KOSOVO I METOHIJA

NOC DUGIH KORAKA

Policija u pancirima kontrolise glavne puteve, naoruzani Albanci u uniformama tzv. Oslobodilacke vojske Kosova krajeve gde policija ne zalazi, a "obican svet" kloni se putovanja, pogotovo nocnih, i pita se - sta ce biti kad ozeleni

Dvolicna stvarnost! Spolja gladac, a unutra - tinja. Tako je danju. A nocu? Kada se upale mnoga svetla i kada ulice i putevi utihnu, nestaje dnevne dvolicnosti: kao da svaka stopa nosi neizvesnost; svaki zbun, cosak i haustor kriju opasnost; retke siluete postaju sve izduzenije, a oci stvora koji ide u susret sve otvorenije; farovi retkih motornih vozila, s dugackim svetlima, lice na durbine koji ispitivacki traze nesto sto ih moze iznenaditi...

- Izvolji? - ljubopitljivim glasom obrati se mlada prodavacica, ukusno obucena i nasminkana, musteriji koja se pri ulasku u njenu svakakvom robom pretrpanu radnju "legitimise" sa "dobar dan" na srpskom. Na uljudan pozdrav, prodavacica i njen ortak, sa kojim je do tada caskala na albanskom, odgovorise na isti nacin, ustajuci. Devojka stade iza pulta, a mladic se primace blize vratima, ako zatreba gosta da usluzi sa tezgi napolju, na kojima je najvise juznog voca.

- Molim vas kilo banana!

Mladic diskretno slusa sa strane i odmah izlazi da usluzi musteriju. Kesu sa bananama dodaje prodavacici.

- Je l' moze kilo i dvesta? - pita prodavacica.

- Moze.

- Hvala. Do vidjenja.

Na glavnoj pristinskoj ulici mnogo sveta. Zivot ide u oba smera. Niceg nema sem zabrinutih lica i vozila Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, sto bi ukazalo na rovitost i mogucnu eksploziju kosovske zbilje.

- Nije Pristina merilo - kaze jedan od uglednih Pristevaca koji po nacionalnom poreklu ne pripada ni srpskoj ni albanskoj strani. - Ovde su, ipak,pod prismotrom. Ima dosta policije, pa ne smeju. A po selima... rade sta hoce... Nije narodu do rata. Vidite koliko je ovde privatnih radnji, kakve su kuce, koliko je imucnih ljudi. Njima je samo do toga da mogu mirno da rade i zarade. Ali...

- Evo, ovuda - nastavlja sagovornik dok pijemo kafu u oronulom hotelu sa pet zvezdica pokazujuci na glavnu ulicu ispred "Granda" - slobodno se setaju Demaci, Rugova, Agani i svi ti njihovi (albanski) lideri, policija ih ne dira, a presrece i pretresa mladice dok se setaju sa devojkama... Mislio sam da ce se ovo jos pre nekoliko godina srediti, ali jok; sve je gore i gore. Albanci se osilili, a Srbi dovode neke kompromitovane kadrove; dovedu coveka sa strane, postave ga za direktora, a ne zna se ni ko je ni sta je...

Novinarima nije nimalo lako da izvestavaju iz ove pokrajine, ne samo zbog nesigurne bezbednosti nego i zato sto se retko ko od "obicnog sveta" usudjuje da govori javno, pod punim imenom i prezimenom. Znaju da se time izlazu velikom riziku. Politicari ne pokazuju uvek bogzna kakvu predusretljivost. A policija, opet, ne sme nista bez naredjenja.

U Pristini, policija je gotovo neprimetna. Retko se moze sresti uniformisani policajac, samo povremeno ulicom prodje obican policijski automobil.

- Ima nas, ima - kaze jedan od retkih uniformisanih policajaca, Vlado, koga srecemo ispred jedne od drzavnih ustanova. - Samo sto ne nose uniforme...

Vlado kaze da u Pristini nije toliko tesko biti policajac, koliko je, recimo, u drenickom kraju, ali opet jedva ceka kada ce napustiti ovaj grad. Slicno misli i njegov kolega Marko, koji je na sluzbi u Orahovcu, a koga srecemo na autobuskoj stanici u Pristini.

- Imamo mi, burazeru, nacina i sredstava da ovo sredimo, ali nam treba odobrenje "odozgo", iz Beograda - pomalo ljutito kaze Marko.

Policija u Pristini rasterecena je i jednog drugog tereta - pancira, sto nije slucaj u nekim mestima.

Najnesigurnije je u Drenici koja zahvata trougao opstina Glogovac, Srbica i Klina, gde je najveca koncentracija pripadnika tzv. Oslobodilacke vojske Kosova.

Mnogi se slazu da drenicki kraj nije slucajno uzet za srce albanskog otpora. Ima dobar geografski polozaj, jer zahvata centralni deo Metohije i oslanja se na kosovsku visoravan. Ima dosta suma, a etnicki je najociscenija teritorija. Do Drugog svetskog rata odnos stanovnistva ovde je bio 60 prema 40 u korist Srba. A onda, u toku i posle rata, etnicka slika se drasticno izmenila. Dosta Srba je poubijano i prognano. Onima sto su proterani, zakonom je bilo zabranjeno da se vrate. Na njihovim imanjima nastanjeni su emigranti iz Albanije. Tako, prema poslednjem pravom popisu stanovnistva, onom iz 1971. godine, u opstini Srbica, od 70 000 dusa, samo dva odsto bili su Srbi, znaci tek oko 1 400. U medjuvremenu, zbog velikog albanskog nataliteta i srpskog iseljavanja, taj odnos postao je jos drasticniji.

Dobri poznavaoci kosovskih prilika kazu da se u Drenici nikada nije priznavala nijedna vlast, pa ni ova danasnja, sto je, uostalom, vise nego ocigledno ne samo po borbenim akcijama tzv. Oslobodilacke vojske Kosova nego i po neplacanju obaveza drzavi. Tako, recimo, samo u srbickoj elektrodistribuciji, zvanicno je nenaplaceno vise od cetiri miliona dinara za utrosenu struju, ne racunajuci potrosnju preko "divljih" prikljucaka. Elektrodistribucija niti moze da naplati, niti da pridje trafo-stanicama da iskljuci struju!

Tzv. Oslobodilacka vojska Kosova izdala je nedavno saopstenje u kome kaze da je "oslobodila Drenicu" i da na ovom "delu oslobodjene teritorije Kosova vlast drze organi Republike Kosovo". Dalje porucuju da se "svi srpski uljezi koji se vrzmaju po Drenici" smatraju "okupatorima i zato ih stize zasluzena kazna"! U tom duhu se i ponasaju. Prema recima Vojislava Zivkovica, predsednika Pokrajinskog odbora socijalista, samo u Drenici za poslednja dva meseca ubijeno je 15 ljudi.

Policija drzi glavne saobracajne cvorove, a po selima, pogotovo u drenickom kraju, gde ne sme ili ne moze da zadje, glavnu rec, ipak, vode naoruzani Albanci koji se zaklanjaju iza tzv. Oslobodilacke vojske Kosova.

- Ko da posalje patrolu u ova sela, da budu pokretna ziva meta?! - kaze jedan od dobro upucenih sagovornika. - I ovako su ko glineni golubovi. U drugim krajevima milicija je osam sati u cizmama, a 16 sati se odmara, u vanrednim prilikama osam sati su u cizmama, osam u rezervi, a osam sati sati se odmaraju, a ovde, u Drenici 24 sata su u cizmama. Treba to izdrzati...

Na kontrolnim punktovima milicija je obavezno u panciru. Za svaki slucaj, tu su zakloni od vreca sa peskom. Na nekoliko mesta, pored patrole je i borbeno oklopno vozilo. U nocnim satima zaustavljaju gotovo svako vozilo iz oba smera puta: s ociglednim grcom na licu, a opet koliko je u takvim prilikama moguce, smireno legitimisu i pregledaju prtljag. Malo ko se buni.

Kod naoruzanih Albanaca je sasvim drugacije. Uniformisane pripadnike OVK preko dana je gotovo nemoguce videti. Izvestan je jedino susret sa njihovim osmatracima i strazarima u civilu. Kada u toku dana prodjete kroz neko od ovih "sumnjivih" sela, zapazicete ispred prodavnice ili na nekom drugom prometnijem mestu, grupu mladica koja zagleda u svako vozilo koje prolazi i zapisuje broj registarske tablice. Ako prodjete posle sat-dva, opet cete zapaziti isto, istu grupu mladica koja osmatra i registruje. Posle izvesnog vremena, ovu grupu zamenjuje druga, a tek uvece, kada padne mrak, navlace se crno-crvene uniforme OVK.

Clan Glavnog odbora SPS Zivorad Igic pre neki dan dao je izjavu da na Kosovu i Metohiji "ne deluje nikakva oslobodilacka vojska Kosova, vec grupa drumskih razbojnika i zulumcara" i da je to sto se sada desava "istorija koja se ponavlja - od kacackog pokreta izmedju dva svetska rata, preko balistickog pokreta, do danas, i uvek je dizao glavu kada je osetio da mu prilike u zemlji i okruzenju odgovaraju". Mnoga razmisljanja su slicna ovome, ali se ne moze prenebregnuti cinjenica i da se radi na formiranju pravih vojnih formacija.

Tzv. Oslobodilacka vojska Kosova izdala je do sada vise od 40 saopstenja u kojima preuzima odgovornost za mnoge teroristicke akcije, u kojima je za poslednjih godinu dana ubijeno oko 50 ljudi (od kojih je dvadesetak "neposlusnih" Albanaca). U ovim saopstenjima koristi se cisto vojna terminologija. Tako, recimo, u potpisu je "Glavni stab"; za Kosovo i Metohiju koristi se vojni termin "zona odgovornosti 1", a za Makedoniju "zona odgovornosti 2". Takodje, uspostavljaju i cisto vojnu organizaciju, od odeljenja, preko vodova, ceta i bataljona do brigade. To bi bilo sve dosta teze da medju njima, kako se pouzdano saznaje, nema obucenih vojnih instruktora, obucavanih u Labinot fusu kod Tirane, u Kuksu i Djirokastri, zatim u zapadnoj Evropi, Turskoj i Iranu. Oni su ti koji obucavaju i mobilisu nove snage.

Od Albanaca u Drenici moze se cuti da je svaka kuca, za sada, duzna da da po jednog borca za OVK. Kazu, dodju kod domacina kuce i traze da on sam (glava kuce) odredi kojeg ce sina dati. Domacin nema kud, pa kaze: "Evo ti Idriza", ili "Evo ti Skendera"... Oni ga onda zapisu i mobilisu.

Oruzja ne fali. Drenica je kraj gde su ljudi posebno vezani za "cevi". Dosta je onog sacuvanog jos iz proslog rata, a pogotovo onog nabavljenog ilegalnim kanalima, narocito posle proslogodisnje pobune u Albaniji. Osim pesadijskog oruzja, ima i rucnih i raketnih bacaca, minobacaca i drugih ubojitih sredstava, do lakih topova, sto se vidi i po nekim preduzetim akcijama.

Ovakvo stanje, slazu se mnogi, odgovara raznim otpadnicima i kriminalcima, kojima je dovoljno da samo navuku carapu na glavu i obuku vojno odelo (oruzja ionako ima dovoljno), pa da rade sta hoce. Na njihovom udaru nisu samo policija i Srbi, vec i Albanci, i ne samo oni za koje smatraju da su lojalni Srbiji. U ime OVK, pljackaju i terorisu i sunarodnike. Idu po selima, oduzimaju hranu, stoku i oruzje, onda iz sveske otrgnu papiric i napisu da se uzima "za potrebe OVK". Na kraju stave i neki necitak potpis. Po putevima presrecu i pljackaju i same Albance. Nedavno su zaustavili jedan privatni autobus pun Albanaca, koje su sve do jednog opljackali, pod uobicajenim izgovorom da se to uzima za OVK. Zato albanski privatni prevoznici i zaobilaze Drenicu.

Najteze je, ipak, Srbima i onim Albancima koji im nisu po volji. Sa njima se zavrsava po kratkom postupku. Kada prave zasede i po putevima presrecu, u ruci imaju svesku s ispisanim imenima "neprijatelja". Bez objasnjenja i ubedjivanja, kako se od onih koji su imali neprijatne susrete moze cuti, naredjuju da se izadje i odmah pucaju!

Terorom prema "neposlusnim" sunarodnicima obezbedili su "siru podrsku" i sigurne jatacke baze. To mozda najbolje ilustruje primer Adema Jasarija, nedavno osudjenog na 20 godina zatvora zbog terorizma. Zvanicno, on je "u bekstvu", medjutim sami Albanci kazu da se cesto pojavljuje u uniformi u rodnom Prekazu kod Istoka, agitujuci za pristupanje Oslobodilackoj vojsci Kosova.

Srbi pokazuju razumevanje za tezak polozaj policije, ali kazu da ima nacina da se krene s razvezivanjem tog zamrsenog cvora. Navodi se primer ubijenog postanskog sluzbenika u Glogovcu Mustafe Kurtija. Mustafa se u rodno selo cesto vracao u taksiju svog komsije Albanca, kada obojica zavrse posao. Jedno vece neko od dvadesetak prisutnih muskaraca u seoskoj prodavnici rece taksisti: "Neces ga jos dugo voziti!" Svi prisutni s odobravanjem su se nasmejali. Tako je i bilo, posle nekoliko veceri Mustafa je zaista ubijen, pred isto toliko ljudi, na istom mestu, pred seoskom prodavnicom.

- Eto policiji dokaza, odatle bi mogla da krene - kaze jedan od vec pominjanih Pristevaca.

Srbe vredjaju i neki nepromisljeni srpski potezi, kao onoga dana kada je sahranjivan radnik Sluzbe drzavne bezbednosti Nebojsa Cvejic, ubijen iz zasede na putu Podujevo-Pristina. Tog dana (petak, 20. februar) Pristinom je prosla povorka od nekoliko hiljada ljudi. U njoj je bio i savetnik predsednika SRJ za nacionalnu bezbednost Jovica Stanisic. Mnogo ljudi u povorci je plakalo. Albanci su se mahom povukli u svoje stanove i kuce. Malo onih sto su ostali na ulici s podsmehom su sa strane posmatrali tu tuznu kolonu. Iznenadjenje je stiglo uvece, kada je na TV Pristini, u udarno vreme, pustena emisija sa albanskim pesmama. Dozivljeno je to kao ruganje neduznoj zrtvi!

Izuzetno napeta situacija razlog je i vanredne posete specijalnog americkog izaslanika za Balkan Roberta Gelbarda, koji je i jednu i drugu stranu pozvao na suzdrzanost i zapocinjanje dijaloga o mirnom resenju, dok je to jos moguce.

U medjuvremenu, predsednik Pokrajinskog odbora socijalista Vojislav Zivkovic izneo je predlog da se stave van snage sve albanske politicke stranke koje otvoreno i javno pospesuju terorizam u ovoj pokrajini. Zivkovic kaze da je siguran da pojedine albanske politicke partije ne samo sto podrzavaju terorizam nego da su i lideri i naredbodavci, i usmerivaci teroristickih akcija.

- Verujem da ce nadlezni drzavni organi prihvatiti ovu nasu inicijativu - kaze Zivkovic.

Iscrpljeni svakakvim iscekivanjima, ljudi se pitaju: ako se uskoro ne resi eksplozivni kosovski problem - sta ce biti kad ozeleni?!

JOVAN JANjIC