PRAZNA OBECANJA
Vojnim odnosom snaga, podrazumevajuci politicku sputanost vojske Republike Srpske i Jugoslavije, nije se mogao razresiti sukob Hrvatske i Krajine u nasu korist
Otkako je Republika Srpska Krajina prestala da postoji, njen bivsi lider dr Milan Babic nerado daje intervjue. Kako interesovanje za njega nije splasnuo, cesto se mogu procitati nagadjanja o njegovom izbeglickom zivotu. Zna se da zivi u Zemunu kod rodjaka ali i da zavrsava sopstvenu kucu u zemunskom naselju Mala pruga. Povukao se iz politickog i javnog zivota. Za NIN je pristao da govori pod svojim uslovima. Pitanja je trazio unapred a onda na njih pismeno odgovorio. Za pojedina, kako nam je rekao, nije imao vremena.
Jos nije rasvetljena misterija vezana za pad Krajine. Da li je RSK morala da nestane, zasto je nestala?
- Krajina nije nestala. Srpski narod Krajine nosi je u svojim srcima. Nije ni Hrvatska misteriozno i nevidljivo upotrebila svu svoju oruzanu silu da bi nasiljem sa prostora Krajine prognala ne samo institucije nase republike vec i celokupan srpski narod Krajine. Meni je i samom nedovoljno poznato da li je Hrvatska za to svoje delo ohrabrena od strane mocnih simpatizera u medjunarodnoj zajednici, ili je imala njihovu precutnu podrsku u vreme kada je prioritet medjunarodne zajednice bilo resavanje stanja na prostoru Bosne i Hercegovine. Nije iskljuceno da je Hrvatska nagradjena za kooperativnost u resavanju krize u Bosni.
Pitam se da li je mozda neko 1995. godine olako konstatovao: "Krajina je problem Hrvatske (i Milosevica)", kao sto je to 1992. godine ucinio g. Sajrus Vens, prozivajuci tom prilikom samo ovog drugog. Pola godine posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma o Bosni imao sam susret sa clanovima komisije Aspen instituta, uvazenim javnim licnostima Evrope i Amerike, koji su ovde boravili u nekoj vrsti studijske misije. Tom prilikom postavljeno mi je pitanje da li verujem da je to dil izmedju Tudjmana i Milosevica.
Sta ste im odgovorili?
- Da mi te okolnosti nisu poznate. Ono sto je meni poznato jeste da je grupa ambasadora nekoliko evropskih zemalja i Amerike u Zagrebu, pocetkom 1995. godine, napravila predlog za resenje statusa Srpske Krajine. Predlog u javnosti poznat kao plan 3-4. Siroj jugoslovenskoj javnosti, cini mi se, nije dovoljno poznato da je taj predlog Sabor Republike Hrvatske odbio. Vise su poznate, ali i iskrivljeno predstavljane a kasnije delom i precutane okolnosti koje su se na srpskoj strani desavale oko pristupa tom predlogu. Licno sam imao, u novonastalim okolnostima, pozitivan stav prema tom predlogu.
Posle formiranja vlade narodnog jedinstva 27. jula 1995. godine, u svojstvu novoizabranog predsednika vlade, takav predlog za resavanje statusa Srpske Krajine, uz mogucnost popravke resenja polozaja istocne Slavonije, prihvatio sam. Verovao sam u opstanak Krajine. Ne doduse u formi kako smo je zamislili i zeleli 1991. godine, pre medjunarodnog priznanja Hrvatske, ali u formi politicko-teritorijalne zajednice, da.
Ko je najodgovorniji za slom, koje i cije politicke poteze smatrate losim i pogresnim?
- Pod ovim vasim pitanjem podrazumevam slabosti srpske strane koje su pogodovale Hrvatskoj da izvrsi oruzani udar. Gubljenje pregovaracke inicijative bila je nasa najveca slabost. Vojnim odnosom snaga, podrazumevajuci politicku sputanost Vojske Republike Srpske i Jugoslavije, nije se mogao razresiti sukob Hrvatske i Krajine u nasu korist. Jugoslavija je bila pod sankcijama, optuzena kao agresor u Bosni i pod stalnom pretnjom. Ucenjena i prisiljena da utice na razresenje sukoba u Bosni, uvela je blokadu Republici Srpskoj kao politicki pritisak za prihvatanje resenja medjunarodne zajednice. Nedovoljno je poznato da se i Krajina nasla posredno u slicnoj poziciji. Otvaranje autoputa preko Hrvatske ni u kom slucaju nije popravljalo vojnu poziciju Krajine prema Hrvatskoj.
Svi su vec odavno bili zaboravili prazna obecanja i obmane ostatka politickog i vojnog vodjstva raspadajuce SFRJ o navodnoj vojnoj pomoci Jugoslavije u slucaju hrvatske agresije, obecanja davana prilikom nametanja cuvenog Vensovog plana za Krajinu. Javnost Srbije bila je zasicena problemima Srba van Srbije i iscrpljena ekonomskim propadanjem. Predsednik Srbije Slobodan Milosevic mi je u prolece 1995. godine, prilikom susreta, dok sam obavljao funkciju ministra inostranih poslova RSK, doslovce rekao: "Ne plasim se da mi narod protestuje sto vas ne pomazem, vec sto vas pomazem."
Teziste vojske Republike Srpske bilo je u sukobu sa Muslimanima iz zasticenih zona Gorazda i Srebrenice. U zaledju Knina i Like prema hrvatskoj vojsci HVO iz zapadne Hercegovine stajao je oslabljeni i oklevetani Drugi korpus Vojske Republike Srpske, koji je od kraja 1994. godine gubio polozaje na Kupresu, Glamocu, Podunavlju, Dinari, Grahovu, sve do Drvara, cime su juzni deo RSK i grad Knin dovedeni u hrvatsko okruzenje. Gubljenje polozaja Drugog korpusa VRS desavalo se istovremeno sa pregovorima koje je Republika Srpska odrzavala sa Hrvatskom oko podele teritorije BiH, da pomenem samo one najpoznatije u to vreme koji su se naizmenicno odrzavali u Davoru i Srpcu. Plan o vojnoj pomoci Krajini od osam brigada Vojske Republike Srpske bio je prazna prica.
Dakle, vojska naoruzanog naroda i gostujucih komandanata Republike Srpske Krajine stajala je sama prema oruzanoj sili medjunarodno priznate, ojacale i potpomognute drzave Hrvatske?
- Tako je. Da bude jos gora, angazovanjem Vojske Republike Srpske Krajine na strani Fikreta Abdica i akcijama na zasticenu zonu Bihac, nije za Krajinu ucinjena nikakva korist vec nepopravljiva steta i kompromitacija i vojske i citave Krajine. Pregovori sa Hrvatskom pod okriljem medjunarodne zajednice i inicijative grupe 3-4 i postizanje za nas u tim uslovima sto povoljnijeg resenja, bili su jedini izlaz.
Za pregovore su se deklarativno izjasnjavali mnogi. Za konkretna resenja malo ko. Koliko je ta cinjenica dodatno otezavala situaciju?
- Samo deklarativno i uopsteno izjasnjavanje sa srpske strane znacilo je za predlagace opstrukciju. Odlaganjem raspravljanja konkretnog plana 3-4 gubilo se dragoceno vreme, ali gubljenje vremena i odlaganje rasprave o 3-4 nije se moglo izbeci. Na opstrukciju pregovarackog procesa po konkretnom predlogu uticali su mnogi cinioci unutrasnjeg politickog zivota Krajine i okruzenja.
Sabor Hrvatske je plan odbio i pojacao opste nepoverenje prema Hrvatskoj, a posle napada na zapadnu Slavoniju da i ne govorim. Sam plan 3-4 u svojoj pocetnoj varijanti predvidjao je interakciju zapadne i istocne Slavonije u Hrvatsku bez ikakvih statusnih prava. U takvoj formi bilo je neizvodljivo dati ga u proceduru skupstine RSK kad su u njoj natpolovicnu vecinu cinili poslanici upravo sa podrucja slavonskog dela RSK.
Inicijativa tadasnjeg predsednika RSK da se prihvatanje predloga na razmatranje uslovi produzenjem dotadasnjeg mandata mirovnih snaga, tzv. Vensovog plana, nije bila ni od kakve koristi. Njegovo obrazlozenje da je to i stav i preporuka predsednika Milosevica, direktno je na duzi rok izazvalo zastoj u pregovorima.
Unutrasnji politicki cinioci koji su kocili i suprotstavljali se pregovorima izmedju Krajine i Hrvatske bili su generalna politika Srpske radikalne stranke Republike Srpske Krajine i dela Srpske demokratske stranke srpskih zemalja Radovana Karadzica. Nesamostalnost i sputanost tadasnjeg predsednika vlade g. Borisava Mikelica koji je posle dolaska u Krajinu ostvario znatan uticaj u delu Socijalisticke partije, SDS srpskih zemalja i vanstranackim tzv. nezavisnim poslanicima skupstine i koji je funkcionisao, kako je sam govorio, kao "kadar" politicke volje van Krajine, uticali su na vodjenje beskrajno dugih pregovora sa Hrvatskom o sporednim i nerealizovanim tzv. ekonomskim pitanjima, a dovodili do odlaganja sustinskog pitanja, statusa Srpske Krajine.
Srpska demokratska stranka Krajine i ja licno bili smo uvuceni u inicijativu rukovodstva Republike Srpske i dela episkopa Srpske pravoslavne crkve predvodjenih Njegovim visokim preosvestenstvom mitropolitom dabrobosanskim g. Nikolajem za ujedinjenje, koje je, kasnije se pokazalo, sluzilo iskljucivo da ojaca pregovaracku poziciju Republike Srpske u bosanskom vrtlogu. Najveca unutrasnjopoliticka slabost Republike Srpske Krajine, koja je pretila teritorijalno-politickom razjedinjenoscu, bila je podela i medjusobna konfrontacija vojnopolicijske uprave pod kontrolom predsednika Mileta Martica i civilno-trgovacke uprave pod kontrolom premijera Mikelica. Prvome je sediste bilo u Kninu a vlast u zapadnom delu, a drugome u Erdutu i Vukovaru a vlast u istocnom delu Republike Srpske Krajine. Prevazilazenje tog problema bilo je izvodljivo jedino formiranjem vlade narodnog jedinstva uz obezbedjenje skupstinske vecine za nastavak pregovarackog procesa prema predlogu medjunarodne zajednice, dezangazovanja u medjumuslimanskom ratu u Cazinskoj krajini i prihvatanje novog mandata mirovnih snaga Ujedinjenih nacija.
Taj proces je predugo trajao dok je istovremeno i ubrzano svet trazio i nametao mir u Bosni, a Krajina gubila medjunarodnu paznju?
- Zaista je predugo trajao. I pored formiranja nove "sedmodnevne" vlade narodnog jedinstva, kojoj sam bio na celu, i pored jasnog prihvatanja predloga medjunarodne zajednice za regulisanje statusa Srpske Krajine i ostalih uslova da se u miru nastavi pregovaracki proces. Uz garancije a ne samo posredovanje predstavnika Sjedinjenih Drzava, Hrvatska je izvrsila masovnu mobilizaciju i izvrsila opsti udar na citavom prostoru zapadnog dela Republike Srpske Krajine.
Jasno je jedno. Hrvatska nikad nije bila spremna da srpskom narodu, kao konstitutivnom narodu u Jugoslaviji i bivsoj Socijalistickoj Republici Hrvatskoj, prizna status ravnopravnog naroda, sa pravom na samoopredeljenje, niti da na istorijskom tlu Vojne krajine i etnicki vecinskom srpskom prostoru srpske krajine trpi bilo kakvu politicko-teritorijalnu autonomnu srpsku oblast. Godine 1995, mogucnost za ostvarenje bilo kakvog naseg izbora postala je gotovo nikakva. Nastalo je surovo nametanje progonstva.
Kolika je vasa odgovornost za sve sto se dogodilo?
- Moja politicka uloga u politickim zbivanjima u Krajini je, pretpostavljam, dobro poznata za sve koji su pratili tamosnja i ovdasnja zbivanja, jer je bila javna. Moje osnovno politicko opredeljenje bilo je i ostalo - politicko-teritorijalni suverenitet srpskog naroda u Krajini kao jedini nacin opstanka srpskog naroda kao zajednice na prostoru na kome je dugo godina i vekova postojao ne samo kao kulturno-etnicka zajednica vec kao politicki narod.
Iskustvo mojih predaka i predanje o zlocinima hrvatskih nacionalista i sovinista tokom Drugog svetskog rata, a u ovom dobu kada su te politicke snage hrvatskog naroda dobile vlast u Hrvatskoj i inscenirale i proizvodile raspad druge Jugoslavije, samo me je ucvrscivalo u mom opredeljenju. Uostalom, moja osecanja i opredeljenja nisu bila izolovana vec sam ih delio sa vecinom srpskog naroda u Krajini i drugde.
Da li ipak, posle svega, verujete da kao politicar niste gresili?
- Sebi zameram jednu stvar. Nisam uspeo da tokom haske konferencije o bivsoj Jugoslaviji isposlujem javni, svima dostupan, stav Republike Srbije, odnosno predsednika Milosevica o njegovom odnosu prema priznavanju nezavisnosti Hrvatske i mogucem politickom resenju statusa srpskog naroda u Hrvatskoj ili eventualno delovima teritorija novoproglasene drzave Republike Hrvatske. Mozda bi nam zivot bio podnosljiviji, nadanja svedena u realnije okvire, izbor humaniji. Pretpostavljam iz ove perspektive da bismo se i pored toga vecina nas nasla u Srbiji.
Neki od ovdasnjih patriota vam stosta prebacuju. Izmedju ostalog, izdaju i ratno profiterstvo. Sta biste im odgovorili?
- Moram da vam odam priznanje u prepoznavanju ovdasnjih patriota.
Zbog cega ste se povukli iz javnog zivota. Da li ste resili da se vise ne bavite politikom?
- Zar ne razumete da prognanici i izbeglice zive u nametnutim, a ne izabranim uslovima zivota?
Posle pada Krajine, zivite u Beogradu. Mnogi se pitaju kako i od cega zivite. Prica se da sada gajite pilice, da li je to tacno?
- Nije bitno za ovaj razgovor od cega ja zivim.
Kako vidite sudbinu izbeglica iz RSK, koliko vas ona boli?
- Prognanici iz Republike Srpske Krajine nasli su utociste uglavnom na prostoru Republike Srbije. Svi koji su presli Drinu primljeni su u Srbiju. Deo je ostao u Republici Srpskoj. Deo je uglavnom posredstvom UNHCR-a otisao u prekomorske zemlje. Posle pocetka normalizacije hrvatsko-jugoslovenskih odnosa mnogi pojedinacno pokusavaju da ostvare neku korist od svoje imovine. Neki odlaze u Hrvatsku da otpocnu novi zivot. Vecina prognanog naroda Krajine trazi svoju egzistenciju i novi pocetak u Srbiji. Njima pripadam i sam.
Razumem da je najvaznije da ljudi osiguraju egzistenciju za svoje porodice u sredinama i zemljama u kojima to mogu, ali mi najteze pada kad cujem da neko odlazi daleko u svet. Bez obzira na ekonomsko blagostanje u tim zemljama, pretpostavljam sve teskoce reintegracije u novi svet.
Kako ste doziveli reakciju Beogradjana i Srbijanaca uopste posle dolaska izbeglica iz RSK, posle sloma Krajine?
- Solidarnosti naroda Srbije ne moze se nista prigovoriti.
Sta sada mislite o politici koju sprovodi Slobodan Milosevic, sta mislite o njemu licno?
- Cini mi se da uspesno vodi politiku da mu se niko ne mesa u politiku. Za to je uostalom obezbedio ociglednu podrsku vecine gradjana Srbije.
Mnogi vide slicnost izmedju dogadjaja u Hrvatskoj na pocetku rata i sadasnjih dogadjaja na Kosovu. Boje se da bi Kosovo moglo delimicno da podeli sudbinu RSK. Kakvo je vase misljenje?
- Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija je ustavno-pravno definisana kao oblik teritorijalne autonomije u Republici Srbiji. Ono je od davnih vremena, onih u kojima su nastajale postojece evropske drzave, bilo u sastavu drzave Srbije. Turska uprava je uticala na stvaranje etnicke slike tog prostora danas. To su cinjenice koje su mozda znacajne u ovom vremenu kao uvod u aktuelnu temu koju je albanska zajednica na Kosovu i Metohiji politickom inicijativom nametnula kao temu o statusu Kosova i Metohije. Drzava Srbija je formirala pokrajinu kao nacin resavanja manjinskih pitanja.
Meni se namece jedno pitanje. Zbog cega srpska zajednica na Kosmetu nije energicnije istupila s politickom inicijativom za uredjivanje odnosa unutar pokrajine, vec se pasivno uljuljkivala u statusu izvrsioca republicke uprave. Sada se za uredjenje odnosa na tom prostoru konfrontiraju albanska etnicka zajednica koja sebe predstavlja zastupnikom cele pokrajine i drzava Srbija. Umesto da drzava Srbija ili Jugoslavija arbitrira izmedju dve lokalne zajednice koje, evidentno je, imaju razlicit pristup vidjenju zajednickog zivota. Posle referenduma u Srbiji u sukobu su sada ne samo drzava i albanski separatizam, interesi srpske i albanske zajednice na Kosovu i Metohiji, vec i realni zivot i srpski mitovi i istorija.
Da li primer srpskog naroda Krajine i Republike Srpske Krajine moze biti poredben za bilo koju stranu na Kosovu i Metohiji? Ne bi bilo dobro ako bi sudbinu Srba Krajine doziveli bilo Albanci, bilo Srbi sa Kosova i Metohije.
Da li vam je bliska neka od politickih stranaka u Srbiji - da li se druzite ili vidjate sa nekim od ovdasnjih politicara?
- Sami ste rekli da nisam u javnom zivotu. Kad budem, odgovoricu vam i na ovo pitanje.
MARIJANA MILOSAVLjEVIC
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.