2460, 19 FEB 1998

(nastavak sa prve strane)

NIN-OVA NAGRADA, POSLEDICE

BASARA I KOMENTARI

Tvrdi da je stvar protiv njega dugo i perfidno pripremana, kako sa strane, tako i od mracnih nacionalista iz NIN-a.

Napada i Vuka Karadzica.

Napada i Aziju, a Evropu brani od Svetog Save.

Drzi stranu postmodernistima, jer su oni odasvud ugrozeni.

Moto mu je zvucan: Ne moze se vise cutati!!!

Posto Svetislav Basara ne moze da cuti, red je da progovore i optuzeni clanovi "partizansko-cetnicke trojke" (Basarina metafora) iz zirija; trojki ne pripada Zelidrag Nikcevic zato sto je glasao za Basarin roman.

Akademik Nikola Milosevic, predsednik zirija, koji se takodje izjasnio za Basaru, smatra, pak, da nema potrebe bilo sta da kaze uz ono sto je vec rekao posle dodele NIN-ove nagrade.

ALEKSANDAR ILIC

BRUKA I "BRUKA"

Postoje - sazeto i uprosceno receno - dva glavna predmeta vrednovanja u knjizevnosti, a to su uspesno uoblicena forma i slozenost znacenja (naravno, ujedinjena). Roman Milovana Danojlica, ne samo po mom subjektivnom sudu nego i po objektivnom sudu, dakle, onom koji se moze dokazati, najbolji je roman napisan 1997. godine na srpskom jeziku, upravo sa pomenutih stanovista posmatrano.

Tacno je da je rec o romanu klasicnom, tradicionalnom, realisticke motivacije, ali to ne umanjuje njegovu vrednost. U knjizevnosti ne postoji privilegija poetike ili pravca - postoje izvanredni i rdjavi realisticki romani, kao sto postoje uspela i neuspela ostvarenja nadrealizma, ili, recimo, postmodernizma.

Izuzetno pismen, privlacan i ekonomican u fabulaciji, s glasovima - likovima (Danojlic kaze nekada zamrznutim, a ja bih dodao - zabranjenim) sto promisljaju srpsku sudbinu u vreme rata i komunizma, sa scenama humora i satire dostojnim Vladimira Vojnovica i njegovog Conkina (povratak Strajinje Sabljica u selo, ili recitacija na Svetosavskoj proslavi), naglaseno refleksivan, odnosno bogat u znacenjima (mozete iz ovog romana izdvojiti desetine pravih bisera - aforizama), s naglaseno humanistickim porukama (parabola o pucnju u prazno iz oruzja partizana Strajinje Sabljica kao poziv na okoncanje srpskog gradjanskog rata), da dalje ne nabrajam, roman Milovana Danojlica zasluzeno je nagradjen NIN-ovom nagradom. Nije to nikakva bruka.

Ono sto se posle toga dogodilo, to je prava bruka. Pogledajte samo taj recnik najobicnijih prizemnih kleveta i uvreda: "udbaski ziri", "partizansko-cetnicka trojka", "azijatska horda", "prostaci", i sta sve nismo postali...

Smatram da je potpuno pogresno prenositi knjizevna razlikovanja u politicka. To je odista manir proslih vremena, za koji sam verovao da su prevazidjena. Kada kazem proslih vremena, mislim na komunisticke komitete, na autore "Bijele knjige" iz torbaka Stipe Suvara... Tako danas optuzuju ljudi - da podsetim mladje koji ta vremena ne znaju i ne pamte - koji nikada, ali nikada nisu ustali protiv jednopartijskog sistema i gusenja stvaralackih i gradjanskih sloboda u vreme kada to nije bilo bas zgodno... To je i razumljivo, jer su neki od postmodernista i sedeli u predvorjima tih komiteta i bili mladi "perspektivni kadrovi" tih komiteta...

Moglo bi se o tome mnogo toga reci, ali - pustimo to... Mi smo njima oprostili, ali oni nama upravo zbog toga ne mogu da oproste... Nisam - hvala bogu - sa tog "Splava meduza", ali da i ovo dodam: iskoristiti dodelu NIN-ove nagrade za napad na Dobricu Cosica, i to u sasvim prepoznatljivoj i providnoj politikantskoj funkciji "Slobodan Milosevic je internacionalista, a Dobrica Cosic nacionalista i univerzalni krivac za sve", to samo govori o jednako neubedljivom komitetskom karakteru kritike, o njenoj dugoj tradiciji... Da je neki perfidni um pozeleo da "rehabilituje" Dobricu Cosica, ne bi to mogao uciniti bolje nego sto to cini pisac feljtona u "Dnevnom Telegrafu"...

DjORDjIJE VUKOVIC

GALIMATIJAS ILITI BASARNIK

Basara nije dobio NIN-ovu nagradu i zato vec mesec dana jauce, zajedno sa svojim sapatnicima, iduci od tarabe do tarabe, od bandere do bandere, od Demokratije do Dnevnog Telegrafa. "Mene sve rane moga roda bole", naravno, a patnje nesrecnoga Basare osecam utoliko vise sto znam da je njegov gubitak nenadoknadiv. Nesudjeni dobitnik ne mora da bude uvek pribran i da odabere nepobitne argumente, sto u ovom slucaju sprecavaju razni cinioci. Autor je privatnu nevolju zaodenuo u pricu o istoriji, u kojoj nastupaju Evropa, Azija, Islam, Mladoturci, Prosvetiteljstvo, Dositej, Vuk, Marksizam, Nacizam, Broz, Partizani, Cetnici, Udba, Cosic, SANU, neumrli borci iz 1968, Kis, Milosevic, Gelbart i druga lica. Na kraju svako nadje svoj pravi zanr. Zanr koji nasem autoru najvise prilici obicno se zove galimatijas, a na srpskom bi se mogao zvati basarnik. U basarniku se stvari povezuju na cudnovat nacin i tu zdrav razum nema sta da trazi.

Pisac basarnika, recimo, voli Broza a mrzi Dositeja, za Vuka kaze da nastavlja Marksa i Engelsa i da nam je unazadio cak i azbuku, svodeci je na trideset slova. Braniti Vuka od Basare isto je sto i braniti Ajnstajna od nekog bravara koji zna o fizici koliko i Basara o lingvistici; citaoci valjda znaju da italijanska i francuska azbuka imaju po 26 slova, a latinska manje od toga. Ali u basarniku ne mora sve biti liseno plana. Basara obavlja delikatan posao i teret odgovornosti za ono sto nam se desava prebacuje sa Milosevica na Cosica, a Milosevica zastitnicki stavlja u stranu.

Basara kaze da je "crnu partizansko-cetnicku trojku" u NIN-ov ziri poslala Udba.

Krsten sam covek i u svako doba mogu poloziti ruku na krst i reci da nisam imao i da nemam: ni (1) licne, ni (2) porodicne, ni (3) posredne, ni (4) bilo koje veze sa Udbom i sa slicnim sluzbama. Da li to Basara moze reci? Ako moze, neka to i ucini vodeci racuna o posledicama krivokletstva.

MIROSLAV EGERIC

NEOBJASNJIVA MRZNJA

Od svega sto g. Basara do sada objavi u "Dnevnom telegrafu" a tice se mene:

1) Tacno je da sam glasao za Danojlicev roman "Oslobodioci i izdajnici" a ne za roman g. Basare Lonnedz tunns.

2) Tacno je da g. Basara nije ravnodusan prema toj cinjenici; mesec dana borbe protiv svih koji se ne slazu sa njim recito govori i o njemu i trenutnom stanju domace knjizevne svesti.

3) Kapaciteti mrznje koju Svetislav Basara izliva u svom feljtonu su neobicni i nije na meni, niti zelim, da ulazim u opis njene prirode. Svi smo svetu na vidiku i svako polaze svoj ispit, i mi, stariji, i g. Basara, mladji. Verujem u vreme, ono ce reci svoje: radovacu se zaista ako se pokaze da sam, glasajuci za nagradu Danojlicevom a ne Basarinom romanu, prevideo vrednosti zivopisnog romana Lonne tunns. A sto se tice imaginacije koju stedro razvija u svom feljtonu g. Basara, na nju se moze primeniti "azijatska, populisticka" izreka: "Boga se ne boji, a ljudi se ne stidi". Sve je to: verbalna borbastika, kalenicka plastika, politicka drastika...

Neka se g. Basara seti ovih recenica negde 2030. godine, kad bude imao 75 godina, i bude vlasnik svih nagrada koje mu sada tako intenzivno nedostaju. Licno mislim da on ima jedan grumen dara i odista je za zaljenje sto ga tako nemilice, mahnito, trosi na nesto sto moze podici trenutne tenzije u sredinama koje vole nize oblike pamfletske i satiricne knjizevnosti, ali od cega neke vece vajde nece biti. Sve to o cemu on i njegovi sledbenici sada trube, samo je podatak o tuznoj nizini duhovnog i dusevnog stanja u kojem se obrelo nase drustvo u ovim godinama.

"Vrijeme je majstorsko reseto, rascistice ono ove stvari."

ZELIDRAG NIKCEVIC

HIPERBOLA, PO OBICAJU

Kao covjek koji sa Basarom vodi zestoke debate o ulozi nacionalizma u savremenoj srpskoj knjizevnosti, a istovremeno predlaze njegove knjige za najvece nacionalne nagrade, smatram da je Basarina reakcija na odluku NIN-ovog zirija - pretjerana.

U ovoj sarkasticno-fantasticnoj prozi Basara, po obicaju, naveliko hiperbolise, i to je nesumnjiva korist koju mozemo izvuci iz jedne krajnje protokolarne situacije. Upravo u trenutku kad smo poceli da sumnjamo u smisao silnih nagradjivanja, kad smo bili na pragu zakljucka da slicne akcije vise ne izazivaju nikakvu zanimljivu reakciju - Basara je odlucio da progovori.

Ne moze se vise cutati: slazem se. Basara, dakle, siri poligon svoje subverzivne djelatnosti, gomilajuci materijal za novi roman - samo u tom kljucu treba citati njegovu istoriju srpske knjizevnosti (drugi dio). U toj istoriji precutno smo priznali citav niz podjela i knjizevno-teorijskih sukoba koji zapravo nikada nisu ni postojali, ili su postojali u mjeri potrebnoj da prikrije nasu stvarnu nemoc da razumijemo vrijednosti drugih, kao i nedostatak sposobnosti da stvorimo sopstvene.

Tekst inspirisan odlukom NIN-ovog zirija Basara je ocigledno istrgao iz sebe, sluzeci se slikama s jakim veristickim nabojem, stavljajuci u puni retorski pogon svoju izuzetnu mastovitost. Mislim da je njegova analiza presudno obiljezena iskustvom teskog nacionalnog poraza, nakon cega se javlja potreba radikalne demistifikacije vladajuce ideoloske paradigme. Veoma je sporno, medjutim, da li su konkretne istorijske uloge bas tako podijeljene - ne pribjegavamo li na taj nacin isuvise lagodnom odabiru slamnate mete. Mi svakako znamo vise od nasih prethodnika, ali - oni su ono sto mi znamo.

Sto se tice rada ovog NIN-ovog zirija - zaista nisam primijetio da se radi o nekoj zavjeri, mada mrtve jesmo prebrojavali. Dva romana su iskljucena iz najuze konkurencije upravo zbog surovih, a literarno neubjedljivih ubistava. Inace, clanovi zirija pojavljivali su se u urednim gradjanskim odijelima, bez kukuljica, sastancili smo u kancelariji apsolutno distanciranog glavnog i odgovornog urednika NIN-a, nije bilo vidljivih tragova pritisaka na onima koji nisu glasali za Basaru.

Gospodina Cosica uopste ne poznajem, niti pripadam ljubiteljima njegove literature. To, medjutim, uopste ne znaci da je meni gospodin Cosic za bilo sta kriv, niti da Basara nema pravo da pise svoje protivrjecne storije.



Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.