilovanje i izasao iz zatvora, jer da je tamo ostao vise bi doprineo njihovoj slobodi.

Oni koji su nam nadenuli ime disidenti, i gonili disidente, sada tvrde da disidenata nije ni bilo. Da su se toga setili na vreme bili bi heroji.

Uzmimo da je ovo bio uvod u pricu, duhovit kakav se i ocekuje. Ali sledece pitanje trazi precizan odgovor: S kojim osecanjima primate Njegosevu nagradu i kako je vidite u poredjenju sa drugim velikim priznanjima?

- Nobelova nagrada je jedinstvena i po tome sto dobitnici te nagrade nikad ne govore nista o onome ko je tu nagradu ustanovio i obezbedio novac. Njegoseva nagrada je naprotiv prilika da govorimo vise o Njegosu nego o dobitniku Njegoseve nagrade. I to narocito u vreme kad bi sam Njegos iz mnogih razloga bio najmanje pogodan da dobije Njegosevu nagradu.

Njegos je uradio vise nego sva Crna Gora. "I kad bi jednom nestao srpski narod", kazao je Crnjanski, "dovoljna je zamena Gorski vijenac". Njegos je pored ostalog i jedini vladar koji je bolje pisao nego vladao. Mozda nijedan pesnik u istoriji nema takvu ulogu i takvu sudbinu. Istorija pesnistva se uglavnom mimoilazi s istorijom, ali s Njegosem to nije slucaj. Od svega sto sam o Njegosu pisao i mrcio artiju, francuski slavista i veliki njegosolog Misel Oben izdvojio je jednu recenicu: "Kako procenjivati stihove za koje je poginulo toliko pokolenja?". Njegos je postavio rec na presto Crne Gore i ostavio nam zavet da budemo rec i karakter. Njegosevo mesto je neprikosnoveno a delo nepobitno. Zato je sve do danas pretrajala nada da je i sve sto je u vezi sa Njegosem neuporedivo.

Cini se da ste sada saopstili i razloge za sopstvenu radost?

- Nagradama se radujemo i zbog drugih, ali onih koji bi se najvise radovali nasim nagradama vise nema medju zivima. Nagradjuju starce koji i ne umeju da se raduju u vremenu bez radosti, pa taj lovor vise lici na posmrtni venac i otpremninu. Gledao sam jednom kad se Pablo Kazals zahvaljivao primajuci neku nagradu. Imao je vise od 90 godina, a rekao je: "U ovom trenutku ja se secam svoje majke!" To me je potreslo i ostalo nezaboravno.

Kako ste doziveli buru u Crnoj Gori, cetinjske povike protiv vas i sve ono sto je u proteklim mesecima povodom vas i Njegoseve nagrade izgovoreno?

- Ne samo zbog jedne narocite vrste gordosti koja nas ispunjava kad ne odgovaramo na takve izazove, i sve da to sebi nisam zabranio, ne bih u tim razgovorima ucestvovao. A bolji obicaji bi to i drugima nalagali. Uostalom, koliko ja mogu da razumem mene ceraju samo prividno, ali bi cerajuci mene hteli da se domognu Njegosa. A njega su gonili i zivoga i mrtvoga. Na zivoga je neko i pucao. Prah mu je uznemiravan i grob razuran, a izgleda da je on sam znao sta ga ceka. Njihov jedini protivnik i sapernik je Njegos i drugi im ne treba. Nicije se ne mogu meriti s njegovim sentencama. Mene tek optuzuju, a po takvoj optuznici Njegos je davno presudjen. Odavno izbacen iz skolskih programa kao genocidni pesnik, odnedavno kao i ideolog etnickog ciscenja, a ko zna sta ga jos ceka.

Dakle, ceranje kao izbor i kao sudbina. Ceranje istorije, nacije, najvecih nacionalnih vrednosti...

- S obzirom na okolnosti u kojima zivimo ta cera nije vise lokalna nego i globalna pa se moze nazvati cera makrokozma. U nju je umesan i vas i pas, teorije o opasnom i dvosmislenom srpskom mitu kojima se udara u duhovne temelje srpskoga naroda i najvece visove njegove duhovnosti i knjizevne umetnosti. Oni Njegosa traze i prisvajaju, a nista im ne treba. U stvari, treba ali da ga sakriju. Da ga slave, da ga ne objavljuju. Da ga cenzurisu i kontrolisu, da mu razredjuju vazduh. Jedva smo izborili da ga objavljujemo u celini. Kad sam sa Mihizom pravio dramatizaciju "Gorskog Vijenca" svet je dolazio u pozoriste i nije verovao svojim usima da nismo cenzurisali stihove koji su cenzurisani decenijama. I na svakom takvom mestu aplaudirali kao velikoj pobedi poezije, slobode i demokratije.

Oni koji su Njegosa proglasili za genocidnog pesnika, ili pesnika genocida, videli su i u vasim iskazima zalaganje za sveopsti polom i rasulo koje je zadesilo Jugoslaviju. Kako ste im odgovorili, kako im odgovarate?

- Sad bi hteli po staroj navici da cak i minuli rat teslime nekom pesniku ili kaludjeru. Cude se ako se neko usudio da nesto kaze. Stalno vas nekom prijavljuju. To je onaj soj koji od detinjstva pocne dizati dva prsta i vikati: "Molim, ucitelju!" Navikli da se zrtve najbrze izvinjavaju hoce da vas uplase i nagnaju da se ni krivi ni duzni pravdate i izvinjavate. A kad to neko ucini, i kad se obruka, kao sto se to desilo mnogima, onda kazu da je to sam ucinio i da ga niko nije terao. Malo im je sile, hoce da im se svi pokore bez izuzetka. Kad se neko odvazi i to odbije, kao recimo Handke, ne mogu cudu da se nacude. Kada ga je pitao Kusturica zasto je sebe izlozio tolikom gnevu i kampanji, Handke mu je odgovorio: "Nisam hteo da budem supak". Onome ko nece da bude supak i da silu ljubi u supak, sila nikada nece - kad ustanovi da joj nedostaje jedan jedini poljubac - ni oprostiti ni otpisati taj manjak.

Sa Cetinja nam danas, osim nekih dobrih stvari i pojava, stize uvezbana ignorancija i odjek mrzosnih recenica izgovorenih protiv Handkea i svih Srba koje je Handke razumeo. Ostali ste duzni odgovor na pitanje: Kakav je vas odnos spram takvog Cetinja?

- Ako je i sramota reci, ja nisam prvi nego poslednji Beckovic koji je odlikovan na Cetinju. Otkad se zna za moje prezime u Cetinju su odlikovane moje predje. Tu su im pripuceni prvi grbovi, pripasane prve sablje, prikacena prva odlikovanja pa i ona najvisa kao sto je Obilica medalja (koju je uspostavio Njegos) i Danilov krst, sto su bile i svojevrsne Njegoseve nagrade.

I danas ta odlicja moji cuvaju u Rovcima kao najvecu svetinju i zavestanje.

Kad negde idu, posto nemaju sefa, kriju ih i zakopavaju da ih ko ne bi ogolio i rascinio.

Ako me nevolja nagna mogao bih da odem u Velje Duboko da stavim sve to na sebe, obodem moju rovacku Rosinantu i banem na Cetinje. Da se u oci pogledamo i vidimo ko negira ciju naciju, ja njihovu ili oni moju. I ko kome moze zabranjivati da dodje na Cetinje, kao da je Cetinje Meka, jer Meka je na svetu jedini zatvoren grad. Petrovici su moji kumovi, a kumovao nam je, bice tome blizu dva veka, grahovski vitez veliki vojvoda Mirko Petrovic.

Ostalo je zapamceno kad je nekom od cuvenih junaka, koji mu je uporno dolazio i trazio razlicite usluge i privilegije, kralj Nikola rekao: "Dosadio si mi pa da pijes casu mlijeka uru, kao Vujo Beckov!" Vujo Beckov je moj pradeda, a pio je mleko polako da mu se ne bi prosipalo kroz rane koje je imao na vratu od turske sablje. To je onaj Vujo koji je kazao: "Dje god sam hteo nesto da ucinim svud sam poginuo!" I tu nas je formulisao bolje od svega sto sam ja napisao.

Duh takvog Cetinja, koje se u gnevu okrenulo od vas, a kako kazete i od Njegosa, nije nepoznat i na drugim stranama Njegoseve drzave. Zato vas i pitam: Cija je Crna Gora?

- Nju su stvarali i pesnici: Sima Milutinovic, Branko, Laza Kostic, Djura Jaksic, Zmaj, Ljuba Nenadovic, Puskin. A ti pesnici nisu Crnogorci. Ja sam za onog ko Crnu Goru opet otvori i vrati pesnicima. Nije prirodno da Miodrag Bulatovic svoj jedini knjizevni nastup u Crnoj Gori ima noc uoci svoje smrti i da Crnu Goru neko brani od njega. I to oni koji su za nju najmanje cinili. Kojima je ona dala sve a oni njoj nista. Ne moze Crna Gora biti samo njina, a Srbija zajednicka. Nikad se crnogorsko kamenje vise ne stidi nego kad ga bacaju na Srbe i Srbiju.

Mislite i da obracuna sa vama ne bi ni bilo, ili da bi barem vodjeni sa manje zestine, da niste medju Crnogorcima najpoznatiji poricatelj novostvorene crnogorske nacije?

- Zastavu Crne Gore i Srbije Crnogorci nose na sebi, na svojoj nosnji, a tu nosnju je smislio sam Njegos. Rasprave o crnogorskoj naciji vise nisu za moj uzrast, jer to i nisu rasprave nego sprdnja s velikim i svetim stvarima s kojima se ne sprda ni jedna zemlja i nijedna nacija. A koja se sprda onda ne moze biti drukcija ni njena sudbina. Inace, moje misljenje se ne razlikuje od misljenja bilo kojeg istaknutijeg coveka Srbije i Crne Gore.

Pitanje svih pitanja u Crnoj Gori bilo je u jednom trenutku: Momo ili Milo? Kako ste se vi prema njemu odredjivali?

- Izjasnio sam se o svemu nesto ranije kao sto je nadam se i primereno pesnicima. Sada sam taj izbor prepustio i prepustam njima, neka se, - ako smem reci - oni odrede prema meni. To bi cini mi se bilo vaznije. I kad pesnici hoce da se izjasnjavaju post festum, valjalo bi ih spreciti zbog dostojanstva poezije. Zasto bi, cim se posvadjaju politicari svi bili obavezni da se pofronte? Zasto ne bi ostalo nesto nepodeljeno, zasto ne bi postojali neki drugi orijentiri i zasto te obaveze neko ne bi bio postedjen. Ljuce su i nepomirljivije njihove pristalice nego oni jedan na drugog. Oni mogu svaki cas da se pomire i ostave pristalice na cedilu.

Postoje partijske pravde i partijske istine, i partijska poezija, ali to ne moze biti ni sva pravda ni sva istina ni sustina poezije.

Izjasnjavajuci se o dnevnim stvarima kao da igramo u nekoj vrsti lutrije. Ono sto politicari govore danas, sutra ih ne obavezuje. I tu promenu im niko ne pamti niti im prebacuje. "Ja bih voleo" pisao je Vuk Karadzic "da ono sto kazem zauvek istina ostane!" Nijedan politicar to ne moze da kaze sem kad laze. Ali oni znaju i zasto lazu i zasto govore istinu. A pesnici o svom trosku hoce da resavaju krupne nacionalne probleme. Samo kod nas za pametne vaze oni koji nemaju od cega da zive i jedva sastavljaju kraj s krajem a za nesposobne oni koji ne znaju sta imaju i nemaju i ne znaju ni za jedan problem koji ima njihov narod. Sve mora da se podeli i opredeli. Postoji stara pesma: "Oj srednjaci nista ljudi, Ko god dodje vama sudi!"

Bila je ovo veoma pamtljiva odbrana pesnika i pesnistva, ali zbog one pomenute istine treba kazati kako mnogi pesnici rado pristaju da budu upotrebljeni na dvorovima mlaih feudalaca.

- Pesnici u politici su izdajnici poezije. A nisu pravi ni kao sluge ni kao buntovnici. I kad bi bili na vlasti bili bi opozicija sebi. Ali ako imaju dara i sluze svome jeziku, srecno spoje dve reci, ostanu verni poeziji, postaju i sveci svoje pesnicke bratije koja ih slavi i o njima brine vise nego sto o svom clanstvu brinu politicke partije. U svojoj bitnosti poezija ne moze biti angazovana niti opredeljena u pitanjima dana.

Vi ste vecito bezali od politike, ali niste od politickog izjasnjavanja. Zato, valjda, necete umaci ni od narednog pitanja: Sta mislite o ovoj nasoj drzavi, o njenom imenu, o trecoj Jugoslaviji?

- Smeta mi ime Jugoslavija koje su sebi nadenule Srbija i Crna Gora. Tu Jugoslaviju ne priznaje niko, ni najokoreliji Jugosloveni, jer to Jugoslavija i nije. Kad smo mislili da je svemu kraj i docekali da se domognemo svoga imena, opet smo ga pregrnuli imenom Jugoslavije, Jugoslovena, i to u casu kad su te reci ostale bez ikakvog ugleda.

Kad Jugoslavija igra protiv Hrvatske ne znam ima li vece ironije. Da ima bar socijalne poezije, zar bi bilo boljeg motiva i naslova od ovog: "Srbi kisnu u redu pred hrvatskom ambasadom u Beogradu".

Kao da jos uvek zaziremo od svog imena, nismo se oslobodili ideoloskih trauma, jos nam je sopstveno ime sumnjivo i proskribovano. Kao da su jos "ohladnjela prsa u momakah i u njima umrla svoboda!" Kako drukcije razumeti klicanje "Jugoslavija, Jugoslavija" nego kao nadvikivanje tog straha i izbegavanje da se pomene ime Srbije i Crne Gore. "Ja sam za Jugoslaviju!" izjavljuju nasi korifeji kao da postoji neka Jugoslavija mimo Srbije i Crne Gore. To mi najvise lici na neko ideolosko preporucivanje ili prepoznavanje.

A kako bi, po vasem misljenju, trebalo da se zove ova zajednicka drzava Srbijanaca i Crnogoraca?

- Da se zajednicka drzava zove Srbija i Crna Gora sve bi bilo logicnije, zdravije i jasnije. I mnogo stosta bi nam se kazivalo samo. I kad neko kaze da je za Jugoslaviju ili protiv nje znali bismo sta to znaci. Ovako, kad neko kaze da je za Jugoslaviju ne znamo znaci li to da je za Srbiju i Crnu Goru ili za nesto cega nema.

Kao zakleti monarhist reci cete, jamacno, da bi ta zajednicka drzava imala bolji i cistiji put kao kraljevina nego kao republika. Kako gledate na sudbinu Karadjordjevih potomaka?

- "Nas i Vozde ore pa se hrani!" - kaze Sima Milutinovic. A potomci oca Srbije koji "iz mrtvijeh Srba dozva", cije se prosireno imanje zove Srbija - u Srbiji nemaju imovine. Kralj Petar koji "peske na opanke predje s vojskom pro Srbije majke", cija se vladavina smatra vrhuncem demokratije u istoriji Srbije, koga su opevali Rostan i D'Anuncio, nije svom praunuku ostavio ni stopu zemlje. Unuk kralja Aleksandra, vrhovnog komandanta srpske vojske u tri rata, "koji je Srbiju digao do zvezda", koji o svom trosku nije zidao samo svoju kucu i kupovao svoja imanja nego podigao spomenik Neznanom junaku na Avali i Pobednika na Kalimegdanu - nema u Srbiji ni kiosk a kamoli kucu na Dedinju. Nemojte mi reci da je to slucaj sa svim svrgnutim monarhijama, jer prvo nije, a drugo niko u Evropi i nema svoje nacionalne dinastije osim Srbije. Da li je Srbija monarhija ili nije, to nije vezano za pitanje nicije ocevine i dedovine. Ne daju mu kucu jer je njegova, drugog razloga nema. Bio bi to los primer i ko zna kud bi nas odveo. Crnogorci se barem nisu uselili u dvor kralja Nikole.

Jednom ste gorko rekli da su porazene vase politicke ideje, ali porazeni su ovde mnogi i mnogo sto-sta. Ceo narod je porazen. Nadate li se njegovom uspravljanju za vaseg zivota?

- "Srbi su oduvek smatrali Beograd istokom na kome se radjaju sva njihova sunca!" - napisao je Jovan Ducic. A kako im se sunca radjaju poslednju deceniju u Beogradu bolje da ne govorimo. Kao da je kraj bio na pocetku. Pomagali smo svoju propast. Zbunjeni i ponizeni moramo se kroz nesto uspraviti. Ali kvadraturu kruga srpske nesrece ne mogu resiti oni koji resavaju posledice a uzroke ostavljaju nedirnute.

Moze li je resiti opozicija? Ova koja je izasla na poslednje izbore, jer onoj koja nije izasla preti nestanak.

- Opozicija, ona najglasnija, izisla bi na izbore i pod gorim uslovima. Vecina njenih vodja su samozvanci koji ne predstavljaju nijednu sustinu i nijednu istinu srpskog naroda. Kao da umesto opozicije vlast daje neku vrstu reketa onima koji su trazili deo plena. I tako nas ostavili da biramo izmedju nesrece i sramote.

Kako vam, u ovom srpskom batrganju, izgleda stampa? Posebno ona koja se naziva demokratskom, nezavisnom i opozicionom.

- I ona je pretrpela nemali poraz. Najvise glasova dobijaju oni o kojima ta stampa nije napisala nijednu lepu rec. Koga ta stampa napada taj dobija, koga hvali taj gubi. Nije li i to razlog da se uvidi kako ima nesto trulo i u toj bratiji.

I ko je kriv za sve sto nam se desava, za sve sto nam se desilo?

Ima u Ce-u, tragediji koja traje, koju sam pisao zajedno sa Duskom Radovicem, jedno lice koje se s vremena na vreme pojavljuje na sceni. Nosi veliki krst i ponavlja refren: "Ja sam kriv! Obesite me!" I zaista za ovo neko mora biti kriv. Mozda ce se javiti neki dobrovoljac-pesnik i krivicu preuzeti na sebe.

Milo Gligorijevic