POVRATAK KOLEKTIVNOG

KOSOVO LJUDSKIH PRAVA

Ova drzava ugrozava slobode i prava svih svojih gradjana. Nekih vise, nekih manje, a oni cija su prava ugrozena manje izgleda da i nisu mnogo bitni. Bar onima koji o ljudskim pravima najvise govore

Potkraj prosle nedelje u Beogradu se dosta pricalo o ljudskim pravima. Cesto su spominjana na televiziji i u novinama, a bila su im posvecena i dva skupa. Prvi je bio u petak, u hotelu "Interkontinental", gde je odrzana Konferencija o civilnom drustvu: Ljudska prava u Saveznoj Republici Jugoslaviji, u organizaciji Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji, a drugi 8. marta u bioskopu "Reks", koji je priredilo nekoliko zenskih organizacija povodom Dana zena.

Skup u "Reksu" bio je, prvenstveno, posvecen stotoj godisnjici feministickih inicijativa na teritoriji danasnje Jugoslavije, i pedesetoj godisnjici Univerzalne deklaracije UN o ljudskim pravima. Price su, vise-manje, bile opsteg karaktera, i nisu mnogo doticale nasu surovu stvarnost. Osim manjeg dela koji je govorio o nasilju u porodici, nad zenama, sto je sada, nazalost, baceno na sasvim sporedan plan.

Drugi skup, onaj Helsinskog odbora bavio se mnogo odredjenijim i izrazenijim problemima.

U "Interkontinentalu" su predstavljeni izvestaji o krsenjima ljudskih prava u Jugoslaviji tokom 1997. godine, koje su pripremile nevladine organizacije iz Srbije, Crne Gore, Vojvodine, Sandzaka i sa Kosova. Na ovaj skup Helsinskog odbora bili su pozvani predstavnici vlasti, politickih partija, diplomatskog kora i novinari. Novinara je, medjutim, bilo malo, predstavnika politickih partija jos manje (jedan, zapravo - Zarko Korac), a sto se tice predstavnika vlasti, razume se, niko se nije pojavio. A i zasto bi dosli na skup jedne tako marginalne, jos i nevladine oganizacije? To sto Medjunarodna helsinska federacija (IHF) ima status savetnika pri Ujedinjenim nacijama i Savetu Evrope uopste nije bitno... Vise reci o tome nesto kasnije.

Prvi je govorio Aron Rods, izvrsni direktor IHF-a. Pohvalio je srbijanski Helsinski odbor, i rekao da je "prvi i osnovni problem" njihove organizacije "postovanje individualnih prava". "Nas cilj nije da promovisemo prava ijedne posebne grupe", rekao je g.Rods. "A u Beograd nismo dosli da bismo pricali samo o pravima manjina koje zive u SR Jugoslaviji." Kasnije su se Rodsove reci sudarile s onim sto su govorile njegove kolege iz Srbije, Crne Gore i iz Sandzaka.

Aron Rods zatim je procitao Izjavu IHF-a o trenutnoj krizi na Kosovu. U njoj se pozivaju Kontakt grupa i Savet bezbednosti UN da "preduzmu hitne korake u sprecavanju daljih pogubljenja, mucenja i etnickog ciscenja koje cine jedinice srpske policije na Kosovu". Zatim, u sledecem pasusu ove izjave, sledi recenica koja ce produbiti sumnje u nevaznost ove organizacije: "IHF preporucuje da se clanovi Kontakt grupe dogovore o zajednickoj strategiji." Receno (6. marta u "Interkontinentalu") - ucinjeno, svega nekoliko dana kasnije. Mozda i jeste paranoicno misliti da izmedju beogradskog skupa i poslednje odluke Kontakt grupe postoji prevelika veza, ali ni verovanje u ovakve slucajnosti nije narocito ispravno.

"Strategija Kontakt grupe", stoji dalje u Izjavi IHF-a, "treba da vodi ka prekidanju policijskog terora i prekidanju oruzanog nasilja obe strane." I to je, sto se tice osude onoga sto rade albanski teroristi, bilo sve. U daljem toku skupa - a ovo je bio samo pocetak - govorilo se iskljucivo o nasilju koje sprovodi druga strana: "IHF se boji da su nedavna ubijanja i nastavljeni teror koji sprovodi srpska policija pocetni elementi programa etnickog ciscenja koje ce dovesti do Kosova bez Albanaca." Predlozeno je i resenje: "proces slican Dejtonu", zato sto samo tako nesto moze da spreci "dalja masivna krsenja ljudskih prava i medjunarodnih humanitarnih zakona". A krivce za sadasnje stanje, kaze IHF, treba poslati u Hag. Jer, stanje na Kosovu (sto se tice albanske strane) vec sada se poredi sa onim iz rata u Bosni - spominje se masovni egzodus Albanaca iz drenickog kraja, i "sela koja se pljackaju i spaljuju". Srbi ni u ovom kontekstu nisu spomenuti, makar u onom delu u kome se govori o masovnom iseljavanju sa Kosova.

Posle Arona Rodsa govorila je Sonja Biserko, predsednica Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji. Bez ulazenja u detalje, iznela je opste stavove misleceg dela srpskog naroda, bar kada je rec o funkcionisanju institucija, stanju u medijima i polozaju izbeglica. Republicke institucije "prakticno ne funkcionisu", i, kaze Sonja Biserko, "na ovaj nacin sve ingerencije republike prenose se na savezni nivo, u jedan centar moci". Ovakva situacija "Srbiju drzi u nekoj vrsti poluvanrednog stanja".

Ni stanje u medijima nije mnogo bolje. "Borba za dominaciju nad medijima se zaostrila", kaze Sonja Biserko. "Proslogodisnji izbori pokazali su koliki znacaj i vlast i opozicija pridaju uticaju sredstava javnog informisanja. U tom pogledu, obe strane ih smatraju svojim usluznim servisom."

Ostali deo izlaganja Sonje Biserko bio je nesto drugacijeg tona i prvenstveno posvecen odnosu prema manjinama. Koje su, a i kako drugacije, posmatrane kao grupe ljudi; dakle, ne kao individue, iako je Aron Rods na pocetku svog govora upravo to istakao kao primarni cilj Medjunarodne helsinske federacije. U svakom slucaju, navedeno je da su "manjine u Srbiji, a posebno u Vojvodini i Sandzaku, manje nego prethodnih godina predmet negativnih javnih kampanja". Ipak, raznorazne administrativne prepreke i ignorisanje "legitimnih zahteva" pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji "ukazuju na cinjenicu da je politika etnickog ciscenja jos na delu".

Slobodan Franovic, predsednik crnogorskog Helsinskog odbora, razvoj dogadjaja u Crnoj Gori ocenio je kao pozitivan, a najveci deo svog govora posvetio je situaciji na Kosovu. Najzanimljivije sto je rekao odnosilo se na crnogorske regrute u Vojsci Jugoslavije. Oni bi, prema recima Slobodana Franovica, trebalo da se povuku u Crnu Goru, a isto bi trebalo da bude i sa rezervistima iz ove republike - da se ne bi ponovila situacija sa dubrovackog i hercegovackog ratista, kada su Crnogorci "bili zloupotrebljeni". Slobodan Franovic je kasnije, tokom pauze, u neformalnom razgovoru ponovio ove reci. Na primedbu novinara da njegov predlog podseca na ono sto su Slovenci i Hrvati trazili pred raspad SFRJ, rekao je da se "ne moze reci da ovo podseca na te predloge". "Uostalom", kaze Franovic, "Ustav SRJ je ionako samo mrtvo slovo na papiru, i savezna drzava svejedno ne funkcionise."

Sledeci govornik bio je Sefko Alomerovic, predsednik Helsinskog odbora za Sandzak. Iz, kako kaze, mnogih primera krsenja ljudskih prava izveo je zakljucak da su u Sandzaku ona krsena najvise. Rekao je da su "muslimani Bosnjaci" kidnapovani (njih 52), ubijani na "vrlo misteriozan nacin u neposrednom prisustvu vojske", i da je u Sandzaku Vojska Jugoslavije nekoliko puta, zajedno sa "takozvanim paravojnim jedinicama koje su bile iskljucivo u sastavu VJ", napala 18 muslimanskih naselja. Alomerovic je dalje naveo da je 19 pogranicnih sela etnicki ocisceno, da su "minirani ducani, paljene kuce"... A svemu tome, prema Sefku Alomerovicu, osnovni krivci su ustavi SRJ, Srbije, "pa i Crne Gore", zato sto se muslimani (tj. "muslimani Bosnjaci") ne tretiraju ni kao konstitutivni narod ni kao nacionalna manjina, vec kao verska zajednica.

Posle Sefka Alomerovica govorila je Natasa Kandic, direktor Fonda za humanitarno pravo. Posto se, kako je rekla, upravo vratila iz sela u okolini Drenice na Kosovu, svoj govor posvetila je tamosnjoj situaciji. "Javnost u Jugoslaviji, a dobrim delom i medjunarodna javnost, bombardovana je zvanicnim izjavama iz Srbije, koje ne prikazuju tacno stanje stvari na Kosovu", rekla je gospodja Kandic. I pokusala da prikaze tacno stanje stvari:

"Nasa istraga pokazuje da ima ozbiljnih indicija da je tokom 26. februara i 1. marta 1998. godine policija posle sukoba sa nekom grupom jedinica Oslobodilacke vojske Kosova napravila odmazdu prema lokalnom stanovnistvu. To je po medjunarodnom pravu nedopustivo, i zove se - represalije."

Natasa Kandic je navela da su cak i cele porodice likvidirane (deset clanova porodice Ahmeti), a da imaju podatke sa terena koji govore da je u nedavnim akcijama MUP-a na podrucju Drenice ucestvovala i Vojska Jugoslavije, ne samo logistickom podrskom.

Drenicki dogadjaji su, hvala bogu, samo ekstremni primeri onoga sto se desava na krajnjem jugu Srbije, a Natasa Kandic je govorila i o svakodnevnim primerima maltretiranja Albanaca od strane srpske policije, narocito na kontrolnim punktovima na svim vecim raskrsnicama kosovskih puteva.

Ipak, izvesnu sumnju u reci Natase Kandic unosi njen opis sela oko Drenice, gde su se, prema srpskim zvanicnicima, nalazile baze siptarskih terorista. "Ta sela izgledaju kao najmanje pogodna za organizovanje zaseda, ona su na jednom neravnom terenu, otvorena", kaze Natasa Kandic. "Svako selo je koncentrisano po porodicnim kucama. Ali te kuce nisu oivicene nekom sumom, bedemima ili objektima koji su napravljeni za borbe. Sve je to sa svih strana otvoreno i vrlo vidljivo." Medjutim, svako ko je ikada bio na Kosovu, cak i u njegovim najmirnijim delovima, zna da je gotovo svaka albanska kuca opasana bedemom i ne narocito "vidljiva". A isto svedoci i NIN-ov reporter koji se nedavno vratio sa Kosova.

Posle Natase Kandic govorili su predstavnici Roma, Madjara, Hrvata, Rumuna i Vlaha. Uprkos onome sto je Aron Rods rekao o promovisanju prava nekih grupa, i sto je najavio da nece biti reci samo o pravima manjina u Srbiji, reci je bilo iskljucivo o tome.

Srpski nacionalisti mogli bi sada da se zapitaju: A gde su u svemu tome Srbi? Jer, svi pominju da su ugrozena prava nekog drugog, ko nije Srbin, iz cega bi mogao da se izvuce zakljucak da je ovima sve potaman. Narocito Srbima koji neprekidno, vec decenijama, odlaze sa Kosova. Ovakvo pitanje bilo bi sasvim opravdano posto teror nad Srbima niko nije ni spomenuo. Kao da nema onih iseljavanja, presretanja na putevima i ubijanja Srba (i retkih Albanaca) koji smetaju ostvarenju etnicki cistog albanskog Kosova. O ubijanju policajaca da i ne govorimo. U razgovoru sa Natasom Kandic culi smo samo da su "zabelezeni neki slucajevi maltretiranja Srba i Crnogoraca, ali da se ne zna ko je za to kriv, jer su ti ljudi videli samo neke maskirane ljude". Ko zna ko bi to mogao da bude.

Tako dolazimo i do pitanja o Oslobodilackoj vojsci Kosova i albanskom terorizmu na Kosovu. Nije sigurno da tako nesto uopste postoji, kaze Natasa Kandic, narocito kada se ima u vidu kako srpske vlasti koriste njeno postojanje - za etnicko ciscenje Kosova od Albanaca. Uostalom, moglo je jos da se cuje u pauzi konferencije, takav (nasilni) odgovor Albanaca je potpuno ocekivan i normalan posle svega sto trpe od srpskih vlasti. "Stanovnistvo, pre svega u Drenici, toliko je zasuto terorom da ono i nema druge sanse nego da trazi pomoc i nekog da ga zastiti", reci su Natase Kandic.

Uopste nije potrebno biti srpski nacionalista da bi se uocilo koliko su izreceni stavovi bili jdnostrani. Dovoljno je, valjda, biti samo objektivan, i "samo ce se kas'ti" da je potpuno nebitno da li je covek Srbin, Albanac ili musliman ako su njegova ljudska prava pogazena. I da je apsolutno neophodno da onaj ko tezi da bude nepristrasan osudi svako nasilje, bas svako, ma ko da ga je pocinio.

Pitanje koje se na kraju postavlja jeste zasto je izgovarano to sto jeste. Jedan od mogucih odgovora je: zato sto to nekome odgovara. Kome? Odgovor bi mogao da bude sadrzan i u odbijanju izvesne nevladine organizacije da u svoje clanstvo primi i jednu od beogradskih zenskih grupa. Receno im je: "Nasim klijentima to ne odgovara."

A srpski vlastodrsci mogli bi konacno da shvate da je Srbija vaznija od njihove vlasti, i da je, stoga, neophodno da prestane sa krsenjem ljudskih prava svih njenih gradjana. Kakvo god da je njihovo ime. Inace ce, mozda, neka nevladina organizacija bez ikakvog uticaja zatraziti i mnogo stroze kaznjavanje ove zemlje.

NIKOLA VRZIC