NESTO LICNO
Pobednik 51. Kana o svom novom filmu "Vecnost i jedan dan", starosti i melanholiji, poslednjem susretu s Marcelom Mastrojanijem, radu s glumcima
Svi jos dobro pamtimo koliko Teo Angelopulos nije ni pokusao da sakrije bes kada mu je pre samo tri godine izmakla "Zlatna palma" za "Odisejev pogled". Do poslednjeg trenutka je vazio za apsolutnog favorita a onda se na podijum ipak popeo Emir Kusturica i iz ruku Seron Stoun primio visoko priznanje za svoj film "Podzemlje". I sada se Teo Angelopulos najpre vrlo namrgodjen pojavio pred novinarima: tek su mu prve reci pohvale jedva izmamile mali osmeh.
Teo Angelopulos je rodjen 27. aprila 1935. u Atini, studirao je pravo da bi potom otisao u Pariz gde i danas zivi. Poceo je kao filmski kriticar atinskog dnevnog lista "Allagi". Godine 1965. snima prvi film "Formix stordz" a ugled stice tek deceniju kasnije s "Putujucim glumcima". Autor je filmova "Aleksandar Veliki", "Putovanje u Kiteru", "Pejsaz u magli" i mnogih drugih. U Veneciji je 1980. osvojio "Zlatnog lava" za "Aleksandra Velikog" i, takodje u Veneciji, "Srebrnog lava" za "Pejsaz u magli" 1988. godine. Film "Vecnost i jedan dan" doneo mu je dugo zeljenu pobedu u Kanu.
Utisak je da ste ovoga puta snimili ipak drugaciji film od prethodnih. Svakako neposredniji...
- Ne znam da li sam sada manje ili vise nov, potpuno nov, ili ipak radim uvek jedan te isti film. Svoj film s varijacijama na temu. Ako uzmete "Putujuce glumce", tamo se radilo o kolektivnom secanju. U filmu "Vecnost i jedan dan" rec je o individualnom secanju. Tu je i sva slicnost i sve razlike. Moram, ipak, reci da sam pokusao da ne budem suvise melanholican u ovom svom poslednjem filmu. Zaista sam hteo to da izbegnem. Medjutim, otelo se, mozda i previse. Ali, sta biste hteli u ovim mojim godinama od mene? Samo mi melanholija ostaje, sta drugo. Kad vidite da je vreme otislo, da ga imate sve manje, kako biste drugacije mogli da se osecate. Vreme je i inace nesto o cemu najvise razmisljam. Gotovo da sam njim opsednut.
Da li je, kad to kazete, film "Vecnost i jedan dan" autobiografski?
- Svaki moj film je na neki nacin autobiografski. Svuda me ima, ovako ili onako, manje ili vise. Medjutim, u ovom filmu postoji nesto drugo a veoma vazno. Postoji u njemu mnogo od onoga sto sam uhvatio, primetio i zavoleo kod Marcela Mastrojanija. Mog dragog prijatelja Marcela Mastrojanija.
Trebalo je zapravo on da igra glavnu ulogu u filmu "Vecnost i jedan dan"?
- Da, zaista sam mislio na njega dok smo Tonino Gvera i ja osmisljavali ideju o filmu i radili na scenariju. Onda sam ga susreo u Riminiju, Felinijevom gradu, i ispricao kakav film hocu da radim. Vec je bio veoma bolestan, na njemu se videlo fizicko propadanje. Zbog dugogodisnjeg prijateljstva, ipak mi je rekao: ako mene hoces, ja sam tu, spreman. Posle izvesnog perioda, ne velikog, kada je vec trebalo da pocnemo snimanje, Mastrojaniju je bilo znatno gore, svi smo znali da mu se blizi kraj. Morao sam da izaberem drugog glumca i odabrao Bruna Ganca. Slucajno sam ga ugledao kako ulazi u jedan hotel u Rimu, odeven isto kao sto je sve vreme odeven u filmu, odelo i Armanijev tamni mantil preko. Nisam ni slutio da je Armanijev, delovao mi je, naprotiv, dosta pohabano i znam da sam odmah pomislio: evo coveka, evo mog pesnika. Tako je i bilo.
Smatrao sam, ipak, da Marcelu dugujem rec objasnjenja i otisao zbog toga u Milano gde je on igrao u jednom pozoristu. Bas te veceri kada sam dosao, igrao je poslednji put. Otisli smo zatim na veceru i ja sam mu rekao da ono sto smo pre, u Riminiju, govorili vise ne vazi, da imam drugog glumca. Odgovorio je da razume. Znao je da nece dugo. Molio me je jedino da film ne bude suvise tuzan. Poezija je lepa, ona nadahnjuje, pazi sta radis, to mi je jos rekao. Potom smo pozvali taksi, kisa je bas tada lila kao sto lije i u mom filmu, i Marcelo mi je samo pri ulasku mahnuo rukom. Nikada ga vise nisam video.
U filmu "Vecnost i jedan dan" paralelni junak je i mali izbeglica iz Albanije. Zasto bas taj izbor?
- Zato sto sam ja rodom s Balkana, zato sto me se tice sve sto se dogadja na Balkanu. Mnogo je albanskih izbeglica bilo bas u vreme dok smo snimali ovaj film i meni se taj izbor ucinio prirodnim. Sigurno se secate svih onih silnih brodova sa albanskim izbeglicama do Italije, ali, nazalost, i natrag. Uzas. Medjutim, meni to nije bilo toliko bitno, to da je decak iz Albanije. Bitno mi je bilo da u filmu imam dete, dakle nekog ko tek pocinje zivot, nekog ko funkcionise kao katalizator posto nisam zeleo da film bude samo o kraju, o smrti. Dete daje nadu.
Bruno Ganc u filmu govori grcki, to jest ima dublera. Kako ste resili taj problem?
- Bas tako, to jeste bio veliki problem. Posle mnogo trazenja, opredelili smo se za jednog gotovo zaboravljenog grckog glumca, vec i ostarelog, ciji mi se glas cinio najprimerenijim. Ali, nije sve bilo u tome, u samom glasu. Zeleo sam da taj glumac prodje kroz sva ona emocionalna stanja kroz koja prolazi Bruno i ja zato uvek kazem da taj stari grcki glumac nije dublirao Ganca, on je takodje igrao u filmu.
Prati vas glas sporog i strogog reditelja. Kako ste, recimo, saradjivali s Brunom Gancom?
- Vidite, on je Svajcarac, covek sa severa ako hocete, a ja sam juznjak. Dva temperamenta. S Mastrojanijem je to islo znatno lakse posto je on bio, kao Italijan, daleko ekspresivniji. Bruno Ganc je, medjutim, stidljiv covek, cak toliko da sam i ja uz njega postao stidljiv. Sto inace nisam. A sto se samog rada tice, pa ja ne volim nikada mnogo da objasnjavam. Volim da se stvari osecaju. Rad na filmu je uvek vrsta posebne ljubavi.
"Vecnost i jedan dan" se, za razliku od "Odisejevog pogleda", ne bavi istorijom, to je jedna veoma, veoma licna prica...
- Naravno! Dosta mi je istorije. Treba pricati o onom sto je jos preostalo, o dve-tri stvari koje su jos tu, oko mene i u meni. Kad dodjete do te tacke, onda prirodno snimite takav jedan film kao sto je "Vecnost i jedan dan". Valjda me razumete.
Recite jos da li se i sada nadate "Zlatnoj palmi"?
- Samim tim sto sam u konkurenciji, ali ne jedino zbog toga.
J.L.
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.